Home / TEMA DANA / Sprema se rat za vodu: Srbija na putu kapitulacije, svi resursi predati

Sprema se rat za vodu: Srbija na putu kapitulacije, svi resursi predati

Nedavna vest da će se srpska „Voda voda“ uskoro naći i na tržištu Kuvajta koliko je obradovala, toliko je i otvorila mnoga pitanja. Zašto je to jedna od retkih fabrika vode koje su još ostale u srpskim rukama i da li smo resurs 21. veka, što voda sigurno jeste, morali tako olako, pa i neodgovorno, da prepustimo strancima?

osvestavanje- voda- svestenik

Iako će Kuvajt biti sedmo izvozno tržište za „Vodu vodu“, u tom poslu nikada se ne zna. Jer kako je pre pola godine izjavio sam Vojin Đorđević, vlasnik te fabrike, činjenica je da svi postojeći manji proizvođači ne posluju lako i mogu samo da se nadaju da će im neko od velikih ponuditi da uđe u suvlasništvo ili vlasništvo.

A to „veliki“ znači velike multinacionalne kompanije koje u Srbiji već gospodare vodom i, uveren je Đorđević, neće dozvoliti drugima da se razvijaju, da istražuju ili investiraju u flaširanje negazirane vode, osim u nekim manjim količinima.

A voda je strateški resurs 21. veka. Ono što je nafta bila u prošlom. Uostalom, Ujedinjene nacije su još krajem 2002. godine vodu proglasile „društvenim i kulturnim dobrom“, a ne ekonomskom robom. Najcrnje prognoze predviđaju čak i ratove za zalihe pijaće vode.

U studiji direktora Pacifik instituta u Oklandu, navedeno je kako se samo od 2010. do 2013. zbog vode u svetu vodio 41 oružani sukob koji je naizgled bio verski, politički i ekonomski, ali je u suštini to bili borba za pijaću vodu.

Prema svim stručnim istraživanjima, kako domaćim tako i stranim, Srbija ima više od 400 izvorišta zdrave i pitke vode vrhunskog kvaliteta, od čega je eksploatisano tek oko 20 odsto. To je i bio razlog da nadležna komisija Ujedinjenih nacija Srbiju uvrsti među prvih pedeset zemalja u svetu koje raspolažu velikim rezervama zdrave i pitke vode. U isto vreme, registrovano je i 286 različitih tipova mineralnih, termalnih i termomineralnih voda.

Po Zakonu o vodama, one su dobro od opšteg interesa i neotuđivo su dobro u državnoj svojini. Zakon, međutim, pod određenim uslovima, dozvoljava pravo korišćenja javnog vodnog dobra, što vodeći proizvođači flaširane vode u Srbiji već uveliko eksploatišu. Neki su kupovinom akcija punionica vode došli i u njihov posed, kao što je bio slučaj kada je kontrolni paket akcija „Palanačkog kiseljaka“ iz Smederevske Palanke na Beogradskoj berzi kupila slovenačka „Kolinska“.

Prva privatizacija fabrika vode u Srbiji dogodila se 2004. godine, kada je „Denjub fud grupa“ otkupila većinski paket akcija srpskog brenda „Knjaz Miloš“ iz Aranđelovca. Potom je 2005. godine, „Koka-kola“ kupila fabriku vode „Vlasinka“. Usledile su prodaje strancima i drugih fabrika. U domaćim rukama su, pored „Vode vode“, praktično ostale Fabrika mineralne vode „Heba“ iz Bujanovca i „Milan Toplica“ iz Prokuplja.

Zajedničko svim ovim privatizacijama je da su kupci plaćali po nekoliko miliona evra, a da su njihovi čisti profiti godišnje premašivali pola milijarde evra.

Ekonomista Nada Vidović kaže da 90 odsto resursa pijaće vode koje su date pod koncesiju ili privatizovane uglavnom kontrolišu tri svetske kompanije iz Nemačke, Francuske i Holandija i američka „Koka-kola“, ocenivši da Srbija nije iskoristila šansu koju je imala sa najbogatijim prirodnim resursom.

Ona, međutim, upozorava da privatizacija punionica i izvora mineralne vode u Srbiji koje su završile u rukama „stranaca“ predstavlja samo uvod u privatizaciju državnih preduzeća koja se bave vodosnabdevanjem građana. A taj zadatak proizilazi, kako napominje, iz dogovora sa MMF-om, u koordinaciji sa Svetskom bankom, Evropskom investicionom bankom i Evropskom bankom za obnovu i razvoj.

Model takozvanog „javno-privatnog partnerstva“, otvorio je mogućnost zarobljavanja izvorišta pitke vode, ali i preuzimanja javnih komunalnih preduzeća koja se bave poslovima vodosnabdevanja građana. Pojedina državna preduzeća u lokalnim samoupravama već su ušla u posao „privatnog partnerstva“ sa stranim kompanijama zbog prečišćavanja vode, što je ulaznica u privatizaciju gradskih vodovoda, smatra Vidovićeva.

A to u prevodu znači vlasništvo nad pijaćom vodom u gradovima širom Srbije. Dobri poznavaoci ove problematike koja se uglavnom drži daleko od očiju javnosti, kažu da je u zemljama u tranziciji jedan od uslova „evropskih integracija“ bio privatizacija vode i vodovoda.

Okvirnom direktivom Evropske unije o vodama iz 2000. godine, kada je i zvanično uspostavljen „integralni okvir za zaštitu i poboljšanje kvaliteta vodnih resursa“, proklamovani su glavni cilj evropske i nacionalnih politika upravljanja vodnim resursima. Time je otvorena mogućnost i državama i kompanijama na evropskom kontinentu i van njega, da krenu u „osiguranje dostupnosti dovoljne količine vode za zadovoljenje potreba ljudi i životne sredine Evropske unije“.

Vidovićeva je podsetila na apel našeg čuvenog eksperta za vodno bogatstvo, profesora Građevinskog fakulteta u Beogradu, dr Branislava Đorđevića, još s početka 2006. godine da se ne prodaje Beogradski vodovod i kanalizacija.

To je izjavio posle prisustvovanja pregovorima MMF-a u Beogradu kada je od nas traženo da prodamo Beogradski vodovod.

Vidovićeva ukazuje i na slučaj Novog Sada koji ima u planu da JKP Vodovod i kanalizacija ostane u vlasništvu grada do 51 odsto akcijskog kapitala preduzeća, a da „investitor“ preuzme 49 odsto. Pri tome bi, napominje, aneksom ugovora bilo regulisano da „investitor“ ima ravnopravno sa gradom sva upravljačka prava. Na takav izdašan poziv stigle su, kako navodi, i ponude iz Francuske, Nemačke, Grčke i Izraela.

Ona smatra da bi Srbija trebalo da uči na tuđim dobrim primerima, ali i na greškama.

Tako Turska izvozi vodu Izraelu u zamenu za visoku tehnologiju. Rasprodaju vode i vodovoda skupo su platili, i to ne samo višestruko skupljom vodom, u Rumuniji, Bugarskoj i Mađarskoj. Budimpešta je na kraju po dvostruko višoj ceni od prodajne otkupljivala gradski vodovod od privatnika koji ih je ojadio.

U Italiji su građani na referendumu odlučili da se voda ne sme privatizovati. To je definisano i Ustavom, iako je bilo neuspelih pokušaja da se izbegne volja naroda i učini usluga krupnom kapitalu.

Interesantan je primer privatizacije vodovoda Velike Britanije, gde je ona sprovedena nakon dolaska Margaret Tačer na vlast. Paralelno s rastom cena, opadao je kvalitet vode i snabdevanja. Da bi sprečila posledice po stanovništvo i infrastrukturu, država je na kraju bila primorana da na konto privatne firme ponovo uloži javna sredstva u održavanje infrastrukture vodosnabdevanja.

Zbog sličnih iskustava, u Parizu je vodosnabdevanje ponovo stavljeno pod javno upravljanje 2009. godine.

U Berlinu se postepeno vraćaju privatizovani delovi vodovoda zahvaljujući inicijativama raznih udruženja i akcijama građana.

Privatizacija vodosnabdevanja zakonom je zabranjena u Holandiji. Njihovu vodu ne daju, ali je u drugim zemljama eksploatišu pošto imaju jednu od tri najveće svetske kompanije za preradu vode.

Bogati državni fondovi, poput onog u Norveškoj, već duži niz godina usmereni su na kupovinu izvora pitke vode širom sveta, uglavnom u zemljama u razvoju, procenjujući kako nakon ere nafte dolazi era vode.

Uostalom, decembra 2014. godine predsednik Evropske komisije rekao je da privatizacija vode ne dolazi u obzir. A u poslednjih nekoliko godina polovina kredita Svetske banke i MMF-a sadržavalo je privatizaciju vode kao uslov vraćanja duga, napominje Vidović.

Ona ukazuje i na tajni izveštaj SAD iz 2004, koji je potom objavio „Gardijan“, u kome se navodi ocena Pentagona kako SAD moraju u najkraćem mogućem roku da dođu u posed vodnih dobara na onim mestima u svetu u kojima ih ima najviše. U prvoj polovini 2011. Hilari Klinton, tada državna sekretarka SAD, od obaveštajnih agencija je naručila studiju o „mogućnosti oružanih sukoba uzrokovanih nedostatkom vode“. Njihov izveštaj sa crnim prognozama u martu 2012. bio je razlog za pokretanje projekta „Voter partneršip“, kojim je administracija Baraka Obame odlučila da umreži vladine agencije, nevladine organizacije i privatne kompanije, kako bi bio izbegnut takav scenario.

Posle svega ne treba da čudi konstatacija direktora Instituta „Jaroslav Černi“ dr Milana Dimkića izrečena pre godinu dana u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti da će Evropska unija, kad otvorimo Poglavlje 27, od nas zahtevati da u zaštitu i popravljanje kvaliteta pijaće vode uložimo 10 milijardi evra. Svaka pomoć će nam biti dragocena, ali bi najbolje bilo da to radimo sopstvenim novcem, znanjem i umećem, poručio je tada Dimkić.

Zbog bogatstva vodnim resursima Srbija je, nije tajna, odavno na meti multinacionalnih kompanija iz SAD i EU, praktično otkad je i počela globalna bitka za osvajanje izvorišta vode.

„Strategija restrukturiranja komunalnih preduzeća u Srbiji“ je usvojena, a kada je reč o vodovodima, ona će se, kako je tada objašnjeno, odnositi na one koji se „bave isključivo proizvodnjom, kanalisanjem i prečišćavanjem vode“. A to su upravo oni u Beogradu, Nišu i Novom Sadu, dakle najveći kompleksi vodovodne infrastrukture.

Na samom kraju prošle godine direktor JKP Beogradski vodovod i kanalizacija Dragan Đorđević je konstatovao da je neophodna izgradnja postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda i da je Grad Beograd angažovao konsultantsko telo Svetske banke, Internešenel fajnens korporejšen, da predloži najbolji model za obezbeđivanje ovih investicija. A javno-privatno partnerstvo je, kako je rekao, jedno od mogućih rešenja.

Imamo li razloga za brigu? Pogotovo pošto smo strancima već prepustili našu vodu koju nam sada flaširanu prodaju i na tome ostvaruju profit.

Zalihe pitke vode kojima raspolaže Srbija su dobro koje pripada i budućim generacijama. Zbog toga bi bilo uputno da se, umesto vladajuće netransparentnosti, o pitanju strateškog resursa 21. veka odluke donose posle rasprave u kojoj će biti pitana stručna i najšira javnost u Srbiji.

Mira Kankaraš Trklja (Sputnik)

Check Also

SADA JE SVE JASNO! SRBIJA IMA SVE NA PAPIRU: EVO ŠTA ĆE BITI SA KOSOVOM

Događaje koji su obeležili prethodnu nedelju komentarisao je u emisiji „Od četvrtka do četvrtka“ dr …