ŠOKANTAN ZAOKRET: TRAMP POKUŠAVA DA IZVUČE SAD IZ KOSOVSKE ZBRKE- OVO SE DEŠAVA

Kakva se namera krije iza sve neskrivenije promene u ponašanju Sjedinjenih Američkih Država prema Srbiji, uključujući naravno i Kosovo i Metohiju?

Tekst nije izašao u „Vašington postu“ već u njegovom sugrađaninu s nemerljivo manjim uticajem, nećemo sad o ugledu, u „Vašington tajmsu“.

Napisao ga je izvesni DŽ. Majkl Voler, koji nema nikakvog uticaja u krugovima koji „Vašington post“, a ne „Vašington tajms“, smatraju uglednim.

I pride Voler ima funkciju višeg analitičara za strategiju u Centru za bezbednosnu politiku, tink-tenku koji nema baš nikakav ugled, pa i manje od toga, u onim uglednim krugovima oko „Vašington posta“ i vašingtonskog establišmenta koji on predstavlja.

CENTAR ZA BEZBEDNOSNU POLITIKU

Pa ipak, bez obzira na sve to, na Volerov je tekst u „Vašington tajmsu“ – pod naslovom „Neka propala kosovska strategija Bila Klintona nestane usred pandemije COVID-19“, koji ne ostavlja prostora za nagađanje o autorovom stavu prema toj politici, što nam je donela toliko toga a ništa dobro – na ovaj je dakle tekst neophodno obratiti naročitu pažnju, a to ćemo ovom prilikom i učiniti.

Pošto je Volerov Centar za bezbednosnu politiku (Center for Security Policy – CSP) daleko bliži Beloj kući Donalda Trampa od svih onih eksperata za naš slučaj koji ga preziru, uostalom, kao i samog Trampa.

Iz CSP-a su u najbliže Trampovo okruženje došli njegova predsednička savetnica Kelien Konvej, šef kabineta Nacionalnog saveta za bezbednost Fred Flajc, zamenik savetnika za nacionalnu bezbednost Čarls Kaperman, a i Tramp je o funkcionerima CSP-a, pre nego što ih je doveo u svoj tim, govorio kao o „veoma visoko respektovanim ljudima, koje ja zapravo poznajem“.

Dodajmo, a važno je i za dalju priču, da je reč o organizaciji sa izrazito antimuslimanskim stavovima, koja je uz to povezana i sa sastavnim delovima američkog vojnoindustrijskog kompleksa kao što su kompanije „Lokid Martin“ i „Boing“.

CIRKUS NAKAZA U PRIŠTINI

Još krajem februara stidljivo smo primetili da je, u jednom javnom nastupu, Trampov specijalni izaslanik za dijalog Beograda i Prištine Ričard Grenel nagovestio nešto zanimljivo kada je rekao da je Kosovo bilo „vruća tema na kojoj je radila Klintonova administracija“ – imajući naime u vidu kako se u Trampovoj administraciji gleda na Klintonovu – a Volerov nam tekst sad dokazuje da nas taj osećaj, da Grenel pravi iskazuje rezervu u odnosu na dosadašnju američku politiku na ovom prostoru, nije prevario.

Opisujući spomenik Bilu Klintonu i njegov bulevar u Prištini, statuu Madlen Olbrajt u obližnjem parku, deo puta nazvan po pokojnom sinu DŽoa Bajdena (Bou) i bulevar demokratskog kongresmena Eliota Engela i poštansku markicu koju krasi njegov lik, nije baš da je krasi no dobro – a sve su ovo crvene zastavice i za Trampa i njegove punokrvne sledbenike – Prištinu i Kosovo Voler naziva „zabavnim parkom političkog kulta“ i „cirkusom nakaza (freek show) za Močvaru“, onu s velikim početnim slovom koju je Tramp obećao da će isušiti.

I još, povrh ovoga: teritorija Kosova ima „stratešku vrednost za Sjedinjene Države ravnu nuli“, a njegov „najčuveniji izvozni proizvod jesu džihadisti“. Koji su, predvođeni „islamskom terorističkom grupom OVK“ i uz podršku Klintonovih, proterali „Srbe-hrišćane“.

A očuvanje te kreature plaćaju „glupi Amerikanci“ – Voler spominje cifru od dve milijarde dolara novca poreskih obveznika – kako bi teritoriji koja je „najveće regrutno mesto na Zapadu za džihadističke teroriste u odnosu na broj stanovnika (…) obezbedili vojnu zaštitu od omraženih hrišćana“.

Te iz svih ovih razloga, malo li ih je, sve i ako je slika holivudski pojednostavljena, ali ovog puta makar je na našu stranu, Voler traži da se okonča „klintonovski status kvo“: „Zastupnici Klintonove mašine sad lamentiraju zbog toga što ’nestaje američka strategija na Kosovu’. Bilo je i krajnje vreme za to.“

ENGEL I KURTI

Ali daleko od toga da ovaj tekst u „Vašington tajmsu“ – ma koliko mi bili uvereni da on jeste značajan – predstavlja i jedini dokaz da se nešto prilično čudno, i svakako dosad nezabeleženo, događa u vezi s američkom politikom prema Kosovu i Metohiji.

Svedoči o tome i pismo kongresmena Eliota i senatora Boba Menendeza, upućeno pre dve nedelje američkom državnom sekretaru Majku Pompeu, a koje oni „pišu kako bi izrazili zabrinutost zbog uloge Sjedinjenih Država u pregovaračkom procesu između Kosova i Srbije“.

S koje pozicije su oni zabrinuti? To je potpuno jasno; ne samo što su obojica demokrate već i u svom pismu podsećaju na dosadašnju „konstruktivnu ulogu (SAD) u regionu“, koja obuhvata i priznanje samoproglašene nezavisnosti Kosova.

Engel – to je onaj lik s poštanske markice – i Menendez sad traže „blisku koordinaciju s našim saveznicima u Evropi… Bilo kakav pokušaj pregovora o putu napred između Beograda i Prištine treba da bude načinjen u saglasju s Briselom i ostalim ključnim prestonicama na kontinentu“ – već smo dosta prostora na stranicama „Pečata“ upotrebili da bismo dokazali da je nesaglasje na ovoj liniji izraženije nego ikada pre, ovom prilikom samo na to podsećamo – i pride izražavaju „veliku zabrinutost zato što su SAD zauzele oštar stav prema izabranoj vladi na Kosovu“ dok je istovremeno, „s povećanim pritiskom na Kosovo“, Vašington „odustao od pritiska na Srbiju“ zbog njene kampanje delegitimizovanja samoproglašene kosovske nezavisnosti.

I pride Trampovoj administraciji zameraju što Srbiji nije uvela sankcije zbog nabavke oružja u Rusiji.

Dodajmo svemu ovome i da je kongresmen Engel telefonom ovih dana razgovarao sa smenjenim premijerom Kosova Aljbinom Kurtijem – Kurti za svoju smenu direktno okrivljuje Ričarda Grenela – i da je tom prilikom, eto još jednog presedana, Engel „istakao da se ni na koji način ne slaže sa intervencijom oko toga ko treba da vodi Kosovo i proces dijaloga sa Srbijom“, i još ponešto što može da se shvati samo kao izraz podrške Kurtiju u njegovom sukobu s Grenelom, to jest Belom kućom.

POVLAČENJE S KOSMETA

Uzmemo li pak ukupnu situaciju u obzir, nemoguće je izbeći zaključak, pa nećemo ni pokušati da ga izbegnemo, da je u toku ozbiljna modifikacija američke politike prema Srbiji, dakle Kosovu i Metohiji, i da se ona uobličava na način koji je poprilično različit od, da upotrebimo taj termin, klintonističkog nasleđa s kojim smo do sada bili suočeni. Promene koje je u američku politiku uneo Donald Tramp konačno su dospele i u naše dvorište, oko toga više nema mnogo sumnje.

Tako da sad samo ostaje da pokušamo da odgonetnemo dve preostale nepoznanice. Prvo, šta hoće Tramp, ako već neće ono što su hteli Klinton i svi ostali koji su usledili? I drugo: kako to namerava da postigne?
Odgovor na prvo pitanje zapravo se čini jednostavnim zato što nam je, već neko vreme, praktično pred očima. Uostalom, hajde da se podsetimo.

Najpre je Ričard Grenel, u Beogradu, izgovorio „mi ćemo se povući“ („ako same strane odluče da su završile s razgovorom i da nema održivog političkog rešenja“). Pa su Trampov sin Don Junior i još nekolicina njima bliskih senatora javno zatražili da se američka vojska povuče s Kosova i Metohije i vrati kući u SAD, a sada o takvoj nameri DŽ. Majkl Voler u „Vašington tajmsu“ piše otvoreno, kao o nečemu što je neupitno i samo po sebi razumljivo: „Trampova administracija pokušava da izvuče Sjedinjene Države iz kosovske zbrke.“

PODELA ILI AHTISARI

Druga nepoznanica – kako Sjedinjene Države misle da postignu ovaj cilj – za sada je mnogo neprozirnija. Jedno ponuđeno rešenje, a to je teza koju zastupa Aljbin Kurti, svodi se na tvrdnju da Amerikanci hoće brz dil, da su u tom cilju skloni podeli Kosova i Metohije, u čemu im se on – Kurti – isprečio pa su ga zato i smenili.

Ova teza ne deluje nemoguće već i zato što su brojni predstavnici vlasti u Beogradu, počev od predsednika Aleksandra Vučića, govorili o razgraničenju kao poželjnom rešenju.

O tome smo više puta i pisali. Međutim, u intervjuu koji je ovih dana dao magazinu „Forin polisi“, na direktna pitanja da li je video takav plan i da li je neko s njim o tome razgovarao, Kurti odgovara direktnim ne. I kaže da on to samo misli i da ima utisak da tako neki plan postoji.

Zadržimo se zakratko na ovome. Osim što, dakle, ni najglasniji zagovornik tvrdnje da plan podele Kosmeta postoji i sam priznaje da to zapravo ničim ne može da potvrdi do svojim mišljenjem da je tako, postoje u ovoj tezi još (barem) dva slaba mesta.

Prvo: ako takav plan postoji, zašto Amerikanci nisu pokušali Kurtija da ubede da ga sprovede, nego su ga smenili pre no što su to i pokušali?

I drugo: zar je iko uspeo da pomisli da bi, u ovakvom stanju povišenih tenzija na Kosovu i Metohiji, a znamo kakav je inače nivo tamošnje političke kulture, uopšte bilo moguće progurati eventualni plan podele, sve i ako bi on bio postignut?

Dakle, kada se malo bolje razmisli, postoji bar nekoliko dobrih razloga da se posumnja u Kurtijevu tvrdnju. Tim pre što je i Grenel u više navrata negirao postojanje plana o podeli Kosmeta, a čak je u nedavnom intervjuu za „Gazetu ekspres“ rekao i da to uopšte ne vidi kao moguću opciju.

No sve i ako je ovo rezonovanje tačno, to jest čak i ako Grenel govori istinu, svejedno još nismo odgovorili na pitanje kako to Tramp namerava da se povuče s Kosmeta, i kako se u to uklapa smena Aljbina Kurtija i posledična proizvodnja dodatne nestabilnosti u Prištini.

Postoji još jedan aspekt čitave situacije koji još nismo spomenuli, a to je namera Evropske unije – o kojoj je predsednik Vučić javno govorio – da oživi Ahtisarijev plan („Ahtisari plus plus“) a s njim i pregovore Beograda i Prištine.

U takvom razvoju događaja američko povlačenje s Kosmeta pretvorilo bi se u zaista nemoguću misiju. Pa otuda i, priznajemo, ekscentrična pomisao da je Kurti eliminisan kako bi se sprečio ovakav scenario.

A ako nema razgovora, ne može da bude ni dogovora, pogotovo onog koji bi bio po volji raznoraznim klintonistima. I to nas onda vraća na onu Grenelovu pretnju: „Ako same strane odluče da su završile s razgovorom i da nema održivog političkog rešenja, onda ćemo se mi povući.“

Da li su se zato zastupnici kosmetske politike Bila Klintona onoliko uzbudili? Ako onaj tekst iz „Vašington tajmsa“ iole verno odslikava razmišljanje Trampove administracije, a videli smo da ima osnova da u to poverujemo, onda ni ovakav razvoj događaja nije sasvim nezamisliv, sve i ako deluje isuviše lepo da bismo u to smeli da poverujemo. To jest barem dok nas događaji ne ubede u suprotno…

Nikola Vrzić (pecat.co.rs)