Putin je Americi i Evropskoj uniji podvalio Trojanskog konja iz Ukrajine!

Vodeći analitičari američkog ministarstva spoljnih poslova, CIE i NSA lupali su glavu da odgonetnu poklon, sve dok im nije došao Brežinski.

Kad su krajem 6. veka pre naše ere u Skitiju upale vojske Darija, persijskog cara i vojskovođe koji je izgradio najmoćniju državu tog vremena, Skiti su mu na poklon poslali pticu, miša, žabu i 5 strela. Kad su u 21. veku SAD upale u Ukrajinu, Rusi su im iz ruku svog ministra spoljnih poslova poklonili nekoliko krompira i paradajza, a ministar Lavrov sačekao je američkog državnog sekretara Kerija s čuvenim automobilom „POBEDA“, na čijoj je anteni bila zavezana Georgijevska lenta…

Amerika ponavlja sudbinu stare Persije

Krajem 6. veka pre naše ere, pošto su se Skiti vratili iz Azije, u Skitiju su upale vojske Darija, persijskog cara i vojskovođe, koji je stvorio najmoćniju državu tog vremena, koja se rasprostirala od Egipta do Indije. Rat sa Skitima za Persijance bio je nešto što do tada nisu poznavali i u njemu su stalno trpeli poraze. Skiti su primenili partizansku taktiku i, izbegavajući da uđu u odlučujuči boj, uvlačili su Persijance u dubinu svoje teritorije, stalno ih iscrpljujući napadima.

Darije, umoran već od stalnih gubitaka svojih vojnika po beskrajnim stepama i, u očekivanju velike bitke, već izgubivši svako strpljenje, poslao je skitskom vođi Idantirusu poruku sledeće sadržine: „… čudaku jedan, što stalno bežiš? Ako se osećaš silnim da se suprotstaviš mojoj sili, stani, prestani da lutaš i dođi da se bijemo. A ako sebe smatraš slabijim, prestani više da bežiš i dođi sa zemljom i vodom svome gospodaru da pregovaramo.“

Skitski car je Persijncima odgovorio da ako Persijanci žele da se bore sa Skitima, onda neka im nađu i rasture grobnice predaka.

I poslao je još Persiajncima, kao poklon, pticu, miša, žabu i pet strela.

Persijanci su se, kako piše „otac istorije“ Herodot, bacili na rešavanje zagonetke. Sam Darije bio je ubeđen da ti darovi označavaju njegovu potpunu pobedu: miš živi u zemlji i hrani se istim zemaljskim plodovima kao i čovek. Žaba, pak,živi u vodi i po svemu sudeći, tvrdio je Darije, Skiti mu se predaju,njemu persijskom caru, zajedno i sa vodom i sa zemljom. A strele označavaju da su Skiti pred Persijancima položili oružje.

Međutim, jedan Darijev savetnik tačno je rastumačio poruku, koja je glasila: „… ako vi, Persijanci, ne poletite u nebo kao ptice, ili se, kao miševi, ne zavučete pod zemlju, ili ne poskačete kao žabe u blato, neće vam biti povratka nazad, jer ćete biti poraženi ovim strelama“. I pokazalo se da je bio u pravu… Na kraju su Persijanci, ništa ne postigavši, posle dugih lutanja po skitskim stepama i izgubivši skoro polovinu svoje vojske, bezglavo bežali iz Skitije, pretrpevši ogromne gubitke i ne osvojivši ikakav plen.

Slično njima, i Sjedinjene Države, zapetljavši se u ukrajinsku avanturu po istim tim skitskim stepama, rizikuju da i one, isto kao i Darije, dožive nesrećnu sudbinu.

Kako su SAD odgonetnule poruku Rusije?

Priča se da su, posle završetka posete Džona Kerija Putinu u Sočiju, vodeći analitičari američkog ministarstva spoljnih poslova, CIE i NSA nekoliko dana lupali glavu da odgonetnu tajne poklona koje je Sergej Lavrov predao državnom sekretaru SAD. Doduše, potpuno je jasno da njihove političke elite o nesrećnoj sudbini Darija znaju isto koliko i Džejn Psaki zna o planinama u Rostovskoj oblasti ili o moru u Belorusiji. Tako je predsednik Obama rastumačio da krompiri znače da im Rusi predaju sva nalazišta koja se nalaze pod zemljom, a da paradajzi označavaju da tome dodaju još i sve što raste nad zemljom plus i samu zemlju, a automobil POBEDA da simbolizuje potpunu i konačnu pobedu Amerike.

Međutim, veliki Zigmund Brežinski, koga su digli na uzbunu, ne rekavši prisutnima šta o njima misli, rekao im je svoju varijantu odgonetke: „Ako se Amerika od sramote ne sakrije pod zemlju, kao krompir, i ako ne pocrveni od stida, kao paradajz, ništa ih neće spasti i biće potučeni do nogu.“

Kad su državnom sekretaru Keriju saopštili stvarno rešenje zagonetke, on je, brže bolje, otrčao u Tursku, da svojim partnerima u NATO saopšti da im je svima došlo vreme da vade i pakuju svoje udice. A njegova zamenica, Viktorija Nuland, hitno je odletela u Kijev, gde je umesto „kolača“ predsednikuPorošenku i svoj kamarili nešto predala – od čega je tamo nastala burna panika, koja se pretvorila u zelenu depresiju, koju su uzeli usrdno da zalivaju tvrdim napicima. A u tome su se naročito istakli kabinet predsednika Porošenka i Vrhovna rada (ukrajinska skupština – prim.prev.).

Shvativši šta se sve desilo, Viktorija Nuland se, slično kao i lik iz ruske bajke, na koji i neobično podseća, po hitnom postupku preselila iz Kijeva u Moskvu, gde se ceo dan usrdno i bez ikakvih rezultata mlatila po portirnicama Ministarstva inostranih poslova, krijući se pri tome od svuda prisutnih novinara… a posle toga neprimetno je iščezla iz Rusije.

Kada bi samo Amerika shvatila s kim se ona u Kijevu upustila u događaje…

Kada su pre više od godinu dana SAD i njihovi zapadni saveznici iz sve snage pomagali ukrajinskom uličnom prevratu u Kijevu, od svoje apsolutne istorijske i geografske nepismenosti oni nisu ni shvatili šta se dešava.

U Rusiji su za nekoliko vekova zajedničkog života s Ukrajinom i dvadeset i tri godine ukrajinske nezavinosti dobro naučili ko su ukrajinske elite.

A SAD su naivno verovale da će im poći za rukom ne samo da izvedu prevrat i da na vlast dovedu otvorene naciste i rusofobe, nego i da će posle toga uspeti i da stvore pseudo državu i da je nateraju da funkcioniše.

U Rusiji su već davno shvatali da je voditi pregovore s Kijevom i nadati se da će se dogovoreno poštovati isto što i očekivati da je od meduze moguće dobiti kravlje mleko.

A u SAD su računali s tim da će Kijev posle pobede Majdana uspeti da postavi radno sposobni državni aparat i da usput stvori borbeno sposobnu armiju, koja ne samo što će slomiti otpor Majdanu na jugo-istoku Ukrajine, nego i da će posle toga preći u pobedonosni marš ka ruskim granicama.

U Rusiji su veoma dobro znali da su se vekovima po beskrajnim prostorima Divljeg Polja, od kojeg su posle postale Malorusija i Novorusija, potucali odredi Zaporožaca, Tatara, Turaka i Poljaka, koji su ustvari bili najobičniji banditi i pljačkaši.

A u SAD su iskreno verovali da se veliki Ukri nekoliko hiljada godina bore s pokvarenim Moskaljima i seljačinama za svoju slobodu i demokratiju.

U Rusiji veoma dobro pamte kako su oblasti, koje se sada zovu Ukrajinom, ušle u sastav Rusije: posle dugog zamlaćivnja između Poljske, Turske i Rusije, kao i posle masovnih seljačkih buna, ukrajinske glavešine na čelu s Bogdanom Hmeljnickim, po ko zna koji put su, obliveni suzama, zamolile Ruskog Cara da ih uzme pod svoje. Car je dugo o tome razmišljao, savetovao se s bojarima i na kraju je, 1654. godine, rešio je da spase pravoslavce.

januara 1654. godine bila je u Perejaslavlju sazvana Rada (skupština – prim.prev.), koja je odlučila o prisajedinjenju u Rusiju. Hmeljnicki je s Kozacima, građanstvom i sveštenicima položio zakletvu i poljubio je krst.
Kad su, međutim, nove zemlje ušle u sastav Rusije, pokazalo se da kozačke glavešine nikako ne žele da se odreknu starih običaja. A glavni od tih običaja bio je što oni ne samo da su svoje sunarodnike na svaki način izrabljivali, nego što su ih i usrdno prodavali na pijacama robova. Tako su prvim plemstvom na teritoriji Malorusije postali ne došljaci iz Velikorusije, nego svoji rođeni kozački sotnici, polkovnici i hejtmani.

U to vreme znatan deo Zaporožaca nastavio je da se bavi svojim omiljenim zanatom, to jest pljačkom. Pljačkali su uglavnom trgovačke karavane, a za to razbojništvo Moskovija je Turcima plaćala kompenzacije, koje su bivale i do 30.000 rubalja u zlatu.

A na sve to hejtman Petar Aleksejevič Dorošenko (čudne li, skoro potpune, podudarnosti sa sadašnjim predsednikom Ukrajine?!) pozvao je Turke i Tatare u Ukrajinu, kojih je došlo 300 (!) hiljada, a onda je zemlju pretvorio u pravu robovsku pijacu. I sam hejtman i ljudi iz njegove okoline aktivno su učestvovali u prodaji svoje sabraće osmanlijama i Tatarima. Da li vas i ovo na nešto podseća? A još se na sve to Dorošenko i dan danas smatra jednim od simbola borbe za „neovisnost“.

Kada su posle nekoliko decenija lokalni feudalci, na čelu s Mazepom još jednom počinili izdaju, Petru Velikom je konačno prekipelo i uništio je lutajuće Kozaštvo, kao klasu uopšte (Ivan Stepanovič Mazepa – lokalni ukrajinski poglavica, koji je imao dostupa i u krug samog Cara, Petra Velikog, izdao je za pare Cara, čije je potpuno poverenje uživao, za šta je, za takve izdajnike, Car uveo tzv. Orden Jude – prim.prev. – http://ruskline.ru/analitika/2014/07/10/mazepa_mazepinstvo_orden_iudy_iskariotskogo_i_sudba_samostijnoj_ukrainy/).

One glavešine koje su vladale zemljom i selima sa seljacima koji su imali položaj kmetova ostale a glavešine koje nisu imale sela i kmetove pobegle su da služe Turcima, koji su im dozvolili da u donjem toku reke Dnjepra organizuju Seč (svojevrsnu vojnu krajinu, ali pod upravom Osmanske carevine – prim.prev.).

Kozaci s desne obale Dnjepra, koja je bila pod kontrolom Poljske, nastavili su sa razuzdanim ponašanjem i sa pljačkanjem i hajdučijom. Ovi su razbojnici gonili i ubijali poljsko plemstvo i razarali su njihova imanja. Sve to bilo je praćeno i masovnim pokoljima jevrejskog i poljskog stanovništva u Podolju i na Volinji (oblasti u današnjoj Ukrajini).

godine Poljska se obratila Carici Jekaterini Velikoj za pomoć. Razbojnike su uspešno pohvatali. Deo njih bio je izveden pred „humani i civilizovani – evropejski“ poljski sud koji je zasedao u selu Kodnja, gde su svi, njih oko 300, bili kažnjeni smrću. A u Kijevu bilo je održano „varvarsko“ rusko suđenje, gde je ovaj sud, umesto da ih kazni smrću, „svoj“ deo razbojnika poslao u Sibir.
godine Rusija, Pruska i Austrija izvršile su prvu podelu dela teritorije Poljske. Ukrajina s desne strane Dnjepra pripala je Rusiji a s Turskom je potpisan tzv. Kučuk-Kajnardžijski mir, kojim je garantovana nezavisnost Krima pod uslovima pogodnim za Rusiju.
Jedna od posledica toga mira bio je i dolazak u Rusiju izbeglica iz Srbize, koje je Jekaterina Velika počela da naseljava po oblastima s leve strane Dnjepra. Ovi su doseljenici odmah zainteresovali slavne Sečevike, koji nikako nisu želeli da se odreknu starih navika.

U Harkovskom oblasnom arhivu postoji spis iz 1773. godine, pod brojem 5590 s nazivom „O razaranju žitelja Izjumske provincije od strane Zaporožaca“. Pokazalo se da zaporoški pukovnik Garadža s Kozacima napada doseljenike i da pljačka njihova imanja a same doseljenike sa njihovom imovinom odvodi sebi kao kmetove… Ovakvi slučajevi imali su masovni karakter.

Konačno se umorivši od bezobrazluka i svojevoljnosti „slobodnog“ Kozaštva Zaporožske Seči, Carica Jekaterina Velika potpisala je 5. avgusta 1775. godine Manifest o likvidaciji Zaporožske Seči, navevši 6 razloga, koji su je naveli da to učini. Ti razlozi su bili: pljačka, otimanje zemlje, nepotčinjavanje vlasti, i tako dalje, i tako dalje i tako dalje…

Zaporožce su preselili na Kubanj, gde su oni postali ne samo primerni zemljoradnici, nego su i aktivno učestvovali u stvaranju zaštitnog pojasa u podnožju Kavkaza. Poslednji put Kubanski stražari proslavili su se u vreme Rusko-japanskog i Prvog svetskog rata. U vreme Velikog otadžbinskog rata Kubanci su kod hitlerovaca izazivali užas i učestvovali su i u osvajanju Berlina.

Kratko razdoblje nezavisnosti Ukrajinske Narodne Republike u Kijevu 1918. godine bilo je obeleženo time što su tamo, na molbu samih tih kijevskih vlasti, prvo došli Nemci a onda i Poljaci, koji su zajedno s „prijateljskim“ kijevskim domaćinima i u slavnim „dorošenkovskim“ tradicijama uspeli da opljačkaju nesrećnu Ukrajinu. I zar vas i ovo opet na nešto ne podseća?

Posla stvaranja USSR 20-tih godina prošlog veka, ukrajinske elite započele su nasilnu ukrajinizaciju, zatvarajući ruske škole i izbacujući s posla u nadleštvima one, koji su odbijali da zaborave ruski jezik. Sva njihova „veština“ vođenja države svela se na to, što su bez ikakve pomoći Moskve uspeli da u Ukrajini organizuju glad 1932.-33. godine. A 1937-38. godine Ukrajinac poreklom, Nikita Hruščov dosađivao je Staljinu molbama za obavezno uvećanje broja ljudi u takozvanim „spiskovima za streljanje“. NJ egovu nezasitost na tom poslu Staljin je svo vreme morao da ograničava – o čemu po arhivama postoje mnogobrojni dokazi. Eto na osnovu čega je, zahvaljujući i poznatom „otopljavanju“, Hruščov postao uzdanica savremene ruske liberalne opozicije…

Kada se 1939.godine, zahvaljujući „zločinačkom“ komunističkom staljinskom režimu Ukrajini prisajedinila Galicija, „nacionalno zabrinuti“ deo Desno-obalne i Centralne Ukrajine značajno je pojačan dolaskom banderovskih ubica, sadista i siledžija. 1941. godine,posle upada hitlerovske Nemačne na teritorije okupirane Ukrajine i Belorusije, upravo je njihovim rukama, pod strogim rukovodstvom nacista, bio sproveden pravi genocid Rusa, Ukrajinaca,Poljaka, Belorusa, Jevreja, Cigana i ljudi drugih narodnosti, koji se nisu uklapali u rasne postulate Adolfa Hitlera. Istorija verovatno nikad neće saznati tačan broj ratnih zarobljenika i civila koje su pobili ukrajinski nacionalisti.

Ali zato su oni dali „dostojan“ doprinos uništenju desetina miliona ljudi.

Banderovske banditske grupe stekle su znatno „borbeno“ iskustvo – koje je ustvari stečeno samo na teroru protiv civila i učestvovanjem u masovnim pogubljenjima i mučenjima.

Iz iznetog jasno se može zaključiti da su tipične osobine „ukrajinskog“ stila vršenja vlasti: neograničeni banditizam prema sopstvenim građanima, masovna pljačka svog stanovništva, sadizam i ubistva, kao i slični metodi „civilizovane“ državne uprave.

A organizovavši i podržavši Majdan 2013.-2014. godine, Sjedinjene Američke Države dovele su na vlast upravo bvaš takve „dragocene“ kadrove.

Kijevski konj Moskve

Pri svemu tome veoma je indikativno što naslednici tradicija razbojništva i benderovštine uvek za sve svoje neuspehe i poraze okrivljuju i okrivljivaće spoljašnje sile. Na početku su ulogu dežurnog krivca imale Poljska i Turska, a onda je njihovo mesto zauzela Ruska Imperija.

Kada je posle propasti Imperije 1917. godine Kijev u pomoć radi zaštite svoje „neovisnosti“ pozvao prvo Nemačku, a onda i Poljsku, Kijev je za svoj poraz njih okrivio za to što su ih porazili crveni.

U vreme okupacije Ukrajine, u razdoblju 1941. do 1943. godine, nacionalisti su za krivce proglasili SSSR i komuniste. Kad su i fašisti pretrpeli poraz, a zajedno s njima i banderovci, oni su odmah za izdaju okrivili svoje nacističke gospodare i utekli su na Zapad da se predaju u ruke Anglo-amerikancima.

Za sad su oni u njima našli gospodara, koji im je prirastao za srce. Ta ljubav bila je toliko burna i vrela, da se iz tog krvavog grupnog porođaja rodio sadašnji kijevski režim.

Ono što se sada dešava u Ukrajini do poslednje tačke i zapete kopija je poznate doktrine, čije se autorstvo pripisuje Alenu Dalesu. U njoj je rečeno: „… uložićemo sve što imamo, svo zlato, svu materijalnu snagu na zaglupljivanje ruskih ljudi. Posejavši tamo haos, neprimetno ćemo njihove vrednosti zameniti lažnim vrednostima i nateraćemo ih da u te vrednosti poveruju. Svoje istomišljenike, pomoćnike i saveznike naći ćemo u samoj Rusiji. Epizodu za epizodom sprovodićemo grandioznu tragediju pogibije najnepokornijeg naroda na planeti i konačnog gašenja njegove svesti o sebi. Iz literature i umetnosti postepeno ćemo ukloniti njihovu socijalnu suštinu, umetnicima ćemo ubiti volju da se bave oslikakavnjem onih procesa koi protiču u dubinama narodnih masa. Literatura, pozorište, film – sve će prikazivati i slaviti samo najniže ljudske strasti. Na svaki način podržavati ćemo i gurati takozvane umetnike koji će usađivati i utuvljavati u svest kult seksa,nasilja, sadizma, izdaje – jednom rečju svaku podlost. U upravljanje državom unećemo haos i nered. Neopaženo ćemo, ali aktivno i postojano, podržavati nadmenost činovnika, podmitljivost, neprincipijelnost. Časno ponašanje i urednost biće ismejavani tako da postanu nikome nepotrebni i da se pretvore u preživele ostatke prošlosti. Gramzivost i drskost, laž i obmana, pijanstvo i narkomanija, strah za život, mržnju među narodima – a pre svega mržnju prema ruskom narodu – sve to ćemo ljubazno i neprimetno kultivisati. Šta se dešava naslućivaće ili će shvatiti samo retki pojedinci. Ovakve ljude postavićemo u bespomoćan položaj, izvrgnućemo ih podsmehu, naći ćemo način kako da od njih učinimo lažove i od njih ćemo napraviti društvene izrode. Na ovaj način zaluđivaćemo generaciju za generacijom. Za ljude ćemo se boriti od malih nogu, od dečijeg uzrasta. Glavni napor uvek će biti usmeren na omladinu, nju ćemo izložiti razvratu i zaglupljivanju. Od omladine ćemo napraviti kosmopolite.“

Posle nekoliko decenija usiljenog napora i milijardi potrošenih dolara Sjedinjenim je Državama uspelo da nađu najslabije mesto i da postignu svoje ciljeve u Ukrajini. Pojavila se, međutim, pukotina – jer nije baš svo stanovništvo Ukrajine pristalo da se pretvori u kosmopolite bez korena, nije se svima svidela budućnost da postanu pijanice, narkomani, bolničari u Poljskoj i prostitutke po Eevropi.

Krim i Donbas su se pobunili a i po ostaloj Ukrajini stvaraju se žarišta gneva i nezadovoljstva protiv Kijeva.

Pri svemu tome je, međutim, sasvim jasno da:

– koliko god para da Amerika sipa u Ukrajinu, sve je to potpuno beskorisno, jer u skladu sa svojim istorijskim tradicijama savremeni kijevski panovi hejtmani i njihova okolina sve raskradu, neobazirući se ni na nakve naredbe iz Vašingtona ili Brisela

– koliko god da SAD i EU pomažu ukrajinskoj armiji, ona će uvek trpeti poraze od ustanika Donbasa, jer ta je armija vaspitana na postulatima Dorošenkovske pljačke i sadističkih umova banderovaca

– nepsredno ulaženje Rusije u ukrajinski konflikt je nedopustiv sve dotle, dok sami građani Ukrajine ne postanu svesni te proste činjenice da su im sadašnje kijevske neonacistističke vlasti oduzele ne samo prošlost, nego i budućnost.

– krivicu za poraz koji mu predstoji Kijev će, kako se to već ne malo puta dogodilo, opet svaliti na spoljne sile, a naročito na svoje saveznike iz Vašingtona i Brisela.

Ne hiljade, nego desetine i stotine hiljada ozlojeđenih građana Ukrajine, neobazirući se ni na kakve šengenske i slične vize nagrnuće u Evropu i počeće po ulicama Varšave i Berlina i Pariza i Bukurešta da mlate njuške zadriglih građana EU, sveteći im se na taj način za svoje ništavilo i potkupljivost.

Dovoljno će, bez sumnje, ostati i za Amerikance, jer nema na svetu ništa strašnije od gladnog i opljačkanog Ukrajinca, koji više nema ni za toliko – da može sebi da priušti da može da loče rakiju brlju i uz nju da mezeti slaninu sapunjaru. A čak i takav Ukrajinac ubrzo će shvatiti da s njegovom sadašnjom mukom Rusija nema nikakve veze, i da je za sve kriva njegova sopstvena lakovernost i glupost.

Na ovaj način, neposredno se ne mešajući u ukrajinska zbivanja, Vladimir Putin uvalio je Americi i Evropskoj Uniji pravog, izistinskog, Trojanskog konja ali s ukrajinskom ličnom kartom.

(Kontinental, Prevod: Vaseljenska TV)