Slobodan Samardžić: Šta se krije iza briselske pregovaračke farse..

Pa kao što su sa Albancima u okviru Prvog briselskog sporazuma pregovarali pod geslom „sve za ništa“, tako su i sa EU počeli da pregovaraju pod istim geslom, ovoga puta za članstvo u EU, koje se pokazalo kao još veće ništa nego zajednica srpskih opština.

Kada je albanski pregovarač za tzv. tehnički dijalog izjavio da neće doći na nastavak pregovora u Brisel (planiran za 6. i 7. juni), reagovanje zvaničnika Srbije bilo je krajnje negativno. Kao da je Srbija u dosadašnjem toku nešto dobijala, pa sada preti opasnost da se ta povoljna dinamika prekine. A svima je jasno da je Srbija samo davala, tj. gubila, a da pri tome ništa nije dobila, premda nije bogznašta ni tražila.

Zvaničnici Srbije do sada su „pregovarali“ pod geslom sve za ništa, a predstavnici kosmetskih Albanaca pod obrnutim geslom ništa za sve. Jer, ono malo što je Srbija po slovu Prvog briselskog sporazuma (april 2013) trebalo da dobije – zajednica srpskih opština – nije bio autentičan zahtev srpske strane, već formulacija briselskih činovnika na osnovu ustavne i zakonske obaveze Kosova.

Kako su „pregovori“ tekli, srpska strana je uredno realizovala svoje obaveze odričući se svojih upravljačkih poluga u pokrajini, dok albanska strana nije izvršila ni svoju unutrašnju zakonsku obavezu koja je sporazumom bila i međunarodno verifikovana.

Tako je uspostavljena jedna asimetrična (naopaka) dinamika izvršne discipline na koju je srpska strana tokom proteklih godina navikla i Prištinu i Brisel – dajemo sve a za uzvrat tražimo ništa. Sada Priština, uz rečitu ćutnju Brisela, ne da ni to ništa.

U redu, ali zašto sada zvaničnici Srbije kukaju što je „dijalog“ prekinut. Zar nije albanski pregovarač svojom izjavom pucao sebi u nogu. Zar nije sada prilika da se pregovaračka farsa prekine bez straha da bi Brisel krivicu za prekid mogao da prebaci Beogradu.

Ovakva logična pitanja nikada od potpisivanja Prvog briselskog sporazuma nisu odgovarala stvarnoj nameri srpske politike. Zašto? Naprosto zato što su zvaničnici Srbije planirali da se pomoću ove poluge ratosiljaju Kosova i Metohije.

Ne treba nikada smesti sa uma da su pregovori o pristupanju Srbije Evropskoj uniji započeli (januara 2014) upravo zahvaljujući potpisivanju Prvog briselskog sporazuma i prvim praktičnim uveravanjima Beograda da je spreman da ih po svaku cenu sprovede. Setimo se nasilja u četiri severne opštine (novembar 2013) koje su srpske vlasti, uz pomoć OEBS-a, izvršile da bi najpre ubedile a posle neuspeha kaznile Srbe-birače.

Setimo se izjave tadašnjeg prvog podpredsednika Vlade Vučića da bi, sa 24 časa slobodnih ruku na licu mesta, i birače i opštine doveo u red. Nagrada je usledila u vidu otvaranja pregovora o pristupanju. Tom prilikom i on i premijer Dačić prihvatili su dokument EU – Pregovarački okvir Unije – u čijoj je tački 23 bila zapisana obaveza Srbije da sa Kosovom potpiše obavezujući pravni sporazum o sveobuhvatnoj normalizaciji međusobnih odnosa.

Pa kao što su sa Albancima u okviru Prvog briselskog sporazuma pregovarali pod geslom sve za ništa, tako su i sa EU počeli da pregovaraju pod istim geslom, ovoga puta za članstvo u EU, koje se pokazalo kao još veće ništa nego zajednica srpskih opština. Što bi narod rekao – duplo golo.

Sada, kada je albanski pregovarač najavio prekid pregovora dok Srbija ne prizna Kosovo, srpski zvaničnici su se uplašili da bi gubitak jednog ništa –  zajednice srpskih opština – moglo da proizvede i gubitak drugog ništa – bespuća u Evropsku uniju. Ali, i dalje sve ovo deluje nelogično sa stanovišta elementarne političke logike. Pa zar je reč o takvim političkim hazarderima i gubitnicima.

Odgonetka ove zagonetke je u sledećem: naši današnji čelni političari vođeni svojim apsolutnim čelnikom jesu hazarderi, ali nisu gubitnici. Konkretnije, oni su hazarderi naše države – Srbije, ali nisu gubitnici svoje vlasti. Ta konstelacija je opet naopaka – što više hazardiraju Srbiju to im je vlast čvršća.

To od 2012. godine potvrđuju na svakogodišnjim izborima, bilo da je reč o parlamentarnim (redovnim i vanrednim), predsedničkim ili beogradskim izborima, bilo da je reč o rekonstrukcijama Vlade.

Rekosmo li: izborima? Pa zar sada ne upadamo sebi u usta, jer izborima se vlast legitimno dobija ili obnavlja. Tako jeste ako su izbori slobodni i ravnopravni i, osim toga, ako državom ne upravljaju stranci kao u kakvoj koloniji. U Srbiji danas ne postoje ovakvi opšti uslovi, zbog čega su izbori puka tehnika apsolutne kontrole nad društvom. Evropska unija ovde nema primedbi, naprotiv.

Da stvari u Srbiji tako stoje, dokaz je svaki zastoj tzv. briselskog procesa predaje Kosova i Metohije, zastoj do kojeg dolazi zbog albanske opstrukcije. Pošto takve opstrukcije remete dogovorenu proceduru predaje, naše vlasti su u javnoj neprilici da moljakaju Brisel da se proces vrati na svoje utvrđene tračnice. Tako će biti i ovoga puta.

(Srbija i svet/Stanje stvari)