Proroković: Projekat „Velika Albanija“ je aktiviran, treba da se spremamo za najgori mogući scenario!

Piše: Dušan PROROKOVIĆ

Sukob u Makedoniji počinje zbog teškog poraza SAD u Ukrajini. To bi, u najkaraćem, bio zaključak. Svi ostali argumenti, koji će se navoditi u prilog tezi – zbog čega je u Makedoniji aktiviran novi oružani sukob – takođe su važni, ali ipak manje bitni.

Čak i onaj o „Turskom toku”. Jer, i rusko-turski energetski sporazum je potpisan kao posledica eskalacije ukrajinske krize. Da Amerikancima nije baš bilo toliko zapelo da od Ukrajine naprave novo veliko ratište, strateški gasovod između Rusije i EU bi bio „Južni tok” ili bi se postojeće instalacije preko Ukrajine rekonstruisale. „Turskog toka” uopšte ne bi bilo.

Takođe, da je američka pozicija u Ukrajini bolja, Turskoj ne bi padalo napamet da ulazi u aranžman sa Rusijom. Elem, ako su u Vašingtonu rešili da zaustave gradnju strateškog cevovoda koji bi spajao Tursku i Austriju, postojao je sto i jedan način da to učine. Nisu morali da izazivaju rat u Makedoniji.

A da su poslednja dešavanja u Kumanovu „operacija pod lažnom zastavom” (False flag operation) ne treba uopšte sumnjati.

U Tirani se desilo, kada već sami Albanci nisu mogli da prebroje, da američki ambasador uđe u centralnu izbornu komisiju i proglasi rezultate lokalnih izbora. I ko će na to da se žali? Zna se ko je vrhovni autoritet.

Kada je o lažnoj državi Kosovo reč, stvari su još očiglednije: Ahtisarijevim planom je utvrđeno kako je vrhovni autoritet „međunarodno vojno prisustvo”. U prevodu, NATO je vlastan da poništi svaku odluku predsednika, Vlade, Skupštine, lokalnih samouprava. I onda treba razmišljati kako se obnovljena UČK javlja sama od sebe, kao neki autohtoni pokret, koji će se boriti za prava Albanaca u Makedoniji.

O tome da poteze za destabilizaciju Makedonije vuče „duga ruka atlantizma” delimično govori i saopštenje za javnost najuticajnijeg albanskog političara u Makedoniji, Ali Ahmetija, koji je „pozvao građane Kumanova da ostanu smireni i ne nasedaju na provokacije. Destabilizacija Makedonije nije u interesu Albanaca”.

Ali Ahmeti, sada je već izvesno, nije bio sasvim u toku sa tim šta se sprema u Kumanovu. Pri tome, Ahmeti je ratni lider iz 2001. godine!

Nije isključeno da će se i on pridružiti nekoj novoj „albanskoj intifadi” na Balkanu. Ako mu budu tako rekli organizatori „operacije pod lažnom zastavom” – hoće, koliko već sutra. Međutim, juče, u Kumanovu, on nije bio „deo paketa”. Njega su u organizaciji svega zaobišli.

E sada, da su sami Albanci, bez svojih zapadnih sponzora organizovali akciju, to bi sasvim drugačije izgledalo i Ahmeti bi ne samo bio deo te priče od samog njenog početka, već i udarna pesnica. Ahmeti kontroliše tetovsko-kičevski deo Makedonije, to je njegova izborna baza i tu su mu sunarodnici najlojalniji. Tu bi uspeh teroristima bio zagarantovan, a mogućnost za protivudar makedonskih snaga sveden na minimum.

U Makedoniji je previše konfliktnog potencijala, ali se, dakle, tekući sukob indukuje spolja.

Kao što je navedeno na početku teksta, iniciraju ga SAD, a zbog teškog poraza u Ukrajini. Godinu i po dana od eskalacije ukrajinske krize, Amerikanci nisu uspeli da ostvare nijedan od tri strateška cilja koji se mogu nazreti u Ukrajini.

Prvi je bio da se destabilizacijom Ukrajine destabilizuje i Rusija (pre svega direktnim uvlačenjem oružanih snaga Rusije u ukrajinski konflikt) što bi bio uvod u rušenje Putina.

Drugi je bio da se Ukrajina čvrsto veže za NATO, čime bi se geostrateška pozicija Rusije dramatično pogoršala.

Treći se ticao stvaranja novog talasa anti-ruske histerije u Evropi, zbog čega bi se EU još čvršće vezala za SAD.

Šta se desilo?

Krim se vratio Rusiji, kijevske snage su doživele težak vojni poraz u Novorusiji, Putin nikada nije imao veću podršku među biračima, a EU se pod teretom krize počela raslojavati.

Veći broj ruskih vojnih analitičara je upozoravao prethodnih nedelja kako se može očekivati nova ofanziva kijevskih snaga na istoku Ukrajine. Sve je trebalo da se odigra između 1-8. maja, pa bi na takav način bila bačena senka na vojnu paradu u Moskvi za Dan pobede.

Zbilja, oružje stiže u Kijev u neverovatnim količinama, broj instruktora je sve veći, a postupci ukrajinskih ekstremista sve brutalniji (ubistvo Olesa Buzine treba istaći kao ilustrativan primer). Ipak, do velike akcije kijevskih snaga nije došlo. Pre svega zbog toga, što Kijev više nema snage da organizuje bilo kakav ozbiljan poduhvat koji bi ugrozio Novorusiju.

Rastislav Išćenko upozorava da će novih sukoba biti, ali da se oni više neće praviti zbog pokušaja osvajanja Donjecke i Luganske narodne republike (to će biti samo izgovori), već će za cilj imati potpuno uništenje infrastrukture i ekonomskih resursa Ukrajine. Izlazna strategija SAD u Ukrajini je „spržena zemlja”, kako se dugoročno Rusima ne bi ostavilo ništa, a kako bi se, kratkoročno, Rusiji stalno nametali novi zadaci. Uostalom, ovo je identično kao i u Siriji, samo što u ovom slučaju neće biti džihadista iz Islamske države koji će na krvoproliću i haosu uspostavljati neki svoj režim, već će to činiti galicijski banderovci.

Bolje je da se Putin bavi Kijevom nego Evropom. A dok se Putin bude bavio Kijevom, SAD će se baviti Evropom. Samo, sada će na EU pritisak biti vršen ne preko Kijeva, već proverenom i utabanom stazom – preko Balkana.

Otvaranjem nove velike krize na Balkanu, SAD ponovo destabilizuju dvorište EU, daju domaći zadatak Briselu po istoj matrici već viđenoj od 1992-99. godine i opravdavaju zadržavanje obimnih vojnih snaga na kontinentu.

Kada nije hteo breg Muhamedu, doći će Muhamed bregu.

Evropske članice NATO nisu poslušale SAD i drastično povećale svoje vojne budžete zbog ukrajinske krize, pa samim tim nisu ni povećale sopstvene odbrambene kapacitete. Da jesu, otvorile bi vrata za niz novih aranžmana između evropskih članica NATO i SAD kojima bi se povećalo američko prisustvo na kontinentu. Ali, pošto nije moglo tako, onda će SAD da pojačaju svoje vojno prisustvo u Evropi na konvencionalan način, uz izgovor pojave nove krize na Balkanu, pa će pritisak Vašingtona na Brisel biti veći.

Lideri zemalja EU, osim par časnih izuzetaka, nisu shvatili ni posle godinu i po dana agonije u Ukrajini da je otvaranje fronta protiv Rusije jednako bilo upereno protiv njih, kao i protiv Vladimira Putina. Na kraju, da bi Vašington mogao da vrši „obuzdavanje Rusije” potrebna mu je potpuna lojalnost kontientalne Evrope.

Otuda indukovanje novog sukoba u Makedoniji i otvaranje novog poglavlja balkanske krize.

Ne mora biti tačno, ali posmatrajući iz današnje perspektive, format sukoba u Makedoniji bi mogao biti nešto drugačiji od viđenog u Siriji i Ukrajini. U Siriji i Ukrajini su im trebala brza rešenja, bili su to svojevrsni „blic-krig”-ovi. Za pretpostaviti je da bi za SAD u Makedoniji bilo bolje postepeno razvijanje konflikta, uz kontinualno ponavljanje incidenata poput viđenog u Kumanovu i „uvlačenje” susednih zemalja u makedonsku krizu. Naravno, bilo bi najbolje da makedonski susedi imaju dijametralno suprotne stavove.

Posvađati Srbiju, Bugarsku i Grčku je višestruki dobitak za SAD. A onda, kako se Evropa bude postavljala, tako i dodavati ili smanjivati gas.

U jednoj od varijanti, ako EU pokuša da igra samostalno, ne treba isključiti ni davanje podrške stvaranju Velike Albanije. Bez obzira što, dugoročno gledano, velikoalbanska ideja nije optimalan okvir za zaštitu američkih interesa na Balkanu, kratkoročno će im to završiti posao.

Političke egzibicije Edija Rame sa najavama „svealbanskog ujedinjavanja” i upotrebom zastave sa ocrtanim granicama Velike Albanije to i najavljuju. Ali, više od toga – velikoalbansku mobilizaciju najavljuju poslednje reakcije Ministarstva spoljnih poslova Albanije.

Najpre je zbog osude ideje o promeni granica na Balkanu od strane ruskog Ministarstva inostranih dela, albanska diplomatija ušla u tešku prepisku sa zvaničnom Moskvom, a zatim je usledila i reakcija na dešavanja u Kumanovu.

Ditmir Bušati, šef albanske diplomatije je naveo  kako ga je ambasada Albanije u Skoplju obavestila da su snage bezbednosti Makedonije „pokrenule široku operaciju na ulasku u Kumanovo, u delu koji je uglavnom naseljen Albancima”. Ostao je zabrinut zato što je operacija „dovela do smrti velikog broja ljudi”, i dodao: „Smatramo neprihvatljivom činjenicu da se svaka osoba ili grupa naoružanih ljudi identifikuje na nacionalnoj osnovi, baš kao što je neprihvatljivo da se gubitak života civila i policajaca posmatra na osnovu etničkih predrasuda”.

Projekat Velike Albanije je, dakle, ponovo u igri, i verovatnije je u ovom trenutku da bude aktiviran (ili je već aktiviran), nego da prevlada stav kako ga treba malo „pustiti iz boce” pa onda vratiti.

Eskalacijom višegodišnje napetosti u Makedoniji počinje novi krug „tektonskih poremećaja” na Balkanu, sa velikim posledicama po sve zemlje i narode koji u ovom regionu žive. Zato ovu situaciju treba ozbiljno analizirati i pratiti.

Što se Srbije tiče, u svemu ovome je važno nekoliko stvari. Prvo, za Srbiju je od ogromnog značaja opstanak Makedonije. Eventualnim raspadom Makedonije bi dugoročno bio ugrožen komunikacioni pravac ka Egejskom regionu, a u srednjoročnoj perspektivi bi moglo doći i do ozbiljne destabilizacije juga centralne Srbije. Makedoniju treba podržati u svakom pogledu. U tom kontekstu, neophodno je intenzivirati komunikaciju sa Bugarskom i Grčkom.

Bez obzira na to što su Srbija i Bugarska već u režimu „meke okupacije”, a Grčka je suštinski bankrotirala, ne sme se dozvoliti da nas drugi posvađaju. Otvarati sada priče na temu zašto su Makedonci i Bugari priznali lažnu državu Kosovo i slična pitanja je glupo i štetno. Preko svih bilateralnih problema jednostavno treba preći, do daljnjeg. Drugo, treba tačno percipirati odakle problem dolazi.

Destabilizacija Makedonije se indukuje spolja. Ključnu ulogu u svemu imaju SAD i zbog toga u odnosima sa Vašingtonom treba biti dvostruko oprezan. U svakom slučaju, Albancima se ne sme olakšavati posao novim ustupcima na Kosovu i Metohiji i neodgovornim najavama promene Ustava Srbije.

Sve što se tiče pregovora sa Prištinom mora biti „zamrznuto” do daljnjeg. Ne odstupati ni jedan milimetar. Svaki milimetar odstupanja nas može koštati jedne žrtve. Popuštanje Srbije je dalo krila albanskom ekstremizmu i kosi se sa našim dugoročnim interesima. Treće, spremati se za najgori mogući scenario -proglašavanje Velike Albanije. Kuknjavu kako je to pretnja za region i pozivanje na međunarodno pravo zaboraviti. To će biti samo izrazi nemoći.

Albansko pitanje će se, najverovatnije, rešavati vojnim putem, pri čemu će Albanci imati u ovoj fazi podršku najmoćnije zemlje na svetu. Dakle, sa jedne strane treba jačati sopstvene vojne potencijale, dok sa druge strane treba otvarati prostor za nove aktere u balkanskoj geopolitičkoj računici kako bi se amortizovao američki pritisak.

Ima li logičnijeg rešenja nego krčiti prostor za ruski uticaj i obnavljati vojnu saradnju sa Moskvom?

Pored toga, ostaviti otvorena vrata za strateški dogovor sa Erdoganom i koristiti njegov uticaj na Sarajevo.

Sukob u Makedoniji ne sme da posluži kao okidač za reprizu i BiH, što bi, takođe, bilo u interesu Vašingtona. Što veća kriza, to je njima širi manevraski prostor. Četvrto, razmišljati o tome: šta kada pobedimo? Jer, do sada, u istoriji nam je ponekad teže bilo da artikulišemo svoje dugoročne ciljeve posle pobeda, nego da istrpimo sve nesreće  posle poraza.

Srbija može dati doprinos da se odbrani Makedonija, ali šta posle toga?

Pokazalo se, posle Prvog svetskog rata, da je pokušaj priključivanja Makedonije Srbiji samo ojačao antisrpska osećanja na tom području, dok se, opet, kasnije ispostavilo da se bez mehanizama za zaštitu srpskih interesa u Makedoniji, ova država može pretvoriti u stalni izvor problema za Srbiju. Neophodno je, dakle, tražiti neko novo rešenje, kako bi Makedonci mogli da razvijaju sopstveni identitet, očuvaju svoju državu, a Srbija ostvari sopstvene interese i ojača svoj južni, moravsko-vardarski geopolitički vektor.

I na kraju, peto, imati na umu da je ovo početak krize koja će dugo trajati. Zato, ne treba praviti nagle poteze, niti pokazivati nervozu. Za svaki potez koji se preduzima opravdanje treba tražiti u prethodnim akcijama neprijatelja.

Pozicija Srbije u makedonskoj krizi, onako kako je opisana, moralno je ispravna i sa stanovišta realpolitike posmatrano-potpuno opravdana. Ali, treba imati u vidu i propagandnu dimenziju hibridnog rata i zato se u pojedinim trenucima ne zaletati.

Iskušenja i podmetanja će, ionako, biti previše.

(Fakti)