Piše: Branko Žujović
„Utisak nedelje“ i njegova autorka postali su plen Srbije kakvoj su znatno doprineli, ne povlačeći granicu između proklamovanih (ljudska prava, sloboda medija…) i stvarnih evropskih vrednosti, odnosno gole diktature kolopleta korporativnih i političkih interesa.
Jezikom filma „Crni bombarder“ rečeno, Olju Bećković pojeo je ili makar ujeo demokratski mrak. Ukratko, ideal Briselskog sporazuma skoro da je dostignut, ostalo je još nešto malo posla, Kosovo i Metohija je de-kafto nezavisna država, srpska privreda je urnisana, državna kasa prezadužena, nacionalna akademija ućutkana, crkvi su zadati ozbiljni udarci, a javne sablazni postaju nacionalni imperativ. Utisaka puna glava!
Došlo je vreme za nepatvoreni pretpristupni cirkus, a „Utisak nedelje“ nije egzibicionistički deo tog žanra, pa je, uz uslovno rečeno neočekivana objašnjenja, najuren sa televizije na kojoj je njegova autorka doživela zenit karijere. Sve to ne znači da „Utisak nedelje“ nije bivao svojevrsnim cirkusom pod šatorom nacionalne tragedije, ali njegovi klovnovi ipak nisu hodali na štulama i bojili noseve u crveno.
„Utisak nedelje“ bio je, da se ne lažemo, pretežno rezervisan za pristalice evropskih integracija i prozapadnog nevladinog sektora. Nikada Olja Bećković, čak i kada je puštala goste da kažu do kraja šta imaju, nije pitala ko su stvarni vlasnici televizije B-92, odakle stiže novac za njeno finansiranje, čak ni kada su objavljeni astronomski gubici te kuće.
Danas se, međutim, ljutnja javnosti usmerava na vlasnike i menadžment televizije čiji je informativno-propagandni rok upotrebe istekao, pa joj je namenjena prekomanda u sektor zabavne privrede. Jer, novac za političku misiju, čiji je „Utisak nedelje“ bio važan deo, više ne dotiče.
Tu dolazimo do suštine spora Olje Bećković sa poslodavcima. Bećkovićeva je poslednje dete petog oktobra koje izjeda ta revolucija. Postala je plen Srbije kakvoj je znatno doprinela, svesno ili nesvesno ne povlačeći granicu između proklamovanih (ljudska prava, sloboda medija…) i stvarnih evropskih vrednosti, odnosno gole diktature kolopleta korporativnih i političkih interesa.
Bedno je godinama stremiti ka takozvanoj boljoj, demokratskoj ili evropskoj Srbiji, sklepanoj od medijskih mehurova pomenutih deklarativnih evropskih vrednosti, a onda ne prihvatiti dostojanstveno surovu stvarnost te iste Srbije sa druge strane ekrana, o čijoj su demokratskoj budućnosti njeni gosti često tako lepo pričali.
Niko u „Utisku nedelje“ nikada nije pomenuo ni naslutio postradikalsku Srbiju, pred Evropskom unijom. Upravo ovu Srbiju prigušenog novinarstva, koju je Brisel prihvatio takvu kakva je, zato što mu koristi i služi. Kao što je Vašington iz nužde interesa prihvatio Saudijsku Arabiju. Razlika je što se Rijadu žmuri nad trgovima po kojima se kotrljaju suvišne glave i ekstremiteti, a Beogradu nad istovetnim kotrljanjem medijskih sloboda.
Pomenutoj postradikalskoj Srbiji mnogo je bliži glumački angažman Olje Bećković u filmu „Sekula se opet ženi“ i čitav taj koncept, nego svi intervjui koje je napravila i na koje se taj novokomponovani „mejnstrim“ do juče kostrešio.
Ispada da kontrola medija može da bude suštinski itekako evropska, naročito kada nestane novca u fondovima zapada. Olja Bećković ipak ne bi da se vrati u sagu o Sekuli i njegovim ženama, čak i kada je ovaj u naprednjačkoj inkarnaciji mladu počeo da traži u Evropskoj uniji. To je jedini utisak ove nedelje.
(Glas Rusije)