Home / TEMA DANA / Salih Selimović, istoričar: Muslimani iz Raške ili „Sandžaka“ su oduvek znali da su Srbi, i da su pre islamizacije bili pravoslavci!

Salih Selimović, istoričar: Muslimani iz Raške ili „Sandžaka“ su oduvek znali da su Srbi, i da su pre islamizacije bili pravoslavci!

1. Poštovani gospodine Selimoviću, Vi ste u jednoj od Vaših knjiga „Prilozi prošlosti Stare Raške“, naučno istraživali  islamizaciju. O slovenskom poreklu naših domaćih muslimana znalo se i ranije, ali čini se, kao da je u posleratnoj komunističkoj Jugoslavije ali i verovatno i pre toga, to bila svojevrsna tabu tema. Recite nam šta su bili uzrocima islamizacije i u kojem se istorijskom periodu ona odvijala, posebno na području Raške?

salih- selimovicSalih Selimović

― Da, znalo se. Kao što ste i sami rekli, to je najčešće bila tabu tema. I nije bila samo stvar u tome što je velika većina naših muslimana bila slovenskog, već što su oni bili najčešće srpskog porekla i pravoslavne provenijencije. Ako bi se to zvanično prihvatilo uvećao bi se srpski nacionalni korpus što politici komunističkog rukovodstva nikako nije odgovaralo. Nastojalo se da Srbi nikako ne budu ni blizu većinski narod u socijalističkoj Jugoslaviji, mada je i za vreme Kraljevine Jugoslavije bilo otpora tome od onih koji za stvaranje zajedničke države nisu dali nikakve žrtve, već naprotiv su bili na protivničkoj strani. Srbija i Crna Gora su bile te koje su pretrpele ogromne ljudske i materijalne žrtve i utopile svoju državnost u sve tri Jugoslavije da bi Srbija za to bila još i kažnjena, čak i bombardovanjem. Ipak je to pitanje bilo već na putu da se najispravnije reši na temelju narodnih tradicija i naučne istine. I danas u Staroj Raškoj ima najstarijih ljudi koji sa pijetetom govore o kraljevima Petru  i Aleksandru Karađorđeviću koji su poštovali i štitili muslimane, a muslimanima ništa nije smetalo da budu Srbi muslimanske veroispovesti, tj. da budu ono što i jesu i po poreklu i po jeziku i po mnogim zajedničkim narodnim tradicijama. Takvo rešenje nije odgovaralo ni nekim stranim faktorima koji su imali imperijalne ambicije prema srpskim zemljama. Oni su nastojali da fragmentiraju srpski nacionalni prostor radi lakše amputacije  njenog državnog teritorija.

tvrdjava- kulaRAŠKA OBLAST

Bilo je više uzroka islamizacije. Ipak preovlađuju ekonomski razlozi i danak u krvi (devširma). Bilo je i čestih slučajeva prelaska u islam i zbog skrivanja od krvne osvete. Taj proces se odvijao sporo i individualno, a ređe porodično. Postoje i mitovi o kolektivnoj islamizaciji što nikako nije tačno. Što se tiče tog procesa na području Stare Raške sigurno je masovnija islamizacija došla kasno, zapravo krajem 17. i najvećim delom se završila u 18.veku. U delu Pešterske visoravni i u Vraneškoj kotlini taj „huk islamizacije“ se završio u prvoj polovini 19.veka. Precizni turski popisi iz 15, 16. i u prvoj polovini 17.veka apsulutno jasno govore o sporoj i najviše individualnoj pojavi islamizacije. I ti prvi konvertiti su bili u prvom ili drugom kolenu. Često su popisivani kao sinovi Abdulaha, tj.robovi božiji kako bi prikrili hrišćansko poreklo oca, mada je bilo i onih koji su se popisivali sa turskim ili arapskim imenom, a zadržali su očevo hrišćansko, odnosno srpsko ime. Ogromna većina popisanih uživaoca i posednika baština su  hrišćani sa najčešće slovenskim u ovom slučaju srpskim imenima. Prema tome, nikakvi bolji dokazi o tadašnjem stanovništvu Raške nisu potrebni, jer te popise su vršile turske vlasti pod strogom kontrolom kadija. Ti popisi su prevedeni i više, što se istorijske nauke tiče, nema nikave dileme oko verske i etničke pripadnosti stanovništva Stare Raške ili Raške oblasti u užem smislu. Bilo je muslimana koji su bili turskog, grčkog, albanskog, bugarskog, ruskog, mađarskog porekla koji su kao turski činovnici, ulema, vojnici i vojne starešine boravili u Raškoj oblasti, ali je njihov broj bio zanemarljiv u odnosu na naše autohtono stanovništvo.

Dzamija-SjenicaDžAMIJA SULTAN VALIDE U SJENICI (DRUGA POLOVINA 19.VEKA)

2. Ono što je posebno zanimljivo da je islamizirano stanovništvo zadržalo srpski jezik. Mislim da je to važno jer  je zajednički jezik bio kohezivni elemenat, i uprkos povremenim istorijskim sukobima, postoji vekovni suživot hrišćanskog i muslimanskog stanovništva na ovim prostorima. Pored jezika, šta su još zadržali od hrišćnaskih tradicije i starog islamizirani Srbi?

― Naši muslimani nikada nisu usvojili nijedan strani jezik pa ni turski i pored petovekovne vladavine Osmanlija. Ljubomorno i uporno su čuvali svoj maternji jezik kojim su govorila i njihova dojučerašnja braća pravoslavci. I oni koji su se uzdigli na najviše državne, vojne i druge položaje u Osmanskoj imperiji uvek su sa svojim sunarodnicima razgovarali i dopisivali se na srpskom jeziku i ćiriličnim pismom, poznatom kao bosančica. Postojalo je i tz.begovsko pismo, Stara Srbija i tembelijsko pismo kojim su se otmeniji muslimanski krugovi služili u međusobnoj korespondenciji sve do početka 20.veka. Postojao je čitav pokret među muslimanskim intelektualcima da se udžbenici u školama i druge knjige štampaju na narodnom, a ne na turskom i arapskom jeziku. Pesnik Mehmed Hevaji Uskufi je 1631.godine napisao i rečnik srpsko-turskog jezika. Mnogi su zbog toga bili progonjeni od turski vlasti, a pesnik Ilhamija je to i glavom platio.

Osim jezika i pisma naši muslimani su sačuvali i negovali mnoge hrišćanske i prehrišćanske tradicije sve do današnjih dana. Nikada muslimani nisu iz svoje svesti izbacili Božić, Savindan, Uskrs, Mladence, Đurđevdan, Ilindan-Aliđun, Mitrovdan. Prilikom mojih terenskih istraživanja na Sjeničko-pešterskoj visoravni, Polimlju i Bihoru bio sam frapiran koliko su stariji muslimani, posebno žene, vodili računa o tim hrišćanskim blagdanima. Samo da navedem primer prazniovanja i saborovanja letnjeg sv.Arhanđela kod manastira u Kumanici na Limu. U ta dva dana, koliko traje saborovanje, skoro trećina od ogromne mase naroda su muslimani, i ne samo iz bliže okoline. Svi se mole i traže leka i duševnog mira. Na Pešteri je najveći narodni sabor i teferič 2.avgusta, tj.na Ilijindan kojeg naši muslimani nazivaju Aliđun. I kod pravoslavnih i kod muslimana je poznato da je taj dan do podne Ilijnidan, a posle podne Alijindan ili Aliđun. Po narodnoj tradiciji Ilija Kuč se „poturčio“ na podne, tj.islamizirao i tako je posle podne  postao  Alija.

kumanica- manastirMANASTIR KUMANICA NA LIMU

3. Vi u svojoj knjizi navodite da su Svetog Savu, prvog srpskog svetitelja i prosvetitelja, takođe poštovali i muslimani i da je kod muslimana u okolini Prijepolja i šire postojao kult Svetog Save. Možete li nam nešto više reći o tome?

―Kult sv.Save je bio i te kako prisutan i poštovan od strane muslimana u Limskoj dolini, ali i na mnogo širem prostoru. Uvek su muslimani u Staroj Raškoj znali da su srpskog porekla i da su pre isalmizacije bili pravoslavci izuzev onih albanskih Malisora koji su došli u jugoistočni deo Raške oblasti tokom 18.veka.  Nisu naši muslimani mogli tek tako da zaborave svoju raniju veru i etničko poreklo, svoje najbliže srodnike, kumove, pobratime, prijatelje koji su ostali u pravoslavlju. Poštovali su jedni druge i štitili u nevoljama. Tako su čuvali i štitili manastir Mileševu kao i svoju svetinju. Obavezno su ga posećivali i bogato darivali. Klanjali su se moštima sv.Save, verovali u njihovu čudotvornost i čak se krstili. Mnoga njihova deca su krštena da bi im se sačuvalo zdravlje i zaštitila od uroka. To je sigurno bio jedan od razloga što je Arnautin, tj.islamizirani Albanac, Sinan-paša naredio da se mošti sv.Save, koje su počivale u manaastiru Mileševi, iskopaju, prenesu na Vračar i tamo spale. Paša je mislio da će tako uništiti kult tog velikog srpskog prosvetitelja i tvorca autokefalne srpske pravoslavne crkve i odbiti muslimane od Mileševe. Tim varvarskim aktom Sinan-paša je postigao kontraefekat. Tek od tada je kult ovog svetitelja se prioširio na sve srpske zemlje, a muslimani su to jednodušno osudili i nastavili i dalje da poštuju njegov kult , posećuju i daruju Mileševu. Jedan drugi obesni turski paša je 1875.godine, naišavši sa vojskom za Bosnu, hteo da spali Mileševu. Svi muslimani iz okoline manastira i Prijepolja su se organizovali i stali pred pašu. Ispred mase muslimana izašao je predastavnik Alija Malagić koji je zaplakao i pao na koljena i zamolio pašu da to ne učini sledećim rečima: „ Aman čestiti pašo, nemoj to da učiniš, ako za boga znaš. Nama ovaj manastir svetli kao sunce i iz ove kuće nam je blagoslov i na nas i na mal. Svako u ovoj kući dobije hleba i soli. Svakome je ona od pomoći“. Na pašinu upadicu da se iz manastira, navodno, puca na tursku vojsku, isti musliman je odgovorio: „Mi, koliko nas ima ovde pred tobom, svojim životima garantujemo da to nije tačno i da nikada niko iz ove svetinje nije uznemiravao vojsku, a kamoli je napadao. Pašo, tvoja sablja, naša glava“. Tada je paša odustao od paljevine i rušenja Mileševe.

manastir-mileseva

MANASTIR MILEŠEVA

4. Danas postoji mišljenje da jezik kojim govore muslimani u Srbiji nije srpski nego bošnjački, kao i da se prostor Raške oblast zove isključivo Sandžak. Koje je od ova dva imena – Raška oblast ili Sandžak  – istorijski utemeljenija i kako gledate Vi na pitanje o jeziku?

― Što se tiče jezika muslimana Bošnjaka u Srbiji tu ja nemam nikakve dileme. To je srpski jezik pa ma kako ga neki nazivali iz bilo kojih razloga. Pozitivni građanski zakoni omogućavaju nacionalnim manjinama mnogo šta na maternjem jeziku, što je svakako u redu. Ali, pitanje je otkud sada odjednom da je kod muslimana drugačiji jezik od srpskog koji im je oduvek bi maternji. Posebno je opasna podela učenika po školama  koja su zbunjena svim tim političkim akcijama. Nastavnici i direktori škola dovode se u veoma nezgodne situacije. Ipak, sve što je sintetičko nikada ne može biti prirodno.

Interesantno je da muslimani insistiraju na imenu Sandžak, a pravoslavni Raška oblast. I po tome se izvršila podela na ovom prostoru, nažalost. Svi žive u Staroj Raškoj, kolevci srpske srednjovekovne države koju je utemeljio Stefan Nemanja, a obezbedili međunarodno priznanje njegovi sinovi arhiepiskop Sava i kralj Stefan Prvovenčani početkom 13.veka. Sandžak je relikt nekadašnjeg imena Novopazarski sandžak koji nikada nije imao nikakve posebnosti, jer je to bilo vojno leno kao i sva ostala u srednjem veku i nešto malo kasnije. U 19.veku sandžaci su bili samo administrativno-upravna područja u rangu okruga. Na primer krajem 18. i početkom 19.veka u prostranoj Osmanskoj imperiji je bilo 290 sandžaka raspoređenih u 77 vilajeta ili pokrajina. Nijedan nije zadržao to tursko ime osim ovog kojem se na taj način želi stvoriti neki individualitet u odnosu na druge krajeve Srbije i Crne Gore. Ti muslimanski krugovi se pozivaju i na tzv.Partizansku autonomiju Sandžaka, jer im to sada odgovara, iako su komuniste napadali i napadaju kao neprijatelje islama.

petrova-crkva

NAJSTARIJA CRKVA POZNATA KAO PETROVA CRKVA KOD NOVOG PAZARA GDE SE VELIKI ŽUPAN STEFAN NEMANjA KRSTIO PO PRAVOSLAVNOM OBREDU

5.  Mi smo nedavno obeležili veliki jubilej 100-godišnjicu oslobođenja Stare Srbije. Vi ste u svojoj knjizi pisali o komitskom pokretu i dejstvu Javorske brigade u oslobođenju Sjeničkog i Pljevaljskog sandžaka. Kada je počeo Prvi Balkanski rat jedan deo muslimana iz Novog Pazara i drugih mesta je počeo da beži ne čekajući srpsku vojsku. Kako je postupila Srpska vrhovna komanda i kako se ponašala srpska vojska u pomenutim oslobođenim krajevima?

― Moram odmah da kažem da se taj tako značajan jubilej nije u Srbiji obeležio onako kako to zaslužuje. Država je uglavnom ćutala, a neke institucije i organizacije su to obeležile na način kakav im je bio moguć. To su bile tribine, akademije i naučni skupovi. Ja sam ovom jubileju posvetio skoro sto strana u ovoj knjizi, čak više nego islamizaciji.

Zar je bila mala stvar što je 1912.godine oslobođena Stara Srbija, pa u tom okviru i Stara Raška, Sjenički i Pljvaljski sandžak, što je stvorena zajednička granica između dve srpske države Srbije i Crne Gore i što se definitivno sa ovih prostora posle toliko vekova morala da povuče Tursko-osmanska imperija?!

U borbama za oslobođenje u oktobru 1912.godine veliku i borbenu i logističku podršku srpskoj vojsci u Staroj Raškoj su dali lokalni ustanici i komite. Od komitskih vođa u zapadnom delu Raške oblasti posebnu ulogu je odigrao vojvoda Sreten Vukosavljević.

Najveći deo muslimana je pružio žestok otpor srpskoj vojsci, jer su vekovima ubeđivani da su za sve njihove nevolje i težak život krivi Srbija i srpski narod i da će Srbija da okupira Staru Rašku. Zato su muslimani smatrali da boreći se protiv srpske vojske brane svoja ognjišta. Međutim, srpska vojska se veoma korektno, čak prijateljski, odnosila prema muslimanima posle pobede i ulaska u ovaj kraj. Veliki strah od srpske vojske i odmazde je brzo nestao. Oni koji su hteli da beže za Albaniju ili Tursku srpska vojska je vraćala kući. Navodim, primera radi, da su se svi meštani, koji su bili muslimani,  u selu Borovćima kod Sjenice, digli i krenuli za Tursku. Komšije Srbi pravoslavci iz susedniog sela na čelu sa njihovim starešinom Vojom Popovićem Bobovićem su stigli i zaustavili te muslimane. Taj Popović je stao ispred njih i molećim ih da ostanu rekao: „Braćo, kuda će te? Srbija je vaša domovina, a ne Turska. Kralj vam garantuje slobodu, veru i imanja. I ja lično i svi mi vaše komšije vam isto to garantujemo“. I muslimani iz Borovića nisu nikada nigde otišli osim u novije vreme kao i iz drugih sela što su mladi morali da idu u urbane sredine radi zaposlenja i školovanja. Nije bilo paljevina, osveta i nikakvih ubistava. Oprošteno je svima koji su se borili u turskoj vojsci ili u bašibozuku ukoliko nisu činili zločine nad civilnim stanovništvom. Imovina, vera i životi su bili zagarantovani. U gradovima su postavljene straže pred dućanima i kućama uglednih muslimana da nebi slučajno neko napravio neko nedelo. Kralj Petar je u svom proglasu pred početak rata, između ostalog, naglasio: „Moja će vojska u Staroj Srbiji pored hrišćana zateći i Srbe muslimane, koji su nam isto tako dragi, a s njima i Arbanase, hrišćane i muslimane, s kojima naš narod živi zajedno već hiljadu i tri stotine godina  obično deleći s njima sreću i nesreću. Mi im svima nosimo slobodu, bratstvo i jednakost u svemu  sa Srbima. Naša će Srbija i tamo doneti željeni mir i napredak“.  Šta bi se više i bolje moglo dodati ovom kraljevom proglasu. Odmah posle oslobođenja  formirane su i lokalne vlasti na čijem čelu su bili muslimani tamo gde su bili u većini. Kasnije, za vreme austrougarske okupacije u Prvom svetskom ratu, okupator će svojom beskrupuloznom propagandom najbitnije uticati da se odnosi poremete na versko-konfesionalnoj osnovi.

7. Gospodine Selimoviću, mislim da je veoma važno da našim čitaocima kažete nešto više o muslimanskim književnicima i drugim uglednim muslimanima iz sfere, politike, kulture, javnog života a koji su se osećali Srbima, od 19.veka pa do danas, od Osmana Đikića pa do Kusturice…….

― U ovoj knjizi, kao i u još nekim mojim radovima, ja sam posvetio malo pažnje tim patriotama i hrabrim ljudima, jer smatram da su nepravedno zaboravljeni. Oni su i pored svih reperkusija koje su imali sa turskim i austrougarskim vlastima nedvosmisleno i uporno se izjašnjavali kao Srbi islamske veroispovesti. Pisali su pesme srpstvu, pripovetke i romane po kojima su apsolutno pripadali srpskom etnosu i srpskoj književnosti. Mnogi su progonjeni i hapšeni. Karakterističan je primer Omer-bega Sulejmanpašića-Despotovića. Kada mu asutrougarske vlasti nisu mogle ništa drugo proglasile su ga ludim. Kada je izbio Prvi svetski rat te iste vlasti su uhapsile svih 139 učenika muslimana u mostarskoj gimnaziji. Samo su oni puštani koji su se pred islednicima izjasnili da su Hrvati, ali velika većina se izjasnila da su Srbi.  Učenik Ibrahim B. Alajbegović je na sarajevskom veleizdajničkom procesu islednicima u lice rekao: „Uskoro će doći Beli orlovi. Mi ih željno iščekujemo“. Taj učenik je umoren u zatvoru i nije dočekao tako željenu slobodu.

I ovom prilikom ću da istaknem neka imena, književnika, drugih intelektualaca i političara, a neka mi oproste oni koje ne pomenem zbog ograničenog prostora. Mnogo je bilo takvih intelektualaca, begova i trgovaca. To su: Derviš-beg Ljubović, Omer-beg Sulejmanpašić- Despotović, Mehmed Kurt, Salih Karabegović, Salih Kazazović, Ali- Riza Dautović, Avdo Karabegović Hasanbegov, S Avdo Karabegović Zvornički, Osman Đikić i njegova sestra Hatidža, Smail-aga Ćemalović, Ibrahim Hadžiomerović, Ali Fehim Džabić, Asim Šeremet, Muhamed Mehmedbašić, Mustafa Golubić, Hasan Rebac, Šukrija Kurtović, Uzeiraga Hadžihasanović, Hamid Kukić, Mustafa Mulalić, Rešad Kurtagić, Derviš Šećerkadić, Mujo Pašić, Hasan Brkić, Osman Karabegović, Džemal i Šukrija Bijedić, Šefket Maglajlić, Midhat Muratbegović, Skender Kulenović, Omer, Avdo i Hamza Humo, Ćamil Sijarić, Derviš Sušić, Meša Selimović, Alija Konjhodžić, Ismet Pupovac, Emir Kusturica, Dževad Galijašević, Amir Čamdžić, Mehmedalija Nuhić i mnogi drugi.

8. Vi ste u knjizi „Prilozi prošlosti Stare Raške“ napisali : „Ako su naši muslimani pre oslobođenja 1912.godine bili Turci u političkom smislu posle rata su bili Srbi u nacionalnom smislu. Ostajemo u ubeđenju da je to bilo jedino pravo rešenje“. Molimo Vas da još malo približite i pojasnite ovaj Vaš stav. Mislim da je u današnjem vremenu važno da zajedničko poreklo bude faktor koji zbližava a ne razdvaja Srbe i muslimane, odnosno Srbe prvoslavne i Srbe islamske veroispovesti? Jer je Balkan, važno geopolitičko središte, gde postoji veliki konfliktni potencijal, koji globalna upravljačka elita i strane sile, mogu da podstaknu zarad ostvarenja nekih sopstvenih interesa?

―O tome sam već nešto rekao. Najispravnije rešenje za naše muslimane je da budu ono što po poreklu i jeziku i jesu, tj.Srbi islamske veroispovesti. Tada će da prestanu razne zloupotrebe i politikantske igre i razne manipulacije sa muslimanima, pre svega,  od velikog dela sopstvene elite, a i drugi će imati mnogo manje razloga za često opravdano nezadovoljstvo stalnim lutanjem u nacionalnoj identifikaciji i time stvaranja nepoverenja i nesigurnosti. Strani faktor na našim tako važnim geostrateškim prostorima, pa i na celom Balkanu, uvek računa na taj versko-nacionalni momenat za stvaranje konfliktnih situacija  koje slabe kohezionu snagu i otvaraju put za svakovrsne strane pritiske i intervencije.

9. Gde i kako čitaoci mogu doći do ove i drugih Vaših knjiga?

―Od mojih knjiga još kod mene ima nešto „Prilozi prošlosti Stare Raške“ i može da se nabavi „Sjenica“ kod izdavača „ARIOM“ u Beogradu. Drgih knjiga nema više, a to su „Kladnica“ i  „Prilozi poreklu, islamizaciji, migracionim i demografskim procesima u Raškoj oblasti“. Za obe ove knjige pripremam drugo dopunjeno izdanje.

U završnoj fazi je moja nova knjiga sa radnim naslovom „Prilozi prošlosti Stare raške 2“.

(Slobodan Erić – Srpski Kulturni Klub)

 

Check Also

UDARNO: Putin radikalno promenio strategiju u Ukrajini! Evo šta se dešava..

Ruska Federacija, u okviru specijalne operacije denacifikacije i demilitarizacije Ukrajine, sprovodi niz važnih geopolitičkih mera …