Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Piše: Dušan Proroković
I posle referenduma u Crnoj Gori i posle jednostranog proglašenja nezavisnosti kosovskometohijskih Albanaca, u Beograd su hrlili političari, diplomate i javni delatnici sa Zapada da nas ubeđuju kako treba da se ponašamo racionalno. Da je za nas bolje da gledamo u budućnost. A racionalno je, po njihovim merilima, bilo prihvatiti realnost, pomiriti se sa sudbinom i krenuti dalje.
Svako drugačije ponašanje je iracionalno i praćeno „raznim epitetima“ kao šovinističko, ludačko, nacionalističko, necivilizovano, nazadno…
Upoređujući tadašnje postavljanje srpskih zvaničnika sa današnjim postavljanjem čelnika evropskih država, a povodom odluke Velike Britanije da istupi iz EU, može se samo reći da se Srbija i pored svih nepravdi koje su nam nanete, ponašala dostojanstveno i primereno. Isto tako, kod mnogih zapadnih zvaničnika, kada se razgrnu izlivi besa i bučne izjave koje daju, mogu se primetiti nesigurnost, neverica, iznenađenost i zbunjenost.
Mada, mesta za iznenađenje nije smelo biti, pošto je ovo logičan rasplet.
Prvi „anti-EU“ referendum je održan u Francuskoj 2005. kada su građani ove zemlje odbili Ustav EU. Odgovor iz Brisela su bile kozmetičke promene Ustava i njegovo preimenovanje u Lisabonski sporazum. Ali, onda su Irci na referendumu odbili prihvatanje ovog sporazuma. Pronađeno je novo rešenje: referendum će se ponavljati dok ne uspe!
Evrobirokratija nije želela da sluša glas naroda, igrali su se sa demokratijom, nisu poštovali elementarno pravo na slobodu mišljenja i zato su završili tu gde su danas. Zato su i danas ovako besmislene njihove reakcije.
Šta će sada da rade? Da brže-bolje izbace Britance kako bi ime se svetili, ne poštujući Lisabonskim sporazum i propisani dvogodišnji rok? Ili će pogurati Škote da traže novi referendum o nezavisnosti? Smešno.
Dok postoji NATO Velika Britanija će sa svojim istorijskim iskustvom, razgranatim i odlično organizovanim analitičko-obaveštajnim aparatom, vojnim (i nuklearnim) potencijalom i stalnim mestom u SB UN ostati jedan od važnijih činilaca evropske bezbednosti. Brisel nije u poziciji da zaoštrava odnose sa Londonom.
Odnosno, on bi to mogao da učini u budućnosti (za pola decenije najranije), ali je put ka ovom rešenju samo jedan: prvo – da se dozvoli svima koji hoće da istupe iz EU, i drugo – da ostatak formira sopstvene vojne snage i definiše jedinstvenu spoljnu i bezbednosnu politiku (ne kao sada, već da to bude utvrđeno na sasvim nov način).
Simbol kojim se u kineskom pismu označava kriza može se istovremeno čitati i kao šansa (prilika). Krize donose neprilike, ali se rađaju i šanse, a za kontinentalnu Evropu se sada otvara prostor da definiše nove principe integracije, sopstvene geopolitičke ciljeve i po prvi put u istoriji pokuša da nastupa samostalno, bez američkog tutorstva.
Ovo se između redova može pročitati i u zajedničkom predlogu šefova diplomatija Nemačke i Francuske (plan Štajnmajer-Ero), samo što je taj papir, nažalost, u postreferendumskoj halabuci ostao skrajnut. Pri tome, šansa koja se otvorila za Brisel će trajati kratko.
Već sledeće godine su predsednički izbori u Francuskoj, a pobeda Le Penove može značiti i kraj EU. Sama Nemačka ne može voditi kontinentalnu Evropu bez pomoći Francuske, jer je u takvom okviru, kako upozorava Henri Kisindžer, Nemačka prevelika za ostatak Evrope, što će samo podrgejati rađanje antinemačkog raspoloženja u nizu istočnoevropskih država. Takođe, kontinentalna Evropa ne može uspeti kao integraciona celina bez dobrih odnosa sa Rusijom.
Brisel, dakle, mora vući brze poteze i preduzimati odlučne korake. Sve ostalo, što se tiče prepirki sa Velikom Britanijom je jalova politika, koja će se u krajnjoj liniji obiti o glavu samoj EU.
Ukoliko nema snage za suštinski zaokret i reformisanje, EU će se ugasiti brže nego što bilo ko očekuje. Ukoliko to pokuša da učini, rezultat nije izvestan (pre svega zbog posledica krize koje su veće nego što se mislilo), ali šansa da kontinentalna Evropa postane samostalan pol u nastajućem multipolarnom svetu – postoji.
(Večernje novosti)
