Putin pravi „pravoslavni Vatikan“ na Krimu?!

Piše: Stanislav STREMIDLOVSKI

PRVO je bila reč i tu reč treba citirati.

Tokom boravka na Krimu sa bivšim premijerom Italije, Silvijem Berluskonijem, predsednik Rusije, Vladimir Putin, predložio je da se nedaleko od nacionalnog parka „Tavričeski Hersones“ osnuje istorijsko-kulturni centar hrišćanstva.

„Mi imamo ideju i juče sam o tome razgovarao sa gospodinom Berluskonijem, da negde, ovde blizu, da ne smeta Sevastopolju, osnujemo istorijsko-kulturni centar hrišćanstva“ – rekao je šef ruske države i istakao, a to je veoma važno, da ima u vidu centar „ne samo pravoslavlja, nego svih pravaca hrišćanstva“.

Berluskoni je podržao ideju: „Mislim da je čitav krimski kraj veoma lep. Na mene je sve ostavilo veoma jak utisak: i priroda, i more, i planine koje se uzdižu na stotine metara, impresivan su kolorit za čitav pejzaž. Gledajući sve ovo – dah mi zastaje! Predsednik Putin mi je pokazao veoma interesantna mesta, na primer, ovo mesto gde se sada nalazimo, sa kojeg je faktički  krenula hristijanizacija čitave Rusije. Veoma mi se dopada ideja da se ovde osnuje istorijsko-kulturni centar. Vidim, naravno, da predstoji mnogo posla. Ako gospodin Putin bude smatrao potrebnim, ja sam spreman da ovamo pošaljem italijanske arhitekte da, možda, pomognu ili da obezbede italijansku vegetaciju da bi se pomoglo razumevanju značaja ovog mesta koje to svakako zaslužuje“.

Gospodin Berluskoni poreklom je iz Italije, u Italiji je Rim, a u Rimu – Vatikan, mala država, čiji se uticaj, ipak, rasprostire na čitav svet. Naravno, italijanski premijer pamti da je nekada njegova prestonica dala naziv čitavoj imperiji koja je tada vladala nama poznatom ljudskom civilizacijom, čije nasleđe se nalazi u osnovi danas postojeće kulture čovečanstva i čiji činovnik se pominje u osnovnoj knjizi hrišćana – u Jevanđelju.

Da nije bilo Pontija Pilata koji je tako očajnički pokušavao da spasi Gospoda Isusa Hrista i koji je pretrpeo fatalni neuspeh, ko zna kako bi se pisala istorija hrišćanstva i Krima.

U ta davna vremena, Krim je bio mesto izgnanstva prestupnika, divlje mesto gde, kako su pisali Herodot, Plinije, Strabon i Ptolomej, „žive Tavri od razbojništva i rata“. Surova paganska narav, prinošenje žrtava, stalni razbojnički napadi, činili su  Krim – Tavridu mestom koje je u očima civilizovanih Grka i Rimljana bilo pogodno samo za kažnjavanje zatvorenika.

Ali, tako je bilo samo dok ovde nije dospeo kao osuđenik na izgnanstvo, papa rimski Kliment I, naslednik Svetog apostola Andreja Prvozvanog u misionarskom služenju na zemlji koja je kasnije postala Rus – Rusija. Pošto je stigao u mesto izgnanstva , papa Kliment „nađe tamo više od dve hiljade hrišćana“. Za to vreme (kraj prvog veka posle Hristovog Rođenja) ta ogromna  pravoslavna zajednica sastojala se delom od prikrivenih hrišćana preobraćenih u veru još u vreme apostola Andreja, a delom od prognanih osuđenika.

Krajem prvog milenijuma od Hristovog Rođenja, kada je hrišćanstvo još bilo jedinstveno, Krim je postao mesto krštenja Svetog ravnoapostolskog  kneza Vladimira od kojeg računamo istoriju hrišćanstva našeg naroda.

Zbog osobenosti istorijskog procesa, rusko hrišćanstvo se u nekom trenutku premestilo u Moskvu i Kijev. Međutim, danas novi Vladimir obnavlja pravdu.

Kijev je krenuo na drugu stranu, a Moskva, uz svo poštovanje Trojice-Sergijeve Lavre i prepodobnog Sergija Radonješkog, može da ponudi samo istoriju hrišćanstva u vreme Orde i najezde stranih osvajača. Zato su za nas važni Krim i Hersones, naš „Jerusalimski hram“, naše svetilište koje omogućava Rusiji da svoju istoriju računa od početka Hristovog Rođenja i da u svom temelju ima nasleđe drevnog Rima i Grčke.

Krim je još više potreban ruskom pravoslavlju i Ruskoj pravoslavnoj crvi pošto će joj omogućiti da savlada zatvaranje u uskim evolutivnim granicama takozvanog „Ruskog sveta“ i da izađe iz zamke omeđenosti „Moskva-Treći Rim“, koja je rusko pravoslavlje zaključala u opkoljenoj tvrđavi.

Ali, zidovi te tvrđave davno su se srušili, vreme je da se izađe na slobodu da bi se pretendovalo na pozicije centra Vaseljenskog pravoslavnog sveta koje sada ne baš zasluženo drži Fanar.(vizantijski deo Istanbula sa rezidencijom Konstantinopoljskog patrijarha, prim. prev.)

I radi toga je Ruskoj pravoslavnoj crkvi potreban svoj Vatikan.

RPC je još uvek zarobljena u staljinskom modelu. Taj model nije stvaralački, on ne dozvoljava pravoslavlju i pravoslavnoj misli da se razvijaju zbog čega vera postaje propoved kulta i obrednih običaja. Sem toga, treba samo neka država – i to jasno vidimo na primeru Ukrajine – da  se suprotstavi Ruskoj Federaciji, pa da RPC sa ideologijom Ruskog sveta počinje da doživljava neuspeh, a lokalne eparhije da razmišljaju o autokefalnom postojanju, polažući nade u Konstantinopolj.

Međutim, koncepciji Ruskog sveta u crkvenom smislu treba suprotstaviti koncepciju „Pravoslavnog sveta“, jer se rusko pravoslavlje ne ograničava granicama bivše ruske i sovjetske imperije. Ruski pravoslavni misionari dolazili su do Amerike, a parohije ruskog pravoslavlja postoje skoro na svim kontinentima.

Krim izgleda kao idealno mesto za stvaranje pravoslavnog Vatikana.

Kao prvo, polazeći od njegove istorije iz vremena još nepodeljenog hrišćanstva. Drugo, to poluostrvo moglo bi da pretenduje na sakralno značenje nove Vizantije, a Sveta stolica dobila bi sebi ravnog partnera po pitanju hristijanizacije sveta, latentno se oslanjajući i na mogućnosti Ruske države što sebi ne može da dozvoli Fanar.

Sasvim je moguće da bi Vatikan i papa rimski Francisko dali podršku tom pravoslavnom Vatikanu, pored ostalog i predajom vizantijskih svetinja koje se sada nalaze kod katolika.

Ipak, Ruska pravoslavna crkva treba prva da pokrene inicijativu, ne može država umesto nje da reši tako važno pitanje.

Vreme će pokazati da li će ona to i učiniti.

(Fakti)