PAPA URBAN OSMI 1640: CRNA GORA JE KAPIJA KROZ KOJU VATIKAN TREBA DA UĐE DUBLjE U SRPSKE ZEMLjE…

Ljiljana Habjanović Đurović, već godinama najčitaniji savremeni srpski pisac, i jedan od najprevođenijih pisaca, sa 43 objavljena prevoda svojih romana na 16 jezika, slovi za autora kojem ne manjka srčanosti da se poduhvati teških i ozbiljnih tema, koje se tiču i naše nacionalne istorije i vere.

Oktobra prošle godine objavila je roman o zemnom životu Svetog Vasilija Ostroškog pod nazivom „So zemlji“. Pažljivom čitaocu jasno je već od prvih rečenica da ovo štivo savršeno korespondira sa našom stvarnošću. Poslednjih meseci čine ga sve aktuelnijim i ostrašćeni nasrtaji predstavnika aktuelne vlasti u Crnoj Gori i nepriznate organizacije „Crnogorska pravoslavna crkva“ na imovinu SPC.

O ovom romanu, ali i o tome da li su Crnogorci Srbi, zašto Podgorica tvrdi da su manastiri SPC njihovi i šta bi danas o tome rekao Sveti Vasilije, za „Novosti“ govori naša eminentna spisateljka.

* Dok ste pisali roman „So zemlji“, da li ste pomišljali koliko je on ovovremenski, iako govori o dalekoj prošlosti?

– Kada sam počela da pišem roman „So zemlji“, htela sam da i sebi i čitaocima odgovorim na pitanje – kakav je bio čovek koji je zaslužio da se u njega useli Duh Božji? Kakav je bio život čoveka čije je poslednje zemno prebivalište, zahvaljujući njegovim svetim moštima, postalo velika propovedaonica vere i saborište miliona ljudi? Izučavajući istorijsku građu, shvatila sam da je njegov život bio mučenički, ispunjen stradanjem i verom. Sveti je stradao i od Turaka i od Latina, ali i od svojih, zato što se neprestano borio za veru pravoslavnu i duše svojih ljudi.

* U romanu iznosite nekoliko značajnih dokumenata. Jedan od njih je i papino pismo mitropolitu cetinjskom Mardariju…

– Mitropolit cetinjski Mardarije bio je jedan od onih ljudi koji su dobili moć da odlučuju o onome čemu nisu bili dorasli ni umom, ni znanjem, ni duhom. On je prihvatio da svoju mitropoliju prevede u Unijatsku crkvu, da je potčini rimskom papi. Ali verni narod, zahvaljujući i trudu Svetog Vasilija, odbacio je i njega i njegovu lažnu crkvu. E, tom nesrećnom Mardariju 1640. papa Urban Osmi daje nalog da se „potrudi kako bi i pećki patrijarh prešao u zajednicu sa Rimskom crkvom“. I dodaje da je Crna Gora kapija kroz koju katoličanstvo treba da uđe dublje u srpske zemlje. Crna Gora, kao rubna srpska zemlja, uvek je bila kapija. Tako je i danas. I metode otvaranja te kapije ostale su iste. Malo ucene i pretnje. Malo obećanja i nagrada. A sve sa ciljem da se razjedini, da se rasparča srpsko nacionalno biće.

* Ovaj razlog osporiće oni koji tvrde da Crnogorci nisu Srbi.

– Ko su Crnogorci, davno sam naučila od svoje babe, Bjelopavlićke rođene na Cetinju. Nedavno sam dobila jednu zanimljivu knjigu. To je „Zemljopis Kraljevine Crne Gore za učenike trećeg razreda osnovnijeh škola“ štampan 1911. na Cetinju, ćirilicom, pregledan i odobren od Kraljevske školske komisije. U njemu piše: „Svi ljudi koji žive u našoj domovini jesu Srbi… U Crnoj Gori žive sve sami čisti i pravi Srbi koji govore srpskijem jezikom… Osim Crne Gore ima još srpskih zemalja u kojima žive naša braća Srbi.“

* Svedoci smo sve ostrašćenijih napada na SPC u Crnoj Gori sa ciljem otimanja crkava i manastira.

– Osim motiva starog kao svet, a to je pljačka, ovo „podržavljenje“ ima i jedan mnogo opasniji uzrok. Srpska pravoslavna crkva, Mitropolija crnogorsko-primorska kao njen deo, bila je i ostala institucija kojoj narod najviše veruje. Zato mnogima smeta. Zato je mnogi napadaju na razne načine. Kroz duge vekove ropstva u svim srpskim krajevima, Crkva je bila čuvar nacionalnog sećanja i narodnog opstanka. Kroz veru je sačuvano biće naroda. I duše pojedinaca. Crkva je sabirala i vodila ljude, a vera ih duhovno snažila da se smelo suprotstave i sili i lukavstvu. Crkva je delila sudbinu naroda. Njegovo stradanje. Želju za slobodom.

* Svetovna i crkvena vlast dugo je u Crnoj Gori u stvari bila objedinjena.

– U Crnoj Gori gotovo tri veka, sve do smrti vladike Rada 1851, mitropoliti su bili nosioci i svetovne i crkvene vlasti. I svi oni pripadali su Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Da nabrojim samo Petroviće: vladika Danilo Prvi (1700. godine išao je u Sečuj da bi ga rukopoložio pećki patrijarh u izbeglištvu Arsenije Treći Čarnojević), vladika Sava (zavladičio ga je pećki patrijarh Mojsije prilikom posete Crnoj Gori), vladika Vasilije (zavladičio ga je u Peći patrijarh Atanasije Drugi), Petar Prvi – Sveti Petar Cetinjski (zavladičio ga je u Sremskim Karlovcima karlovački mitropolit Mojsije). Mitropolit Amfilohije dostojan je naslednik ovih svojih slavnih prethodnika. Po okruženju u kome živi, po samopregoru, po težini borbe koju vodi sa protivnicima Srpske pravoslavne crkve, on je Vasilije našeg vremena.

* I Sveti Vasilije Ostroški hirotonisan je u Pećkoj patrijaršiji?

– Da, za mitropolita zahumskog rukopoložio ga je 1638. godine patrijarh Pajsije. Posle su mu zvanje potvrđivali i proširivali eparhiju patrijarsi Gavrilo i Maksim. Imala sam priliku da vidim taj dokument, takozvanu sinđeliju, patrijarha Gavrila sa dopisanom potvrdom patrijarha Maksima. A videla sam, i dodirnula, i najveće blago riznice Ostroškog manastira, Zavještajno pismo Sv. Vasilija ispisano njegovom rukom.

* Ovih dana mnogo se pominje Venecijanska komisija. Prvo su iščekivane njene preporuke, a evo, sada se tumače.

– To doživljavam kao porugu istorije. U vreme Svetog Vasilija, lovci na duše imali su svoje centre na teritoriji Mletačke republike i odatle su kretali u pohode po srpskim zemljama. A sada se, evo, u Veneciji se razmatra da li ono što je Sveti Vasilije kupio, „ne štedeći svoj imetak“, pripada SPC, čiji je on bio član i mitropolit, ili državi Crnoj Gori, koja u to doba nije postojala. U Zavještajnom pismu, koje je napisao 1666. zbog, kako sam kaže, „potvrde istine“, Vasilije je tačno pobrojao koje je delove zemlje kupio za ostroški manastir, od koga, i koliko je platio u perperima, a koliko u žitu.

– Na kraju pisma, znajući da ljudi u potonjim vremenima neće biti bolji nego njegovi savremenici, dodaje kletvu: „I ko bi pokušao da nešto otme od manastira, oteo Gospod Bog takvom razoritelju njegov dom, kuću, i stoku sa sinovima i sav njegov imetak da mu Gospod Bog zatre i raspe odjednom u vjekove. Amin. Da njegov dom nastrada u vjekove. Amin.“

* Šta bi Sveti Vasilije Ostroški učinio danas da odbrani svoj narod, svoju veru?

– Isto ono što je činio uvek. Išao bi među ljude i govorio. Molio bi i pretio. Kleo i zaklinjao. Proučavajući istoriju srpskog naroda tokom priprema za pisanje nekoliko romana, shvatila sam da se kroz vekove menja samo dekor vremena, a da je suština ista. Koristeći naše nesreće, naše nemoći i slabosti, na nas su nasrtali uglavnom isti neprijatelji, sa istim ciljem: da nam krivotvore prošlost, da nam kupe duše i da nas porobe, i fizički i duhovno. A to duhovno ropstvo pogubnije je od fizičkog. Duhovno porobljen čovek najčešće nije svestan šta mu se dešava, pa to ropstvo doživljava kao napredak i slobodu.

(Novosti)