Siniša LJepojević: Srbija pred sudbinskom odlukom!

Srbija ne bi smela da se upusti u avanturu uvođenja sankcija Rusiji jer bi to bila istorijska greška sa dalekosežnim posledicama. Nije lako, ali u pitanju su sudbinske odluke

Srbija je već dugo pred stalnim pritiscima Zapada da se odrekne sebe i svojih interesa. Pritisci i ucene dugo traju što znači da Zapad ipak ne uspeva ili ne uspeva dovoljno. Najnoviji talas pritisaka je zbog želje

Zapada da i Srbija uvede sankcije Rusiji zbog rata u Ukrajini. Ukrajinska kriza je, međutim, za Zapad samo još jedan zgodan povod i to je samo deo višegodišnjeg hibridnog rata osvajanja, tačnije pokoravanja i Srbije i srpskog naroda u celini. Pred Srbijom je sada još jedan istorijski izazov pred kojim nema pravo da poklekne.

Osnovno je, naravno, šta je interes Srbije? Jeste da je situacija haotična i da su pritisci veliki, mada se sada zovu „očekivanja”, ali ipak treba biti hladne glave i razmotriti sve okolnosti, jer sada napravljena greška će se teško ispraviti. Sudbinsko je vreme.

Amerikanci, koji predvode najnovije pritiske, obećavaju ubrzano članstvo u Evropskoj uniji jer, kako tvrde, sada su bolji odnosi Vašingtona i Brisela nego ranije. Ali to kažu samo Amerikanci a iz Brisela poručuju da prihvatanje sankcija Rusiji ipak nije dovoljno. Drugim rečima, nema članstva u EU i sa sankcijama i bez sankcija. Valjda je to dosadašnje iskustvo već pokazalo.

Hilova poruka

Suštinu pritisaka da Srbija uvede sankcije Rusiji najbolje je definisao američki ambasador Kristofer Hil u nedavnom intervjuu Glasu Amerike. On kaže „zaista ne razumem kako neko može da bude podržavalac Rusije ili da govori u prilog Rusije. Nadam se da će nova vlada zauzeti određeni pravac…” Na pitanje da li to za Srbiju znači „manje saradnje sa Rusijom” odgovorio je „ne bih rekao saradnje, pre bih rekao manje vere u Rusiju.

Ideja da će Rusija rešiti srpske probleme na Kosovu ili negde drugde, pa samo pogledajte situaciju u Ukrajini i recite mi da je validan predlog da se Srbija može osloniti na Rusiju za bilo šta”. Hil, međutim, razotkriva da sve to nema nikakve veze ni sa Srbijom ni sa članstvom u EU. Suština je u ratu Amerike protiv Rusije, u koji sada Amerika nastoji da uvuče i Srbiju.

Na stranu neumesnost ambasadorovih ocena, on otkriva da je ključni cilj američke politike u Srbiji zapravo Rusija, i da Amerika pritiska Srbiju u vezi sa sankcijama kako bi, preko srpskih leđa, proširila hibridni rat protiv Rusije. Da li je to interes Srbije? Da li je zaista interes Srbije da bude u bilo kakvom ratu protiv Rusije? Danas Rusija, sutra Kina kojoj Vašington takođe već uveliko priprema „kaznene mere”.

Zemlje koje uvode sankcije su za Rusiju, a uskoro i Kinu u statusu „neprijateljskih zemalja”. Da li je stvarni interes Srbije da ima takav status? Evropska unija je, kao američki vazal, uvela oštrije sankcije Rusiji nego sama Amerika, što je u osnovi samoubistvo EU. Da li sada teraju i Srbiju ne samo da učestvuje u tom samoubistvu nego da i sama učini to isto? I da li će Srbija da pristane na takav samoubilački potez?

Ko će nas braniti?

Jedan od Hilovih prethodnika u Beogradu, Vilijem Montgomeri, ukazuje da Srbija ne bi trebalo da veruje zapadnim obećanjima jer se, konkretno američka, politika zasniva na „snovima”.

Međunarodne institucije su oštećene i korumpirane ali ipak još postoje i njihove formalne odluke imaju zakonsku snagu. I u slučaju da Srbija uvede sankcije, a onda Zapad kome se Srbija priklonila na takav način predloži neku novu rezoluciju o „genocidnim Srbima”, ko će braniti Srbiju.

Javnost Srbije je po svemu sudeći protiv izdaje i sankcija ali vlast odlučuje. Da li vlast Srbije ima ta ovlašćenja da izda Srbiju ako to već nije i učinila? Ovde više nije reč o tome da li je neko proruski ili prozapadno orijentisan, ovde je reč o istorijskim odlukama koje se tiču sudbine Srbije unutar novog međunarodnog ambijenta i stvaranja političke mape sveta.

Takođe, pogrešna je procena da će pritisci oslabiti ako se nešto prihvati a nešto odbije. To je naivna politika, a Hegel kaže da „naivni nemaju mesta u istoriji”. A ovo sada je upravo istorija u nastajanju. Trebalo bi

razumeti da Zapad uzima sve a ne samo deo i sledi logiku „ili si sa nama ili si protiv nas”. Tu nema ostatka.

Velika obmana

Mediji u Srbiji zasipaju javnost raznoraznim crnim scenarijima i pretnjama a najčešće se govori o mogućem gubitku finansijske podrške Evrope. To je velika obmana. I onda se stalno meri ko je šta dao Srbiji. Ali zašto bi Srbiji bilo ko morao nešto da daje kad je reč o prirodno bogatoj zemlji?

Kad smo kod toga, prema zvaničnim podacima EU je donirala Srbiji od 2012. do 2018. između 2,8 i 3,2 milijarde evra (nema jasnih podataka). Istovremeno, zahvaljujući reformama koje je nametnula ta ista EU, evropske banke su iz Srbije iznele oko 100 milijardi evra para građana Srbije. Pa ko je onda kome nešto dao? Amerika je u tom periodu donirala između 800 miliona i milijardu dolara. Samo pljačka i destrukcija. Takozvani evropski put je urnisao ekonomiju Srbije.

Pa onda stalne pretnje zapadnih izaslanika da Srbija treba, čak mora, da se opredeli da li je za Zapad ili Istok. Ali ključno je pitanje zašto Srbija treba da se opredeljuje? Kažu zbog EU. A ako je tako, zašto se se od Srbije traži da postupi protiv svojih nacionalnih interesa? Da li to znači da je i EU protiv interesa Srbije? Zašto bi onda Srbije žudila da se integriše u neprijateljsku strukturu? Teško je poverovati u toliki mazohizam Srbije.

Opet na početku

A šta ako se Beograd opredeli za EU i Zapad, a Zapad nastavi istu politiku kao do sada? A nema garancija da neće. Ne bi trebalo zaboraviti da je Srbija prihvatila praktično sve, ili gotovo sve, što je Zapad od nje tražio tokom minulih 22 godine. I opet je na početku.

Srbija je naravno u veoma delikatnom položaju, ali trebalo bi ipak da ima u vidu širi pogled na ukupne promene u svetu koje simbolizuje rat u Ukrajini. Ta šira geopolitička slika je daleko važnija nego sam rat i ne može se svesti na stav ambasadora Hila „da Srbija treba da se ponaša kao da je članica EU” i da se „pridruži sankcijama protiv Rusije“ jer je „to jasna politika Zapada o kojoj Srbija treba da razisli”. Ali ambasador Hil je izbegao odgovor na pitanje zašto je Americi i EU važno da Srbija uvede sankcije Rusiji kao i odgovor kakve bi mogle da budu posledice ako ih ne uvede.

Miriše na proleće 41’

I sam Zapad. prva Britanija, javno priznaje da je „velika verovatnoća” da će Rusija vojno pobediti u Ukrajini. A onda dolazi nova situacija u celom svetu, stvara se potpuno nova bezbednosna struktura. Kinesko Ministarstvo spoljnih poslova je saopštilo da u Ukrajini ne ratuju Rusija i Ukrajina nego Rusija i Amerika. Treba uvek imati u vidu da posle Rusije dolazi na red Kina i to mnogo brže nego što se pretpostavlja.

Situacija u svetu u mnogome podseća na vreme pre Drugog svetskog rata i proleće 1941. u Kraljevini Jugoslaviji. Uvođenjem sankcija Srbija bi u tom mogućem svetskom sukobu po prvi put u istoriji bila protiv Rusije.

Srbija naravno ne može da utiče na te promene ali mora da ih prepozna i razume, i da unutar svog zaista malog manevarskog prostora sledi svoj interes. I mora da bude dosledna u tome, jer svaka neiskrenost ruši bilo kakvu eventualnu viziju.

Dakle, da ponovimo, Zapad traži da i Srbija postane učesnik u ratu Amerike protiv Rusije. Jer sankcije su znak rata, deo hibridnog rata, i Srbija bi na taj način bila u nekoj vrsti rata protiv Rusije.

Društveni dijalog?!

Problem je i to što u Srbiji nema društvenog dijaloga ne samo među političkim partijama, nego uopšte u društvu među onima koji bi imali šta da kažu. Sankcije ne mogu da budu odluka samo jednog čoveka ili jednog dela političke elite.

Srbija o svemu tome treba da razmisli a ne o onome šta govore zapadni emisari i nosioci lažnih vesti. Srbija jeste na nezgodnom mestu, na Balkanu, ali istorija pokazuje da se u velikim krizama sudbina Balkana uvek određuje na kraju krize. Znači, u ovoj aktuelnoj krizi sudbina Balkana još nije rešena. Zašto bi onda Srbija žurila i drugima davala argumente u budućim pregovorima? Treba sačekati; Srbija mora kako zna i ume da zadrži svoju takozvanu prinicpijelnu poziciju, a ne da izda one koji su joj pomogli.

Jednom rečju, Srbija ne bi smela da se upusti u avanturu uvođenja sankcija Rusiji jer bi to bila istorijska greška sa dalekosežnim posledicama. Aktuelna politička elita nema pravo na tu grešku. Nije lako, naravno, ali sudbinske odluke su u pitanju. Svi ti zapadni emisari, pritisci i njihova objašnjenja su obmana i još jednom svedoče da Zapad Srbe tretira kao idiote. Doduše, ponašanja vlasti Srbije u poslednjih tridesetak godina im zaista daju za pravo da imaju takvo uverenje.