Home / TEMA DANA / POČINJE PAKAO: Posle neuspelog pokušaja EU da zaustavi ulazak Rusa na Balkan, SAD su uzele stvar u svoje ruke

POČINJE PAKAO: Posle neuspelog pokušaja EU da zaustavi ulazak Rusa na Balkan, SAD su uzele stvar u svoje ruke

Piše: Željko Cvijanović
zeljko-cvijanovic
Referendum je izraz saglasnosti vladara i naroda, naspram politike 5. oktobra kao saglasnosti vladara i elita. I zato je važan
1.
Nije teško razumeti Dodika i njegov think-tenk kad nedeljni referendum predstavljaju kao dominaciju principa nad političkim značajem, čudeći se galami koja se podigla po svetu. (Čak je i Putinova podrška referendumu – stala između redova tri škrte rečenice kremaljskog saopštenja posle sastanka sa Dodikom – bila na liniji te diskrecije.) Ali, da referendum prođe ispod radara međunarodne pažnje, to neće ići, i zbog toga ne bi trebalo da očajavaju, još manje da osećaju nelagodu. Koliko god bio naprečac raspisan i bavio se problemom simboličke naravi, referendum je kroz politički sukob izrastao u jak i važan potez.

Dok je Dodik išao po Putinovu podršku, Vučić je putovao u oko oluje – u Ameriku. Naravno, on je znao da nijedna strela odapeta iz Sarajeva i Zagreba put Banjaluke i Beograda nije otišla bez američke autorizacije, a, čak i da nije tako, Vašington je lako mogao da ih zaustavi. Ali nije. Zato bi, u momentu kad serija političkih poteza Srbije i Srpske, sa jedne strane, i njihovih oponenata, sa druge, ulazi u finiš koji će odrediti budućnost Centralnog Balkana, bilo dobro pokušati definisati današnju poziciju Srba.

2.

Mnogo puta na ovom mestu citirana je Bajdenova rečenica o Balkanu kao američkom „nedovršenom poslu“. Šta to znači? SAD su 90-tih predvodile proces razbijanja Jugoslavije i dezintegracije srpskog korpusa. Stvorene su Hrvatska, Kosovo, Crna Gora, Makedonija. Dejtonski sporazum, kojim je formirana Bosna i Hercegovina, prema samoj svojoj strukturi i kasnijim svedočenjima njegovih tvoraca, nije stvoren da bi trajao, već da bi otvorio proces utapanja Srpske u hrvatsko-muslimansku federaciju. To je jasno i po tome što u ustavu BiH, koji je deo Dejtonskog sporazuma, ona nije definisana ni kao savez država ni kao savezna država, tako da je time najavljen i proces ukidanja nadležnosti RS, koji je BiH pomerao od dominacije konfederalnih ka prevazi federalnih elemenata.

U novom stoleću Amerikanci su – od Avganistana i Iraka do Sirije i Ukrajine – imali važnijih poslova od Bosne, koja je stavljena na staranje Briselu i Berlinu i procesima, čiji smer je bio zacrtan u Dejtonu i Kumanovu. Iako je EU uradila koliko je mogla do 2008. godine, kad je njen magnetizam počeo da slabi u seriji kriza, procesi su potpuno podbacili. Naime, iako je na svakih deset dolara koji su ušli u BiH – a radi se o najmanje šest milijardi – čak osam završilo u Federaciji BiH, ona ne samo da nije uspela da ostvari dominaciju nad Srpskom nego je postala potpuno disfunkcionalna. I to nije sve: nalik državi nije postalo ni Kosovo, čak ni Albanija, u kojoj proces stvaranja države traje još od 1912. godine i još nije blizu kraja.

Uprkos insistiranju na spoljnim obeležjima države, to nije postala ni Hrvatska, koja svoj državotvorni identitet gradi isključivo na animozitetu prema Srbiji, bez koje gubi svaki unutrašnji razlog postojanja. Dokle se stiglo sa Crnom Gorom, najbolje govore izveštaji zapadnih diplomata, koji strahuju da bi odlazak Mila Đukanovića na oktobarskim izborima mogao da dovede do haosa u zemlji i njenog povratka u 2006. godinu, a možda i još dalje u prošlost.

3.
Iako je dezintegracija srpskog činioca nastaljena i spolja i iznutra delovanjem jake prozapadne pete kolone, iako je Srbija – rečima Vilija Vimera iz 2000. godine – ostavljena „izvan razvoja“, taj činilac je aktivirao svoje unutrašnje – više instinktivne i istorijske nego sistemske – odbrambene mehanizme, i proces, uprkos planovima i pomacima, nije dovršen. Dalje slabljenje EU i povratak Rusije na Balkan stvorili su i neku vrstu kontraprocesa, utoliko čvršćeg što nije bio samo srpski već i evropski. Posle neuspelog pokušaja EU da se na pritisak iz Vašingtona suprotstavi ruskom ulasku na Balkan, SAD su morale da uzmu stvar u svoje ruke.

Teško je reći kad su se tačno Amerikanci direktno vratili na Balkan, ali kao jedan od mogućih datuma mogao bi da slovi 9. maj prošle godine, kad su u Kumanovo pod njihovim navođenjem upali albanski teroristi. Pored toga, iznutra je destabilizovana Makedonija, napadnuti su Dodik i Srpska, Hrvatska je oteta iz Nemačke orbite, Crna Gora zateguta do tačke pucanja prihvatanjem Đukanovućeve aplikacije za NATO… Srbija je takođe napadnuta pretnjama iz regiona i sistemskim stvaranjem unutrašnje konfuzije. Rečju, Balkan, kao mesto gde se multipolarni poredak javlja sa kašnjenjem i stidljivije nego u nekim drugim delovima sveta, kreće se ka tački pucanja.

4.
Jedan od ključnih momenata krize bio je onaj u kome je Srbija najavila da će modernizovati svoju vojsku uz pomoć oružja iz Rusije. Tog časa se pretnje regionalnih klijenata SAD pojačavaju, ali pojavljuje se i novi elemenat. Radi se o ponudi: SAD su Beogradu nudile, doduše bez većeg uspeha, da će pritisnuti Brisel da ubza ulazak Srbije u EU; pljuštala su obećanja o investitorima koji će parama potopiti Srbiju; bilo je čak i ponuda da će Srbiji biti dozvoljeno da pripoji Republiku Srpsku, pa do poslednjih da će se na Centralni Balkan vratiti stabilnost, doduše u onoj posleratnoj formi koju smo gledali od 2000. godine, u kojoj će zapadni ciljevi nedovršenog Balkanskog rata iz 90-tih biti dostignuti mirnim putem. I sve to, naravno, uz samo jednu protivuslugu: Srbija ne sme biti platforma ruskog prisustva na Balkanu.

Pošteno gledano, teško je razlučiti gde tu prestaju američke pretnje Srbiji, a gde počinju ponude. Na primer, da li ćemo dobiti Srpsku ako okrenemo leđa Rusima i njihovom oružju ili je rusko oružje ona američka crvena linija, posle koje ćemo biti napadnuti? Naravno, tu se postavljaju još neka ozbiljna pitanja. Ako nam nude Srpsku, zašto su je onda 25 godina gurali prema Sarajevu. Ako znamo da Vašington rado menja neuspešne taktike zarad realizacije davno određenih strateških ciljeva, tad moramo da se pitamo zašto bi u našem slučaju menjali strategiju i dali nam Srpsku, koju nam četvrt veka otimaju? Ili zašto bi nam obećavali stabilnost i razvoj pošto 25 godina ne prestaju da nas destabiluzuju, isključujući nas iz svakog razvoja?

I, konačno, čak i da ništa u poslednjih deset godine nije uradila za Srbiju (a jeste) već samo jačanje Rusije usporavalo je procese naše dezintegracije. Možda okretanje leđa Moskvi u zamenu za mir i, recimo, Srpsku i nije loša trgovina, samo ko će Srbiji, koja tada više ne bi bila u ruskom horizontu, moći da garantuje realizaciju takvih dogovora?

5.
Dosadašnja srpska pozicija između Vašingtona i Moskve bila je mnogo komotnija u sklopu našeg strateškug usmerenja ka EU. Ona je bila neka vrsta najmanjeg zajedničkog sadržioca: opredeljenje za atlantistički Berlin nije bilo nekompatibilno Vašingtonu, naprotiv; ali kontinentalistički Berlin nikad nije ugasio ni svoje veze sa Rusijom ni svoje nade u Rusiju, koliko ni Rusija – čak ni duboko razočarana u Evropu 2014. godine – nije napustila evropski vektor svoje politike.

Ali Vučić se suočava sa kataklizmom u najavi: Evropa danas nema svoje političke projekte i vizije; njena politika svedena je isključivo na odgovore na krize – od izbegličke, preko Bregzita, do sukoba sa svojim jugom, do nikad prevaziđenih problema sa evrom. U Francuskoj i Nemačkoj ne događa se samo politički debakl Olanda i Merkelove već debakl tih zemalja, i danas niko ne može da zna na šta će one ličiti posle izbora koji ih čekaju sledeće godine. Magnetizam Evrope potpuno je iscrpen; ona danas, istina, ne priziva naš rat, ali ona ne može da sačuva naš mir. A bez Evrope ruska i američka obala suviše su udaljene da bismo mogli da se nogama odupiremo o jednu, a rukama hvatamo za drugu.

6.
Onaj ko misli da bi ovu dilemu lako rešio nema mozga; onaj ko misli da je ona nerešiva nema srca. Odustanemo li od ruske podrške, bićemo nezaštićeniji nego 90-tih; prihvatimo li je, garancije koje ćemo dobiti neće biti veće od rizika kojima ćemo se izložiti.

Srbija danas ima mnogo problema – od populacionih i političkih do ekonomskih i identitetskih. Iznenada, međutim, prvi među njima je bezbednosni problem, tako da tu Vučićevo kako ne želi da ratuje nego da se tuče sa MMF ne radi posao. Srpsko proglašavanje za glavnog faktora balkanske stabilnosti – koje tako lepo zvuči iz američkih usta – samo je još jedna pretnja u nizu. Dakle, bezbednost zavisi od nas. Za to vreme, oni će nastaviti da šalju na Srbiju i Srpsku strele preko Zagreba i Sarajeva, upozoravajući nas da nikako ne reagujemo jer, ako si faktor stabilnosti, i mir i rat su, kao, u tvojim rukama. Nažalost nisu nimalo, a malo više od nimalo biće ako stisnemo petlju da ojačamo svoje ruke nekim oružjem, posle čega naša borba za mir tek može da ima smisla.

7.
Dobar deo današnje srpske elite, koji je svoju fizionomiju i status stekao u sazvežđu Petog oktobra i koji ima uticaja na Vučića, nema dilemu. Srbija bi, po njima, trebalo da krene na zapad, gde je oni odavno čekaju. Svaka pomisao ne bezbednost Srbije za njih je huškanje na rat, pune poverenja da, kako su i navikli, neće podeliti ni sudbinu naroda ni države. Sa druge strane, dobar deo kontraelite – u kojoj je i sam Vučić rastao – visoko drži pitanje bezbednosti i neće se pomiriti sa lakomislenim procenama da Amerikancima treba jaka Srbija kao garant regionalne stabilnosti.

Istovremeno, Vučićeva stranka u dobroj većini nije na pozicijama prozapadnih elita i neće im prijati da se vraćaju kući sa pečatom sveta koji je lakomisleno ispustio sudbinu države iz ruku. I ono što nikako nije nevažno – ovdašnji narod neće biti srećan ako Srbija okrene leđa Rusiji, ali ne zbog toga što je to – kako misle ovdašnje ološ-elite – narod zadrtih rusofila, već zato što je to očigledan evropski trend, koji će pre ili kasnije postati matica evropskog mejnstrima.

Kako god da bude, pući će negde po sredini Vučićevog okruženja, i ovaj put nema dovoljno ni vremena ni prostora da bi pokazao svoje veštine. Kako bilo, Srbija će biti nemirna zemlja, bilo da svoje procese ostavi u rukama zapadnih sila ili ih uzme u svoje ruke. A Vučić će se sresti sa oštrim nosom svog izbora, koji je na ovim stranama davno viđen – između poslednjeg vladara petooktobarske epohe i prvog vladara nečeg novog.

8.
Referendum u Srpskoj – ponavljam – stvar bez značaja i neposrednih političkih dobitaka, mogao bi tako da postane potez kojim su Srbi u novoj epohi pokušali da preokrenu rđave trendove. Možda će zvučati patetično, ali referendum jeste izraz saglasnosti vladara i naroda – a ta saglasnost je uvek pomalo drastična – isto kao što je sva politika Petog oktobra bila izraz saglasnosti vladara i elita.

I zato je važno ono što se događa u Srpskoj, i zato je važno da to u Srbiji razumemo. Tako se prelazi Rubikon.

(Standard.rs)

Check Also

ŠTA STOJI IZA POTPISANOG „MALOG ŠENGENA“: ALBANCI ULAZE U SRBIJU SAMO SA LIČNOM KARTOM- POČINJE NASELJAVANJE!

Predsednik SNS Aleksnadar Vučić prezentujući svoj plan da se Kosovo podeli, više puta je govorio …