Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Piše: Henri Kamens
Ako Zapad pomogne Turskoj da ovlada Bliskim istokom, to bi moglo da je okrene od Rusije
Kada je Ataturk osnovao modernu Tursku, iskoristio je prednost trenutka u istoriji kad je turski nacionalizam imao ekskluzivistički karakter. Turski politički lideri oduvek su imali duboko usađenu potrebu da svoju moć projektuju svuda, i to ne samo unutar svoje bivše imperije. Ne možete voditi Tursku i dozvoliti da ona bude na obodu Evrope i Azije; ona mora da bude vodeći igrač na oba kontinenta ili njeni stanovnici neće stati iza te politike.
Ne zahteva puno promišljanja shvatanje da Turska ima Veliki Plan za svoj stari „trbuh“ – Bliski istok. Videlo se da je voljna da naruši red koji postoji među NATO članicama i stavi svoje potrebe na prvo mesto, čak i kad je navodno deo iste operacije. Turci nisu srećni kada bilo ko pokušava da preoblikuje region u skladu sa sopstvenim interesima, ali to nije zbog činjenice što su oni turski rivali, već što nisu Turska.
U poslednje vreme Turska je radila zajedno sa Slobodnom sirijskom vojskom, ali je daleko intenzivnije učestvovala u borbama protiv drugih terorista nego protiv Asada. To nije zbog toga što teroristi predstavljaju pretnju Turskoj, već zbog činjenice da oni pokušavaju da uspostave balans u odnosu na ono što Amerikanci rade u „ratu protiv terorizma“ – radeći zajedno sa PKK i drugim kurdskim borcima u Siriji i čitavom regionu. Oni su trenutno veća pretnja Turskoj nego Siriji.
Turski interesi u Siriji i Mosulu fokusiraju se na naftu. Sve dok nafta ilegalno teče od tih mesta do turske industrije i njenih prekomorskih klijenata, Turska Siriju neće arhivirati kao gotovo pitanje. Ipak, američke aktivnosti približavaju PKK i uopšte Kurde sve bliže toj nafti. Ankara neće imati resursa da se odupre svojim domaćim Kurdima ili da preti bilo kome ako se PKK dokopa nafte.
Ipak, kada je domaća potrošnja u pitanju, to se posmatra kao nacionalni krstaški rat. Turska oseća da ima pravo na sve resurse svoje bivše imperije. Čak i kada su ove države nezavisne, od njih se očekuje da ukažu dužno poštovanje Turskoj kao svom bivšem suverenu na isti način kako se od zemalja članica Komonvelta očekuje da prate vođstvo Velike Britanije u međunarodnim odnosima i eksploataciji resursa. Ukoliko to ne bude slučaj, Turska je spremna da se bori da vrati ono što je nekada posedovala zato što u suprotnom ne bi bila Turska.
Sve ovo je izloženo u turskom Nacionalnom paktu, dokumentu za koji je Erdogan sugerisao iračkom premijeru da ga pročita kako bi razumeo turski interes u Mosulu. Provladini mediji u Turskoj takođe crtaju nove granice svoje zemlje u serijama različitih mapa, uključujući i veliki broj oblasti na koje Turska polaže istorijsko pravo.
Ali zašto je Turskoj dozvoljeno da radi takve stvari kada bi ovakve nezavisne akcije u drugim okolnostima nju okvalifikovale kao agresora?
SLUČAJNA EKVIVALENTNOST
Turskoj je omogućeno da razmišlja da može da vrati svoju staru slavu jer Rusija tursku dominaciju na Bliskom istoku vidi kao priliku da ostvari dobiti za sebe na duži rok. Ona bi predstavljala balans američkom prisustvu tamo i omogućila da, ukoliko Zapad još više izoluje Rusiju, bude spreman da se suoči i sa gubitkom Turske.
Uprkos svim naporima da se demonizuju Turska i muslimani, Zapad u stvarnosti ne želi Tursku na suprotnoj strani zato što i tu postoji istorijska podloga. Kako bi smirili milione građana EU čije domovine su bile pod osmanskom upravom 500 godina, morali bi da Rusiju treetiraju kao partnera.
Ovo je potvrđeno poslednjim akcijama turske vojske u Siriji, koje su sprovedene u dogovoru sa Rusima. Pre samo godinu dana Turska je oborila ruski avion iznad Sirije, a ovaj potez je imao ozbiljne političke reprekusije. Rusija ne bi sarađivala sa Turskom i obrnuto da dve zemlje nisu identifikovale zajednički interes koji prevazilazi međusobne nesporazume.
Osnov ovog zajedničkog interesa stavljen je na papir u memorandumu iz Astane, koji su potpisali Rusija, Iran i Turska. On uspostavlja zone deeskalacije na više lokacija u Siriji u kojima bi konflikt trebalo da bude okončan uz obezbeđivanje humanitarne pomoći, što će biti pod nadzorom ove tri zemlje. To potvrđuje da će ove tri zemlje nastaviti da se bore protiv ISIS i drugih grupa koje su od strane UN okarakterisane kao terorističke, ali da svi ostali moraju da poštuju primirje uspostavljeno u ove tri zone.
Prema mišljenju analitičara globalnih odnosa Patrika Heningsena, ovaj memorandum reformuliše jezik sirijskog konflikta od fabrikovane i izvrnute stvarnosti koju nameće NATO i pomera njegov centar gravitacije istočno, čineći da regionalne sile postaju odgovorne za rešavanje konflikta. Kako je to pres služba Kremlja objavila 25. septembra: „Zone deeskalacije u Siriji otvaraju mogućnost okončanja građanskog rata u toj zemlji, kao i za političko rešenje krize bazirano na poštovanju sirijskog suvereniteta i teritorijalnog integriteta“.
Ova akcija je u direktnoj kontradikciji sa politikom SAD i NATO, koja za cilj ima uklanjanje Asada, budući da se on smatra većom pretnjom. Priroda zona deeskalacije čini ih različitim od demilitarizovanih zona, koje je NATO uspostavljao u balkanskim ratovima i koje nikad nisu iznutra demilitarizovane, pretvarajući se u skladišta oružja, odakle su Srbi nekažnjeno napadani.
Dalje američko podsticanje sirijskog konflikta kroz odabir „umerenih“ terorista može biti upotrebljeno da se kreira kurdska država u regionu. Ukoliko bi se i druge sile umešale i počele da sortiraju po uzoru na Amerikance, više pažnje bi bilo posvećeno ovom problemu, a američka sloboda da stupaju u akcije u drugim zemljama bila bi smanjena. Takođe trebalo bi primetiti da su američko-turski odnosi dospeli na stranputicu od kada je Vašington odbio da izruči Gulena Turskoj. Trampu, koji se nalazi pod pritiskom u SAD zbog optužbi za ilegalne veze sa Rusima, uskoro će biti postavljeno pitanje zbog čega je ovakva akcija preduzeta kada je ispostavila rezultat koji su želeli Rusi, a ne Zapad.
Iz svih navedenih razloga ove zone predstavljaju ozbiljan izazov za Zapad. Međutim, ako on da rezultate, Tursku će odvesti u orbitu Rusije, a ne Evrope, a sve zainteresovane strane znaju da Evropa nema kapaciteta da podnese tako nešto.
STRATEGIJSKA DUBINA DUBLjA NEGO ŠTO SMO MISLILI
Kako bi se na pravilan način shvatilo ono što postaje konzistentna turska politika, pravi primer za početak je knjiga Ahmeta Davutoglua objavljena 2001. godine – Strategijska dubina. U njoj bivši premijer govori o formiranju lebensraum-a za Turke. On takođe promoviše svoju verziju panislamizma, koju neki nazivaju neoosmanizmom.
Ova knjiga, kao deo političke teorije, prikazuje ugao gledanja na stvari. Ali Davutoglu nije bio samo turski premijer već i ministar spoljnih poslova. Do njegovog odstupanja 5. maja 2016, on je bio posmatran kao arhitekta nove turske spoljne politike, koja je baš onakva kakvom je opisao u svojoj knjizi.
To je razlog zbog koga mnogi preispituju Davutogluov trenutni značaj u spoljnoj politici. Pogodno je reći da drugi pišu predloge politike ili da se stvari dešavaju same od sebe, kada ljudi znaju u kojoj meri je Mein Kampf postao realnost nekoliko godina pošto je knjiga objavljena. Nakon toga, ona je dospela na nivo da je neophodno pročitati kako bi se povećao nivo odgovornosti za sprečavanje takvih događaja u budućnosti.
Crtanje novih mapa na televiziji nije bezopasan utrošak vremena. Često se zaboravlja da je poznati napad Indire Gandi na Zlatni hram Amritsar, sveto mesto zajednice Sika, u najvećoj meri bio inspirisan time što su Siki separatisti objavili mapu nezavisnog „Kalistana“, koji uključuje i Nju Delhi. Na argentinskim mapama Foklandi su prikazani kao da pripadaju Argentini, jer je britanska uprava tamo uspostavljena ilegalno. Kao što je bio slučaj sa Indirom Gandi, bilo je neizbežno da vlada u Buenos Airesu pokaže svoja istorijska nastojanja, što je uz druge probleme na kraju rezultiralo njenim padom.
Možda je Evropa, uprkos ispunjenosti starim imperijama, verovala da Turci nisu ozbiljni, ili da se neće usuditi, jer su tako želeli da budu deo te Evrope. Međutim, želja za Evropom i ohrabrivanja koja su stigla iz Evrope za njihove ciljeve doveli su do situacije u kojoj Erdogan ne može da izgubi.
On se javno žalio na sporazum iz Lozane, koji je iscrtao granice moderne Turske pošto je Otomanska imperija nestala nakon Prvog svetskog rata. Rekao je da je ovaj sporazum Tursku učinio suviše malom, i mnoge etničke Turke ostavio izvan njenih granica. Posledica takvog načina razmišljanja bi bila da bi druge nacionalnosti, kao Kurdi ili Jermeni, koji su uključeni u novu Tursku, imali pravo da traže secesiju. Međutim, Erdogan takav argument ne prihvata, jer etnička homogenost nije srž onoga što on želi da napravi.
Erdogan računa da bi sporazum iz Lozane trebalo izdvojiti zbog toga što je Turska na pravoj strani globalne politike, a ne poraženi neprijatelj, što je bila nekad. Sa druge strane, Zapad nastavlja da insistira na tome da je Turska jako važan strateški saveznik i da je domaćin NATO baza dugo vremena. To je bila čak i u vremenu kad je vojna diktatura naizgled bila suprotstavljena zapadnoj retorici o tome kakve bi pojedine zemlje trebalo da budu.
Turska bi trebala da bude nagrađena za dobro ponašanje, kaže Erdogan. Ukoliko to ne bude slučaj, ona više neće biti u obavezi da igra tuđe igre i radiće ono što je neophodno kako bi se ispravilo zapadno nepoštovanje. On ima sve raspoložive poluge – od proksi-ratnika do novog talasa izbeglica, koji bi zvaničnim i nezvaničnim kanalima preplavio Staru Evropu, a posebno Nemačku kao poželjno mesto.
Rusija ne želi da Turska igra samostalno, a Turska ne želi da njihova stara imperija bude pod ruskom dominacijom, i to Rusa koji su im oduzeli velike delove teritorije. Međutim, obe zemlje znaju da Zapad ne želi širenje dominacije ni jedne od njih.
Dve zemlje mogu da postignu najbolji ishod ukoliko rade zajedno. Zapadna potreba za Turskom omogućava obema zemljama štit, a, kad Rusija igra svoju uobičajenu igru kojom demonstrira kako je Zapad sam sebe kompromitovao, prepušta Turskoj direktnu kontrolu nad novom realnošću, radije nego da sama u njoj učestvuje. Sa druge strane, Turska je srećna jer prihvatajući rusku ponudu ona može da ostane na poziciji koja joj omogućava da pred svojim javnim mnjenjem prikaže da je i dalje u igri.
Bliskoistočni narodi takođe imaju istorijska sećanja na Turke. Oni nemaju nikakvu želju da ih vide u funkciji bilo kakvih promena, za razliku od Evropljana. Međutim, ove istorijske uspomene nagone ih da igraju igre dugog trajanja. Ako Turci mogu da im pomognu da uklone kožnu bolest poput SAD, bliskoistočne zemlje mogu da po strani ostave emocije i naprave dugoročni dil sa Turcima.
Na oduševljenje Turske, Američki planovi sa kurdskom državom ne idu po planu, a Bliski istok ima previše nafte da bi upravljanje njime bilo prepušteno lokalnim zemljama. Neko, dakle, mora da popuni prazninu, a sa stanovišta SAD, to bi bila Turska ako već nema ko drugi. Na kraju krajeva, ona je tehnički i dalje zapadni saveznik, a, ako Zapad pomogne Turskoj da ovlada Bliskim istokom, to bi moglo da je okrene od Rusije. To trenutna američka politika nije uspela da ostvari.
Za sada je suština zapadnog interesa da dozvoli Turskoj da „oslobodi ruku“ na Bliskom istoku kako ne bi imala nikakvu korist od savezništva sa Rusijom. Takva vrsta aranžmana bi lokalnu populaciju izostavila iz računice, ali to je ono što SAD čine sve vreme. Amerikancima bi u trenutnoj situaciji pomogao rast turskog uticaja na Bliskom istoku kao ekstenzija trenutne američke politike, dok se Rusi iznova „tuku“ kao uobičajeno loši momci.
Henri Kamens je kolumnista i ekspert za Centralnu Aziju i Kavkaz
Preveo Ivan Ristić (New Eastern Outlook)
(Standard.rs)
