Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Piše: Dušan Proroković
Prema oceni kritičara i izdavača u SAD, jedna od najboljih knjiga 2008. godine bila je “Večni rat” (The Forever War) Dekstera Filkinsa. Upada u oči da je naslov identičan onom knjige Džoa Haldemana iz 1974. godine. Razlika između njih dvojice je što Haldemanova knjiga pripada žanru naučne fantastike, dok je Filkins ratni reporter, dokumentarista, sa velikom iskustvom iz Avganistana i Iraka.
Čitajući “Večni rat” iz 2008. može se puno toga saznati ne samo o tekućim sukobima u ove dve zemlje, već i o njihovoj istoriji i kulturi naroda koji ih naseljavaju. Ali može se i primetiti neverovatna odsutnost za realnost kod američkih predstavnika.
Čak je i sam Filkins podlegao tome. Dok je boravio u Bagdadu, osećao se nelagodno, pošto su izlivi mržnje i prezira domaćeg stanovništva prema Amerikancima bili očigledni.
Pitao je iračke vojnike, koji su ga obezbeđivali, kako mogu da mrze Amerikance, kada im ista ta Amerika obezbeđuje plate, od kojih oni hrane svoje porodice? (Bilo je to u trenutku kada se irački budžet uglavnom popunjavao transfernim sredstvima.)
Odgovor Iračana ga je ostavio bez teksta! Elem, oni su mu objasnili da to što dobijaju kroz plate nije ništa u odnosu na ono što Amerikanci opljačkaju u Iraku. Iz ugla američkog novinara, SAD su imale svoju misiju na Bliskom istoku, koja se ticala uspostavljanja poretka i koja je sadržala i socijalnu dimenziju. Posmatrano iz ugla Iračana, Amerikanci su obični pljačkaši i zlikovci. I taj stav su zastupali čak i oni koje su Amerikanci direktno plaćali.
Odlazeći američki ambasador u Beogradu je u svom poslednjem intervjuu, osvrćući se na srpsko-ruske odnose, izjavio: “Prema podacima vaših institucija, a koje je objavljivala vaša štampa, od Rusije ste dobili nula dinara nepovratnih donacija. Mi smo vam dali milijardu dolara donacija, a niko ne kaže da ste dobili od nas bilo šta osim bombi. Treba sagledati realnost, a ne živeti u mitovima”.
I priča o milijardi dolara je mit, pošto dobar deo tog novca nikada ne uđe u Srbiju, a veliki deo onoga što uđe ide raznim NVO, koje su napravljene da služe američkim interesima.
Ali da ostavimo to po strani. Stvar je ovde u tome što, kao i njegove kolege u Iraku, američki ambasador percipira realnost sasvim drugačije od domaćeg stanovništva.
Sa koje god strane da pogledamo, milijardu dolara je malo za ono što su SAD učinile Srbiji. Sankcije, bombardovanje, osiromašeni uranijum, petnaestogodišnja političko-ekonomska izolacija, koja još uvek traje, kreiranje albanske “narko-države”, raspirivanje antisrpskog raspoloženja u raznim krajevima Balkana… A pre svega, osećaj nepravde.
Kod Srba ta milijarda dolara neće ništa promeniti. Hoće nešto promeniti u delu elite, za koju su dolari i bili namenjeni, ali kod običnog naroda, nema šanse. Očigledno, svestan je ovoga i američki ambasador, pa otuda i frustracija.
Samo, za uzrok te frustracije ne treba proglašavati “Srbe koji veruju u mitove”. Mada možda i u tome ima istine (svaki narod ima svoje mitove!), problem je ovde u američkoj slici sveta, koja je daleko od realnosti. Kako u Srbiji, tako i u Iraku i drugim delovima sveta.
Francuski filozof Gijom Faj naglašava da se u političkoj psihologiji ovakvi efekti nazivaju “kompenzacijskim efektom: što je više društveni sistem defektniji, to je više njegov diskurs usmeren ka veličanju kvaliteta koji nedostaju.
Nemoralni ljudi govore moralnim tonovima. To nije samo jedan vid egzorcizma, već i pokušaj da naterate ljude da zaborave” (u knjizi “Arheofuturizam”, poglavlje “Logika hipokrizije: dijalektika usmenih i praktičnih morala”).
Kada bi američke diplomate i još više, njihovi političari, bolje razumeli istorijske okolnosti i objektivnije sagledavali sopstvenu ulogu u novijim istorijskim dešavanjima, i pogled Srba na Ameriku bi bio drugačiji. Ovako, dok traje “kompenzacijski efekat”, šanse za tako nešto su male. Džaba tu dolari i nervozne poruke američkog ambasadora.
(Novosti.rs)
