Home / TEMA DANA / ŠOKANTNO VUČIĆEVO PRIZNANJE: AKO PREDAM KOSOVO MOGAO BIH DA BUDEM UHAPŠEN- TAJNI DOGOVOR SA RUSIMA

ŠOKANTNO VUČIĆEVO PRIZNANJE: AKO PREDAM KOSOVO MOGAO BIH DA BUDEM UHAPŠEN- TAJNI DOGOVOR SA RUSIMA

Pre samita o Balkanu, predsednik Srbije Aleksandar Vučić upućuje teške optužbe na račun vlade na Kosovu – i odbacuje glasine o vezama svoga brata s kriminalcima, piše nemački dnevnik Frankfurter algemajne cajtung (FAZ). Tekst Mihaela Martensa, preveden, prenosimo u celosti:

Pre nekoliko nedelja, predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću stiglo je pismo iz Vašingtona. Donald Tramp mu je čestitao Dan državnosti – i dodao da sa stanovišta Amerike uzajamno priznavanje država mora da bude osnov svakog procesa normalizacije između Kosova i Srbije.

Reč je o zanimljivom naknadnom podešavanju američke pozicije, jer je još prošle godine Trampov savetnik za (nacionalnu) bezbednost, Džon Bolton, rekao, ako Srbija i njena pokrajina koja je 2008. godina postala nezavisna, mogu da se dogovore oko rešenja za svoj sukob, Vašington neće odbaciti takvo rešenje. Bolton nije pominjao priznavanje Kosova od strane Srbije – a to je sada naknadno učinio Tramp. Ali, da li i predsednik Srbije to sagledava na isti način?

“To je viđenje koje mi ne možemo tek tako da prihvatimo. Ali primili smo k znanju njegov interes da se razreši ova za sve nas veoma teška tema, i to poštujemo”, komentariše Vučić Tranpovu izjavu. “Mi želimo kompromis”, navodi Vučić, i govori o Briselskom sporazumu koji je zaključen 2013. pod nadzorom EU, u kome su Srbija i Kosovo načelno postigli dogovor o normalizaciji odnosa.

Srbija je, kako navodi, ispunila “100 odsto” svih obaveza koje su joj nametnute putem Briselskog sporazuma, tvrdi Vučić. “Priština, za razliku od toga, nije ispunila svoju jedinu obavezu, a to je formiranje Zajednice srpskih opština. Nikada ne kukam i ne žalim se na drugu stranu, ali to su činjenice: Umesto da ispune svoje obaveze, oni su na Kosovu, u 21. veku, uveli carine na uvoz iz centralne Srbije od 100 odsto. To nije usmereno samo protiv Srbije, već i protiv srpskog stanovništva na Kosovu”.

I kao da to nije bilo dovoljno, Kosovo je, kako se navodi, osnovalo i Vojsku Kosova, “što čak nije u skladu ni sa njihovim vlastitim ustavom”. Uz to, vlada u Prištini je usvojila i novu pregovaračku platformu, koja unapred ruši sve izglede na uspešne razgovore. “Sada smo u ćorsokaku, ne znam kako ćemo odatle ponovo da izađemo”, ocenio je Vučić.

“Srbija će imati svoje crvene linije”

Ali pođimo od pretpostavke da vlada Kosova dozvoli Zajednicu srpskih opština i enklava, kao što je to dogovoreno u Briselu. I pođimo dalje od pretpostavke da povuče i kaznene carine, koje su uvedene kao odgovor na to što je Srbije sprečila prijem Kosova u (međunarodnu) policijsku organizaciju Interpol. Da li bi se Vučić u tom slučaju saglasio sa izjavom da proces normalizacije između Kosova i Srbije treba da obuhvati i uzajamno priznavanje država Kosova i Srbije?

“To je veoma teško pitanje. Ako bi se sa time složio, mogao bih sutra da budem uhapšen uz obrazloženje da kršim Ustav Srbije”, glasio je odgovor. I činjenica je da Ustav predsedniku Srbije postavlja tesne granice u pogledu pregovora o Kosovu.

Preambula koja je dodata na inicijativu tadašnjeg predsednika vlade Srbije Vojislava Koštunice izričito ističe da je Kosovo deo Srbije, a položena zakletva prilikom stupanja na dužnost propisuje predsedniku države da čuva teritorijalni integritet Srbije, uključujući Kosovo. “Ne mogu da kažem koja bi bila naša pozicija u pregovaračkom procesu. Ali mogu da kažem: Ako povuku carine, onda ponovo možemo da razgovaramo jedni sa drugima. Bez preduslova, o svim temama. Ali Srbija će naravno imati svoje crvene linije“, komentariše Vučić ovaj zastoj.

Srbiju u njenom stavu podržava Rusija, sa čijim predsednikom se Vučić redovno susreće. Da li na osnovu svojih razgovora sa Vladimirom Putinom stiče utisak da je rešenje srpsko-kosovskog sukoba u interesu Rusije? Vučić ćuti nekoliko sekundi, poput nekoga koji najpreciznije odmerava svaku reč pre nego što je izgovori. A onda odgovara: “Zvanična pozicija Rusije glasi da oni podržavaju teritorijalni integritet Srbije. To je sve što o tome mogu da kažem”. Doduše ono što (pri tome) Vučić niti izgovara niti naznačuje, može da se zaključi: spor sa Kosovom je najveća prepreka na putu Srbije u EU. Prema tome, postizanje dogovora bi ovu zemlju makar teoretski približio članstvu – a sigurno da nije u interesu Moskve da izgubi svog najboljeg saveznika na Balkanu zbog EU.

Ali, da li je često citirana “evropska perspektiva” s obzirom na stanje u EU i s obzirom na otpor protiv proširenja, poput onog koji potiče naročito od predsednika Francuske Emanuela Makrona uopšte i dalje realna? Da li na tim osnovama može da se vodi politika? “Za razliku od nekih drugih zemalja u regionu, uključujući Albaniju, Severnu Makedoniju ili Bosnu, koje se žale na ponašanje EU prema njima, mi sa time nemamo većih problema”, kaže Vučić.

Iako EU, kako navodi, nije posebno popularna u Srbiji, ipak priključenje ostaje njegov najvažniji cilj. “Inače, mi ne bismo bili najsiromašnija članica EU. Imamo veće prosečne plate i penzije od Bugarske i privlačimo znatno veći broj investitora. Ekonomski izgledi Srbije su izvrsni, što potvrđuju i Međunarodni monetarni fond i Svetska banka”, ističe predsednik ove države na Balkanu.

Vučićevu konstataciju, da EU ne uživa preteranu popularnost u Srbiji, potvrđuju ankete, poput na primer Balkanskog barometra, ankete Regionalnog saveta za saradnju (RCC) sa sedištem u Sarajevu. Prema tim podacima, samo 29 posto Srba imaju pozitivna ekonomska očekivanja od EU, dok više od 60 odsto imaju negativan ili indiferentan stav prema njoj.

Reč je o rekordno niskim vrednostima u regionu, koje se u poređenju sa drugim državama ne bi promenile ni u slučaju primene drugačije metodologije. Ali, ako ni trećina Srba ne želi u EU – zašto bi EU trebalo da primi Srbiju? Zašto bi Srbija trebalo to da želi? “To je jedina racionalna politika koju možemo da ponudimo našem narodu. To govorim Vašingtonu isto kao i Moskvi”, odgovara Vučić.

Jer kao prvo, Srbija želi da spada u onu vrstu društva koje simbolizuje EU, a drugo ova zemlja jednostavno pripada tamo, a treće to je važno za privredu i za razvoj zemlje. Vučić navodi brojčane podatke: preko 80 odsto spoljnotrgovinske razmene Srbija realizuje sa zemljama koje su ili već članice EU ili žele to da postanu. “Ali to je tačno: Kosovo je razlog zašto EU nije tako popularna u Srbiji. Srbi vide EU kao instituciju koja vrši pritisak na Srbiju zbog Kosova”. Ipak, njegov osnovni spoljnopolitički cilj ostaje pristupanje EU, i to stalno ističe, dodaje Vučić.

Međutim, neke diplomate i drugi stručnjaci u Berlinu, Briselu ili u drugim glavnim gradovima, koji po osnovu svoje profesije preciznije prate Srbiju, sve više sumnjaju u to da li se aktuelna politika Srbije zaista vodi sa ciljem da se ova zemlja približi EU.

I dok Srbija u ekonomsko-političkom smislu zaista sledi kurs reformi, i ne ispostavlja se samo zbog Sporazuma o slobodnoj trgovini sa Rusijom kao atraktivna za sve veći broj investitora koji između ostalog dolaze i upravo iz Nemačke, iako nije članica EU, ipak se unutrašnja politika i stanje demokratije u Srbiji prate sa sve većom skepsom, i to ne samo u Berlinu.

Vučić već godinama energično odbacuje tvrdnje da se najvažniji masovni mediji u zemlji, kao na primer visokotiražni bulevarski list “Informer” ili emiter “Pink” koji često izaziva metež, pod njegovom ili kontrolom njegovih ljudi. Ne može da porekne da ga ti mediji podržavaju 100 posto. Oni bez izuzetka hvale Vučića, dok se njegovi protivnici svakodnevno napadaju, i to donekle na huškački način.

Omalovažavajući nazivi za Albance

Upadljiv je i ton prema kosovskim Albancima: pomenuti mediji (a i neki članovi Vlade Srbije, poput srpskog ministra odbrane Vulina) Albance često nazivaju “Šiptarima”. Kada ga ne koriste sami Albanci, ovaj izraz ima omalovažavajuće značenje, kao na primer izraz “nigger” za crne Amerikance. “Informer”, koji vodi poslovni čovek Dragan Vučićević, poznat po svojim posebno primitivnim potkazivanjima, stalno izveštava o “Šiptarima” koji navodno imaju nameru da napadnu i razore Srbiju, što međutim srećom sprečava Putin. Zar nije čudno to što upravo oni mediji, koji Vas u potpunosti podržavaju, svojim korisnicima iz dana u dan predstavljaju svet na način koji je dijametralno suprotstavljen Vašim spoljnopolitičkim ciljevima, gospodine predsedniče?

“Dragan Vučićević mi je već 25 godina lični prijatelj. Ali on je otvoreno proruski nastrojen. To je njegov stav. On me podržava, ali ne podržava moju stranku, koju često kritikuje”, navodi Vučić. Ali da li je to od pomoći u svetlu pomirenja sa Kosovom, koje opet predstavlja uslov za pristupanje EU, ako novine, na čijem je čelu lični predsednikov prijatelj, na svakih nekoliko dana objavljuju potcenjivačke članke o “Šiptarima” i o EU? “Ja nisam glavni i odgovorni urednik nekih novina i nemam ni nameru da to postanem. Ali svakodnevno se zalažem za to da očekivanja srpskog naroda po pitanju rešenja kosovskog sukoba postanu umerenija. I zato me gotovo svakodnevno u Srbiji nazivaju izdajnikom”, odgovara Vučić.

Ako se prati izlaganje najmoćnijeg čoveka u Srbiji, onda je situacija u Beogradu očito ovakva: Ni lični prijatelj predsednika, niti vlasnik “TV Pinka” koji je blizak vlasti, niti šefovi drugih medija, koji imaju dobru saradnju sa vladom Srbije i čija usta su uvek puna hvale za predsednika države, ni najmanje se ne obaziru na njegove ključne spoljnopolitičke težnje. Naprotiv, oni svakodnevno pišu i emituju suprotno od toga. “Oni imaju svoja vlastita mišljenja, a ja to poštujem”, govori Vučić o šefovima njemu vernih medija.

A zar predsednika ne ljuti kada novine njegovog starog prijatelja donose naslov da je razaranje katedrale Notr Dam usled požara “Božija kazna” zato što je Francuska priznala Kosovo?

“Ako je to moja najveća greška i moj najveći problem – u redu. Onda ću sa Vama o tome da razgovaram”, kaže Vučić, vidno iznerviran zbog svojih odnosa sa šefovima medija u zemlji, da bi odmah potom prešao na drugu temu. Pravi problem po pitanju Kosova je zapravo taj, da “druga strana” ne čini ništa u korist rešenja: “Oni samo govore o tome da žele da ih Srbija prizna i govore svom stanovništvu da se neće upuštati u ustupke. Ali ako ne treba da bude ustupaka, voleo bih da vidim nekog srpskog političara koji bi na takvim osnovama mogao da dođe do nekog sporazuma. Takav političar ne postoji”.

Bizaran trenutak sa “lingvistom”

Međutim, čim se dođe do konkretnih pitanja, ni Vučić nije voljan da govori o ustupcima. Na pitanje da li savetuje preko od 400 kosovskih Srba, koji služe u kosovskoj policiji, da napuste službu, ne želi da izloži svoje stanovište ni posle ponovljenih upita. “To je za nas teško pitanje” i “o tome ćemo razgovarati” su jedine rečenice koje se mogu izmamiti od predsednika o tom pitanju. Umesto toga, Vučić na postavljeno pitanje potvrđuje svoj prethodni iskaz, da Albanci samo čekaju pravi trenutak da napadnu Srbe na severu Kosova: “Da, to zaista mislim. Takva opasnost uvek postoji”.

Da li je prema tome odnos između Srbije i Kosova još gori nego 1999, kada je Vučić bio ministar informisanja pod silnikom Slobodanom Miloševićem? “To ne može da se poredi. Sada nismo u ratu”.

Potom sledi bizaran trenutak, u kome se predsednik Srbije ističe kao lingvista. Reč je o govoru od 9. septembra 2018. u kosovskom gradu Mitrovici, tokom koga je Vučić Miloševića nazvao “velikim srpskim liderom”. Ali to pitanje nije moguće postaviti do kraja, pošto Vučić prekida. “Ne, to nisam rekao”. Potom sledi konverzacija delom na engleskom, a delom na srpskom jeziku, tokom koje je reč o korektnom prevodu srpske reči “veliki”. Jer kao “velikog srpskog lidera” je Vučić označio svog prethodnika Miloševića u Mitrovici.

U intervjuu sada, međutim, navodi, da korektan prevod za “veliki” nije engleski izraz “great” (ili na nemačkom “gro”), već “big”. Da li je Vučić prema tome hteo da kaže za Miloševića da je bio “jak” ili “debeli” lider? Dalja prebiranja oko tančina izraza ne vode nikuda, ali ne menjaju ništa u činjenici da je velika većina publike u čitavom regionu shvatila Vučićevu formulaciju na taj način, da je predsednik Srbije ratnog huškača Miloševića nazvao “velikim”, a ne “debelim” liderom ili liderom koji se možda ističe po nekoj drugoj osobini. Ni iskaze da je Milošević “imao najbolje namere” Vučić navodi da nije izgovorio u tom smislu. “Rekao sam da su njegove namere “možda” bile najbolje. Moj govor u Mitrovici je u stvarnosti bio najjači napad na Miloševićevu politiku”, objašnjava Vučić svoje viđenje samog sebe.

Potom nas razgovor dovodi do Olivera Ivanovića, političkog lidera kosovskih Srba koji je ubijen tokom prošle godine, koji je imao kritički stav u odnosu na Vučića i protiv koga su mediji poput “Informera” ili “TV Pinka” iz tog razloga poveli kampanju mržnje. U jednom od svojih poslednjih intervjua pre svoje smrti, Ivanović je rekao da se Srbi na severu Kosova u međuvremenu više ne boje Albanaca, već kriminalnih Srba, koji se voze po Mitrovici u džipovima bez registarskih oznaka i šire strah.

Na pitanje da li Srbija može da izvrši uticaj na bespravno stanje na severu (Kosova), ili da li po njegovom mišljenju uopšte nije reč o bespravnom stanju, Vučić odgovara: “Ne mogu da kažem da na severu, na jugu ili bilo gde drugde na Kosovu ne postoji bespravno stanje. Ali ne znam kako dolazite do zaključka ko je ubio Olivera Ivanovića.” Na odgovor novinara koji vodi intervju, da on to ni na koji način nije rekao niti je insinuirao da je Vučić na bilo koji način učestvovao u ubistvu, ovaj samo kratko odgovara: “Nisam ja, i svi to znaju”.

Mada, očigledno jeste da su oni mediji, koji u potpunosti stoje iza Vučića, u mesecima uoči Ivanovićevog ubistva vodili agresivnu kampanju protiv njega i da su ga opisivali kao “izdajnika”. Preko ovog komentara Vučić prelazi sa izjavom da je zapravo on taj koga gotovo svakodnevno u medijima nazivaju izdajnikom, i to Televizija “N1”, ili dnevni list “Danas”, na primer”. I ti mediji imaju zaista kritički stav prema Vučiću. Ili moglo bi i da se kaže: oni obavljaju svoje osnovne novinarske zadatke, umesto da hvale vlast u državi. Mada, istraživanja nisu mogla da potvrde da su Vučića novinari iz tih medijskih kuća nazivali “izdajnikom” ili da su ga i približno tako primitivno grdili kao što su to činili provladini mediji sa njegovim protivnicima.

“Kao da na jugu žive samo sveci”

Na pitanje da li vidi vezu između dnevnih napada na opozicione političare u njemu naklonjenim medijima i određenih nasilnih događaja, Vučić odgovara: “Nikako. Ako imate neke dokaze, molim Vas da nas o tome obavestite. U stvarnosti, ja sam izložen desetostruko većim napadima od strane opozicije”. Predsedniku se ne dopada ni pitanje o njegovim mogućnostima da utiče na sever Kosova, koje se između ostalog u međuvremenu jasno postavlja u Berlinu. “Zašto određeni ljudi stalno insistiraju na tome da je na Kosovu uvek reč samo o severu?

Kao da na jugu žive samo sveci, iako se tamo nalazi kolevka mafije, i tamo su aktivne organizacije trgovaca droge. Ali uvek se radi o severu. Zašto? Zato što je sever Kosova jedina prepreka kosovskim Albancima na putu ka punoj nezavisnosti”. I samo zato postoji “ta kampanja” i pokušaj vršenja uticaja od strane zapada: “Mnoge zapadne zemlje pokušavaju da kupe svaku osobu ponaosob na severu. Jednom nalažu da osnuje nevladinu organizaciju protiv mene, a drugima se finansira medijski rad protiv mene. Zato što tim ljudima tamo treba novac, oni to prihvataju. Ali oni imaju i savest, i zato ja dobijam izbore. Ljudi glasaju onako kako smatraju da treba.”

U Berlinu određene državne ustanove na osnovu izveštaja iz regiona, a i izveštaja tajnih službi, u međuvremenu tvrde da su stekle utisak da Vučićev brat Andrej igra aktivnu ulogu na severu Kosova. Ne samo za njegovu “Srpsku naprednu stranku”, već i na taj način što navodno održava kontakte sa krugovima, koji nisu na glasu da 150 posto stoje na tlu pravne države. Ili je to kleveta?

Iako u pitanju nije pomenuto to ime, Vučić navodi po sebi “preduzetnika” Zvonka Veselinovića, osuđenog zbog prevare, koji je prema uverenju mnogih Srba kralj podzemlja na severu Kosova na kome dominiraju Srbi. “Zvonko Veselinović, sa kojim se moj brat dovodi u vezu, stvorio je svoje građevinsko preduzeće 2010, i 2011. godine, kada su današnji lideri opozicije Boris Tadić i Dragan Đilas bili na vlasti.

Moj brat se možda dva ili tri puta susreo sa njim. Od 2015. godine ga više nije video. I u čemu je sada problem? Ne znam šta na to da kažem. To je uvreda. Ako vi znate šta je moj brat učinio, a što je pogrešno ili nelegalno, molim Vas da mi to kažete. Sve drugo su strašne laži, koje se koriste jer ne može da se pronađe ništa protiv mene, i umesto toga se pokušava da se kriminalizuje moja porodica”. Navodi da je njegov brat član Glavnog odbora Napredne stranke, i ništa više od toga.

I zaista, kontakt između Andreja Vučića i “preduzetnika” Veselinovića je doduše čudan, ali nije sam po sebi nečastan. Ali u okviru ozbiljnih istraga u slučaju ubistva Ivanovića, sigurno bi ipak bilo uputno da se ti kontakti bliže ispitaju – i makar to bilo samo iz razloga da se dokaže njihova bezazlenost, kako se navodi u Berlinu. Upadljivo je da su učesnici dugo poricali veze između Veselinovića i Vučića – sve dok nekim srpskim istraživačkim novinarima nisu doturene slike, na kojima se vidi “preduzetnik” zajedno sa bratom.

Ministar finansija Srbije, Siniša Mali, jednom prilikom je Andreja Vučića nazvao “sivom eminencijom” u sistemu vlasti Aleksandra Vučića, koja se doduše ne pojavljuje u javnosti, ali vrši uticaj iza kulisa. “On mi je veoma važan. Razgovaramo deset puta dnevno jedan sa drugim. On mi je brat”, komentariše Vučić odnos sa svojim bratom, koji zaista samo malo kasnije zove predsednika na mobilni telefon.

I na kraju je još jednom reč o velikoj celini u regionu. Da bi naglasio značaj Srbije, Vučić rado ističe da su Srbi i Albanci najveći narodi na zapadnom Balkanu. To je tačno, kao što i na Baltiku ili u Skandinaviji postoje narodi koji su u manjoj meri mali od drugih. Takođe bi moglo da se kaže i da su Albanci i Srbi posle Rumuna, Grka i Mađara četvrti ili peti po veličini narodi u jugoistočnoj Evropi, čime se ovo značenje donekle već relativizuje.

Ali Vučiću je važno da naglasi, da je njemu bitno da se pronađe modus vivendi sa Albancima: “To bi za oba naroda bilo od najvećeg značaja. Ali sa ultimatumima i jednostranim sporazumima to ne može da se postigne.” Ako na Balkanu može da se uspostavi “severno-južna okosnica mira”, “to će značiti mir za naš deo sveta u narednih 100 godina”. Srbija je u 20. veku stradala od brojnih ratova. “Nadam se da u narednih 100 godina nećemo imati ni jedan jedini”, kaže predsednik Srbije na kraju.

Ali neće proći mnogo vremena, dok mediji njegovih prijatelja ne proklamuju opet rat sa “Šiptarima”. Pa makar to bilo samo u novinama.

(N1)

Check Also

PRAVI HAOS U FRANCUSKOJ POČINJE DANAS: ŠESTI DAN ŠTRAJKA- FRANCUSKI SINDIKATI POZVALI NA RADIKALIZACIJU!

Demonstranti, koji su u Parizu proteklih nekoliko dana prkosili ledenoj kiši, imali su jasnu poruku …