Home / TEMA DANA / SKANDAL KOJI DRMA SRBIJU: KAKO SRPSKI IZDAJNICI FALSIFIKUJU ISTORIJU I PLANIRANO UNIŠTAVAJU NACIONALNO SEĆANJE…
Srdja Trifkovic

SKANDAL KOJI DRMA SRBIJU: KAKO SRPSKI IZDAJNICI FALSIFIKUJU ISTORIJU I PLANIRANO UNIŠTAVAJU NACIONALNO SEĆANJE…

Istoričar Srđa Trifković navodi da moderni turski propagandisti tragediju dece otete u okviru devširme predstavljaju kao stipendiju za Harvard ili Jejl i kao sjajnu šansu za decu iz siromašnih porodica da dobiju prvoklasno obrazovanje i dobre karijerne mogućnosti. Tužno je kada ulogu turskih propagandista preuzmu domaći istoričari.

U kolektivno sećanje žitelja sela Veliki Izvor u blizini Zaječara urezana je priča o majci koja je, ne želeći da joj Turci, što su na jedan Đurđevdan došli da sakupljaju danak u krvi, odvedu dete, svom sinu sekirom odsekla mali prst.

Pošto su haračlije videle detetovu krvavu šaku, objasnila im je da se mali slučajno povredio sekirom. Otišli su dalje kod komšije ostavivši ih na miru.

Uplašen za sudbinu sopstvenog deteta, komšija je Turcima rekao šta se zapravo dogodilo i oni su se razjareni vratili ženi rešeni da je surovo kazne – dete su nabili na ražanj, a majku terali da ga peče. Od tog dana svaka kuća u ovom selu slavi Đurđevdan.

Sudeći po lekciji o danku u krvi iz udžbenika za sedmi razred iz kojeg danas uče deca u Srbiji, ova majka je, a ne Turci, odbijanjem da im preda dete postala zločinac i praktično ga sama nabila na kolac, jer ga je iz svog sebičluka lišila potencijalno briljantne karijere u Osmanskom carstvu.

U udžbeniku piše da su u Carigradu ovi dečaci „primali islamsku veru i bili odgajani u muslimanskom duhu“, „učili turski jezik i obrazovali se kako bi kasnije bili sposobni za rad u državnim službama“, te da je „većina obučavana da postanu janjičari, a najsposobniji su mogli da dođu do položaja velikog vezira“.

„Danak u krvi je omogućavao dečacima da napreduju na društvenoj lestvici, a oni su zauzvrat bili potpuno odani sultanu. Tako su mnogi od njih postali članovi važne i uticajne elite (povlašćenih slojeva u društvu) Osmanskog carstva“, zaključak je ove lekcije. Sledi pitanje: „Navedite pozitivne i negativne strane danka u krvi.“ Zaista, možete li da smislite ikakvu negativnu stranu ovakve prilike za karijeru?

ŠTA ZNA ISTORIČAR ŠTA JE DEVŠIRMA?

Sporni udžbenik iz istorije napisale su zajedničkim trudom Perunika Petrović, Vesna Lučić i Aleksandra Petrović.

Dok za poslednju autorku nismo uspeli da ustanovimo ko je i šta je, za Peruniku Petrović smo saznali da radi kao nastavnica istorije u beogradskoj gimnaziji Sveti Sava, dok je Vesna Lučić pedagoški savetnik i spoljni saradnik Školske uprave Užice, i najviše se bavi učenjem o genocidu i holokaustu.

Pitanje je, međutim, šta je gospođa Lučić naučila o genocidu i holokaustu ako je sebi dopustila da učestvuje u pisanju knjige koja sadrži ovakvo tumačenje devširme, tj. danka u krvi.

Neko ko se „razume“ u holokaust bi trebalo da zna da je praksa vrlo slična devširmi postojala i u vreme Trećeg rajha pod nazivom Lebensborn.

Ovaj projekat osnovala je paravojna organizacija SS i isprva se sastojao samo iz napora da se podstakne povećanje nataliteta kod Nemaca „čiste krvi“, ali je tokom Drugog svetskog rata degenerisao u krajnje neljudski i gnusni zločin protiv čovečnosti.

Naime, ubrzo po invaziji na Poljsku, a posebno sa širenjem rata na Sovjetski Savez i Jugoslaviju projekat je sa pukog stimulisanja rađanja prerastao u mašineriju za otimanje „arijevske“ dece sa okupiranih teritorija.

Ceo program najbolje je sažet u rečenici njegovog idejnog tvorca, komandanta SS-a Hajnriha Himlera koju je u knjizi „Tragedija dece pod nacističkom vladavinom“ preneo poljski sociolog Kiril Sosnovski: „Naša je dužnost da uzmemo (decu) sa sobom i sklonimo ih iz njihove okoline (…) Ili ćemo za sebe pridobiti dobru krv koju možemo koristiti i pružiti joj mesto u svom narodu, ili ćemo tu krv uništiti.

“Dok je na zapadu i severu Evrope ovaj program uglavnom sprovođen na dobrovoljnoj bazi, takav slučaj nije bio na istoku i jugoistoku kontinenta. Nacisti su, navodi Sosnovski, decu otimali naočigled roditelja i podvrgavali ih testovima na osnovu kojih bi ih razvrstali u tri grupe – „poželjni za uključivanje u nemački narod“, „prihvatljivi“ i „nepoželjni“.

Prema podacima Raselovog suda i istraživanjima Vladimira Dedijera, koje u knjizi „Folksdojčeri u Jugoslaviji“ navodi Slobodan Maričić, samo u ofanzivi na Kozaru 1943. od roditelja srpskog porekla oteto je 23.858 dece – od beba do 14 godina.

„Veliki broj je otet za račun organizacije RKFDV (Komesarijat Rajha za konsolidaciju germanske rase) i Lebensborn, ali je najviše te dece poslato u ustaške logore, gde je ubijeno ili umrlo u najstrašnijim mukama od bolesti i gladi“, navodi on.

Nema sumnje kakva bi bila dalja sudbina ove dece da je nacistički plan uspeo – najveći deo njih bio bi uključen u SS, najfanatičniju i Hitleru do smrti odanu elitnu formaciju nemačkih oružanih snaga, i poslat nekud da ratuje u korist Rajha, dok bi tek poneko možda postao i neki visoki državni zvaničnik, a sve ovo preko kostiju svojih roditelja i porodice.

Zamolili bismo naše istoričarke, autorke udžbenika iz kojeg se obrazuju naša deca, da nam navedu pozitivne i negativne strane ovog aspekta Lebensborna.

One su možda u stanju i da smisle nešto „kul“, ali u slučaju da nisu, zapitali bismo ih, ovoga puta ne retorički nego ozbiljno, da li mogu da smisle neku suštinsku razliku između Lebensborna i devširme. SS-a i janičara?

U krajnjoj liniji i koja je ključna razlika između devširme i američkog robovlasništva, ili australijskog programa otimanja aboridžinske dece poznatog kao „Ukradene generacije“.

Nećemo ih pitati, međutim, koja je razlika između stvarne društvene elite i visokopozicioniranog roba, jer je i veliki vezir kakav je bio Mehmed-paša Sokolović i formalno i suštinski bio samo rob sultana kojeg je ovaj mogao čak i da pogubi bez ikakvog suđenja i objašnjavanja bilo kome, pošto deluje da su i one deo velike grupe onih koji bi rado bili robovi, samo da budu dobro pozicionirani poput „kućnog crnje“ u Americi ili „zonderkomandoa“ u nacističkom logoru. U slučaju, ipak, da bi odgovor bio „ne“, onda nema ni pozitivnih aspekata danka u krvi.

PITANJE INSTITUCIJA

Veći problem od ovako „nespretno“ napisanog poglavlja knjige iz istorije je pitanje kako je moguće da je takav udžbenik ne samo ušao u naš obrazovni sistem i da skandal nije otkrila neka državna komisija (jedna od onih 200 koliko ih je u Zavodu za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja) nego majka jednog sedmaka Jasna Popović.

Pošto je skandal izbio u javnost, institucije su saopštile da se udžbenik u izdanju „Bigza“ (čiji je vlasnik hrvatski tajkun Ante Žužul, bivši finansijer Tuđmanovog HDZ-a) od idućeg septembra povlači iz upotrebe, ali tek pošto je iz njega učilo čak sedam generacija naše dece.

Još gore je što ovo nije ni prvi ovakav skandal. Setite se samo onog sa udžbenikom iz istorije za šesti razred Radeta Mihaljčića u kojem se deci kao aksiom iznosi teorija o ilirskom poreklu Albanaca (iako moderna istoriografija ozbiljnijom smatra kavkasku teoriju) pa se Srbi predstavljaju kao osvajači koji su od njih primili običaje i kulturu.

Iako je poreklo Albanaca nepoznanica na nivou suprotstavljenih teorija, nesporno je čiju su zemlju Turci osvajali, a to svakako nisu „albanske oblasti“, kako piše u udžbeniku, nego srpske, jer „albanskih oblasti“ sve do 1912. nije ni bilo.

Ova „istorijska brljanja“ mogla bi se posmatrati i objasniti pomoću dva različita, ali reklo bi se sinhrona i međuzavisna konteksta.

Prvo, postoji tendencija revizije srpske istorije u korist regionalnih nacija u nastajanju ili traženju novog identiteta (što i nije potrebno objašnjavati) i umanjivanja sveukupne patnje kroz koju je srpski narod prolazio kako bi se neki drugi narodi mogli predstaviti kao „žrtve velikosrpske agresije“.

U ovo je uključen i rad na izbleđivanju nacionalnog sećanja na nedaće koje je donelo uništavanje srpske države i osmanlijsko pokoravanje.

Možda najpoznatiji falsifikator srpske istorije u korist „ostalih“, britanski „istoričar“ Noel Malkolm, čiju je knjigu „Kosovo – kratka istorija“ kao „iskvarenu njegovim simpatijama prema albanskim separatistima, antisrpskim naklonostima i iluzijama o Balkanu“ kritikovao i naučni saradnik Harvarda Aleksa Đilas.

U svom drugom delu, „Bosna – kratka istorija“ on navodi da su „hrišćanski roditelji u Bosni bili poznati da podmićuju izvidnike (haračlije) da uzmu njihovu decu“, što je teza od koje skandaloznija može biti samo ova o „pozitivnim aspektima“ danka u krvi. Da, verovatno je bilo i takvih slučajeva, ali oni su uporedivi jedino sa procentom onih koji su postali Mehmed-paša Sokolović.

Drugi kontekst je onaj na koji upozorava i Aleksandar Vučić izjavivši da se u modernom svetu vodi „trka za ljudima, a ne teritorijama“.

Iako je ovo samo delimično tačno (naravno da se vodi trka za teritorijama), vrlo dobro oslikava sadašnje stanje u našem društvu gde postoji trend u kojem prednjače neki „nezavisni“ i „objektivni“ mediji da se mladima objašnjava da nikako ne valja ostati na zemlji svojih predaka, nego da sreću treba potražiti u „normalnom svetu“.

Lekcija o danku u krvi je potpuno u tom duhu i nema mnogo razlike između nekadašnjeg i sadašnjeg otimanja naše dece.

Roditelji se podjednako suznih očiju od njih odvajaju (mada neki misle da u tome postoje i „pozitivni aspekti“), a oni odlaze uglavnom da budu robovi, ma koliko se integrisali u tamošnju „elitu“.

(pecat.co.rs)

Check Also

RAT POSTAJE SVE OZBILJNIJI- BORBE U KARABAHU PVO SISTEMIMA ŠOKIRALE SVET: ZA NEKOLIKO DANA UBIJENO NA HILJADE LJUDI I UNIŠTENO NA STOTINE TENKOVA

Dinamika i obim rata u Karabahu su izuzetni i neviđeni do sada, kao i njegova …