„SAD su ratom protiv Srbije poslale Rusiji signal, koji danas plaćaju u Ukrajini!“

Piše: Predrag Simić

Da nije izbila kriza u Ukrajini samit NATO-a u Britaniji bio bi rutinski događaj koji bi ostao upamćen samo po odluci da okonča misiju u Avganistanu, poslednji u nizu „out-of-area“ ratova koje je vodio poslednjih dvadesetak godina.

Zbog toga je u krugovima Severnoatlantskog saveza ova kriza oberučke dočekana kao „Putinov poziv na buđenje NATO-a“ i povod da se „NATO vrati kući“, tj. da problematične operacije u dalekim zemljama zameni onim zbog čega je 1949. godine stvoren – odbranom granica evroatlantskog prostora. I tu se krije glavno pitanje na koje bi trebalo da odgovori samit u Kardifu: da li ukrajinska kriza odista ugrožava te granice?

Nove članice NATO-a koje se graniče sa Rusijom, baltičke zemlje pre svega, strahuju da bi se posle Ukrajine Putinova Rusija mogla obrušiti na njih. U tome mogu računati na podršku zemalja kao što su Poljska i Velika Britanija koje nikada i nije trebalo dva puta zvati u svađu sa Rusijom. Ostatak „stare Evrope” sumnja u to.

Velike zemlje – Nemačka, Francuska, Italija i Španija – u Rusiji vide velikog partnera i oklevaju da uđu u avanturu koja počinje da ugrožava njihove privrede. U sve četiri zemlje prisutni su znaci recesije koju sankcije prema Rusiji i zahtev SAD da povećaju vojne budžete na dva odsto nacionalnog dohotka mogu survati u treću krizu evrozone. Manjim zemljama koje zavise od ruskog gasa ne izgleda pametno da uoči zime otvaraju frontove prema Rusiji.

Protivrečni signali stižu i iz SAD. Barak Obama je dva puta pobedio na izborima obećavajući da će prekinuti „američke ratove”, ali su potezi njegove administracije direktno uticali na izbijanje krize u Ukrajini. Za razliku od „jastrebova“ u Vašingtonu, koji ponovo zovu na krstaški rat protiv „ruske agresije”, realisti poput Meršhajmera i Kisindžera su oprezni. Prvi upozorava da je u sličnoj situaciji na Kubi 1962. godine Kenedi postupao slično onome što danas radi Putin. Sunarodnicima postavlja i pitanje šta bi SAD uradile ako bi Rusija pokušala da postavi baze u Kanadi ili Meksiku.

Kisindžer u najnovijoj knjizi podseća da su SAD kratkovidim ratom protiv Srbije 1999. godine poslale Rusiji pogrešan signal koji plaćaju u Ukrajini: „Zanemarivanje dugoročne strategije objašnjava kako je bilo moguće da skliznemo u sukob na Kosovu ne uzimajući u obzir njegove posledice… Pretvaranje NATO-a od odbrambene vojne grupacije u instituciju koja je spremna da nameće svoje vrednosti silom… obezvredilo je mnogobrojne garancije Amerike i njenih saveznika da Rusija nema razloga za strah od širenja NATO-a.”

Prvi put posle četvrt veka, Amerikanci su spremni da priznaju i da je Džordž Buš stariji, makar i nehotice, obmanuo Mihaila Gorbačova tvrdeći da posle ujedinjenja Nemačke NATO neće preći Elbu, bivšu granicu Zapadne i Istočne Nemačke i granicu dva bloka u hladnom ratu. U svojim beleškama sa sastanka sa Mihailom Gorbačovom, tadašnji američki državni sekretar Džejms Bejker zapisao je 9. februara 1990. da je dogovor glasio da će „ujedinjena Nemačka biti ukotvljena u politički izmenjenom NATO-u čija se jurisdikcija neće pomerati na istok”. Kriza i raspad SSSR-a i dolazak Klintonove administracije na vlast učinili su da ova obećanja brzo budu zaboravljena i NATO je krenuo na istok izazivajući burno negodovanje i opravdani strah Rusije. Vladimir Putin i njegova politika su proizvod osećaja ugroženosti u Rusiji koji su ratovi NATO-a u Bosni 1995. i protiv Srbije 1999. godine produbili.

Da bi stvar bila gora, ratovi Džordža Buša mlađeg vraćaju se kao bumerang širom Bliskog i Srednjeg istoka s ironičnom porukom da SAD danas moraju da traže saveznike čak i u Iranu i Asadovoj Siriji. I dok je američka vojna doktrina devedesetih godina verovala da može istovremeno voditi dva rata na različitim tačkama na planeti, Obamina administracija danas se suočava s takvim izazovom u Ukrajini i Iraku. Uz to, Obama mora da vodi računa i o zemlji u kojoj vidi jedinu realnu pretnju SAD – Kini – koja poslednjih godina ima nezgodnu naviku da presreće američke avione iznad Južnog kineskog mora, a ponekad i da ih rastavljene u delovima vraća Amerikancima. Na primer, pilot kineskog „miga-29” koji je, izgleda, previše gledao filmove Toma Kruza, pre desetak dana se zabavljao leteći na nekoliko metara od američkog izviđačkog (čitaj: špijunskog) aviona.

Uprkos tome, pravila koja važe u mračnom svetu velikih sila nalažu učesnicima samita u Kardifu da razmišljaju o „novom NATO-u“ koji će se prostirati od Estonije do Azerbejdžana. „Novi NATO“ bi morao da bude spreman ne samo na malo verovatnu pretnju klasične vojne agresije nego i na pojavu vojnika u neobeleženim uniformama, kineske „hakere“ koji upadaju u osetljive američke kompjuterske mreže, islamističke teroriste koje (kao Bin Ladena) ponekad sami stvaraju i koji (kao u Iraku i Siriji) mogu preko noći da stvore do zuba naoružane paradržave. Zbog toga ni „povratak NATO-a kući“ posle dvadesetogodišnjeg izleta u „globalni NATO“ neće biti lak. Jedino što je izvesno jeste to da će Turska, Rumunija i Bugarska posle Kardifa dobiti važno mesto na karti „novog NATO-a“ i da će Srbiji biti sve teže da balansira između Zapada i Rusije.

(Politika)