„Sa Crnogorcima možemo biti sugrađani, braća više nikada. Ne može svako biti Srbin!“

Piše: Čedomir Antić

Ustavni sud je presudio. Šampioni demokratije, zaštitnici slobode građana Crne Gore i borci za ravnopravost narodâ napaćene države – Nebojša Medojević i Milan Knežević, privremeno su ostavljeni na miru. Jedan suštinski teroristički režim prestao je zakratko da ih teroriše.

Svako onaj ko vlada protivno zakonima jednom postane običan teroista. Premalo častan da vlada bez sile, nedovoljno hrabar da podmetne negde bombu ili otme nekoga pa da onda rizikuje međunarodnu reakciju i kaznu – ukratko sitan čovek i veliki tiranin.

Neko bi naivan, neobavešten ili pokvaren rekao da je Crna Gora Mila Đukanovića nekakva pravna država u kojoj ne samo da se Ustavni sud nešto pita, već je u stanju i da prkosi režimu. Ko nije poznavao političke pretke Mila Đukanovića i Duška Markovića – od Feliksa Edmudoviča Đeržinskog do Slobodana S. Miloševića– ne može ni naslutiti kako funkcioniše sudstvo u režimima takvog tipa. Sudstvo nije ništa više od viklera u kosi diktatora. U ovom slučaju Mila Đukanovića.

Ono se može predstavljati kao „nezavisno“ samo onda kada je potrebno režimlijama. Eto, lepo je bilo dok je trajalo… Model prema kome je u pritvor moguće smestiti svakoga, makar imao i poslanički imunitet, bez ikakvih ispunjenih uslova, a sve u ime pravilnog toka sudskog procesa. Kako je Đukanović pametan – kao pčelica.

Čudo je kako jedan takav um nije išao negde drugde – u nauku, tehniku, na kvizove – gde se zarobi u banalnost dnevne politike. Gde je ta intelektualno superiorna samostalnost, već sve uspehe postiže krijući se iza nekog Miloševića, Klintona, Buša, Putina, NATO-a, Duška Markovića…? Nevolja je sa inteligentnim prevarama što iza njih obično ne stoji hrabri nepokolebljivac.

Zato, kada su crnogoski vlastodršci uočili da je narod ponovo jako ljut. Da se sa svih strana napadana opozicija ponovo ujedinila. Da se sve to neće dobro završiti i da bi umišljeni puč mogao jednom da se pretvori u stvarnu revoluciju. Narodni bunt koji bi Crnu Goru konačno izveo iz tame koju, kad god je u proteklih vek i po bila samostalna, provodi pod nekakvim protuvama iz kurdistanskog ili centralnoameričkog kulturno-političkog kruga.

Đukanović i Marković su razumeli da im ovih dana niko sa kim su razgovarali (a da je prošao pošten sistematski pregled), nije rekao kako su genijalno smislili da Medojevića, Kneževića, Dikovića i Branku Milić doživotno zazidaju u Skadar crnogorske paradržavnosti.

I zato su se povukli. I koliko god bilo tačno kada im kažu da je odluka Ustavnog suda pokazala da je čitav režim faktički neustavan, te da su tipusi kakvi su marionetske sudije i tužioci, ovom odlukom suštinski stavljeni van zakona, oni će stati hrabro i junački kokodaknuti kako je „sudstvo u Crnoj Gori nezavisno“.

Ako je nezavisno, kako to da su Milo Đukanović i njegov Sančo Pansa Duško Marković, još uvek na slobodi?

Sudstvo u Crnoj Gori ostaje kao organ prinude nad opozicijom i svima koji drugačije misle, te kao instrument režima. Samo pomoću sudstva režim može da se povuče, da poništi neki svoj potez i onda još posle tvrdi kako je to obrukano, slugeranjsko sudstvo u svojoj suštini samostalno i kako se oni, u stvari, samo njega pomalo plaše.

Sećam se takvih emisija na RTS-u, dok je za Mila i njegove Sunce još uvek svanjivalo u Srbiji i u vreme kada su počne li pljusak u Beogradu, otvarali svoje šarene ambrele u Podgorici. Sudija ili tužilac sede kao na iglama, dok se neki vlastodržac širi na fotelji u pretoplom studiju. Onda on počne da govori o tome kako poštuje samo sud i kako su mu presude svetinja.

A oni savetnici se tamo znoje i kako ova politička veprina sve agresivnije pokazuje koliko ih se plaši, nervoza postaje sve veća. Sve se završi tako što se predstavnici Miloševićevog sudstva brane osmesima. Nervoznim, uplašenim ali ipak osmesima, pre svega kako bi uverili javnost da su oni ipak pristalice velikog vođe, zbog čega političko zvere sa kojim su „zatvoreni u studiju“ ne bi trebalo da ih ne ubije u samodbrani, prilikom bega iz studija.

Tako je to i u Đukanovićevoj Crnoj Gori. Mada, ima tužilaca i sudija koji su stvarno poverovali da imaju posao značajniji od pudera na licu ostarelog režima. I naravno, kako to obično biva, hrabrost i gnev pokazuju na slabima i obespravljenima.

Umesto da se suoče sa crnogorskim don Netom, kotorskog don Feliksom Galjardom ili pljevaljskim Hoakinom Guzmanom Loerom zvanim El Čapo, oni se plaše studentkinje iz Beograda koja je, da se ne zaboravi, napala i teško umlatila plemenitu i prepoštenu crnogorsku sudinicu. Dokaze za očigledno traže od Medojevića i Kneževića. I najrađe bi da ih iznude torturom, ako je moguće. To znaju, ostale istražne metode su im nepoznate.

Jednog dana kada Crna Gora bude ponovo slobodna i po prvi put zaista demokratska država, imperativ je da budu demontirani temelji autoritarnosti, populizma i šovinizma. Sud je nezavisan samo onda kada je u stanju da osudi ministra iz vladajuće stranke i sa visina vlasti skine predsednika republike.

Srpski kraljevi su sami silazili sa vlasti za manje od onoga što sada rade Đukanović i Marković. Decu su lišavali prestola za samo jednom pokazanu oholost koja je tokom tri decenije postala suština postojanja Mila Đukanovića. Mene lično ne zanima šta će većinski Crnogorci činiti sa slobodom i demokratijom kada je jednom izbore (ako im ih neko bude dao one nikada neće biti njihove).

Mene kao stranca zanimaju samo prava mog naroda. I da…ne primamo više u svoje redove. Kao Srbin se tokom ovih decenija pokazao samo onaj hrabar da stane u odbranu sebe i svojih predaka. Ko je jednom otpao, zarobio sebe u tuđina, ne treba da se vraća.

Ne sporite nam ravnopravnost koju smo desetak puta izvojevali i ponovo ćemo, samo nas pustite nas na miru. Ne uduružujte se sa dušmanima da bi nam naneli zlo, sa neuverljivim opravdanjem da nameravamo da vas posrbimo. Nećemo vas. Ne trebate nam. Ne može svako biti Srbin: ili jesi ili nisi lav. Možemo biti sugrađani, braća više nikada.

(Napredni klub)