ŠTA TURSKA ŽELI NA BALKANU: Erdoganov savetnik otkrio cilj Ankare…

Cilj Turske na Balkanu nije da širi uticaj, već da obezbedi političku stabilnost, da podstakne ekonomski razvoj i da podrži kulturne i obrazovne aktivnosti, napisao je specijalni savetnik turskog predsednika Ibrahim Kalin uz ocenu da je snažna Turska dobra za Balkan, a stabilan i prosperitetan Balkan dobar i Tursku i za svet.

U autorskom tekstu za „Dejli Sabah“, provladin list na engleskom, Kalin je naveo da se Turska „protivi mikronacionalizmu svake vrste“ ali i „stranom uplitanju“ i da „nacionalna i lokalna pitanja treba da vode i rešavaju lokalni narodi i nacionalne vlasti“.

Pod naslovom „Šta Turska želi na Balkanu“ Kalin je naveo da je na to pitanje pokušao da odgovori i nedavni „važan sastanak“ koji je u Ankari organizovala Turska agencija za saradnju i koordinaciju (TIKA) i dodaje da „nema potrebe za paniku jer su odgovori dobri za sve“.

Imamo „zajedničku geografiju“ Turske i Balkana

Otkako se Balkan pridružio većem muslimanskom svetu, Turska taj region doživljava kao sopstvenu kuću, gradi gradove, puteve, škole, bolnice, mostove, džamije, piše autor i dodaje da više nacija na Balkanu Tursku i Otomansko carstvo vidi kao deo iste geopolitičke predstave.

Možda deluje previše romantično ili idealistično, ali realnost je da su Turci, Albanci, Bosanci i drugi izgradili kulturu i civilizaciju koja prevazilazi granice regiona. Otomanski kulturni, verski, umetnički i politički život ne može se proučavati ni razumeti bez priznanja velikog doprinosa književnih, naučnih i političkih figura poreklom s Balkana.

Navodeći imena poznatih turskih pesnika i političara balkanskog porekla, autor piše i da nijedan Turčin ne smatra Sarajevo, Mostar, Skoplje i Novi Pazar dalekim mestima, dok balkanski muslimani isto osećaju prema Istanbulu, Bursi, gradovima u Anadoliji…

Imamo stotine turskih projekata širom Balkana

Kao drugo, autor ističe da Turska ulaže u sve balkanske zemlje bez etničke ili verske diskriminacije, i da su turska vlada, državne banke, privatne kompanije i nevladine organizacije pokrenule stotine projekata širom Balkana, što i dalje rade. Turska, takođe, ne vidi nikakvu protivrečnost u razvijanju dobrih odnosa sa Srbijom – s jedne strane i Bosnom i Hercegovinom – s druge, a napori Turske da međunarodna zajednica prizna Kosovo kao državu ne ometaju, već, naprotiv, pomažu mirovne napore u regionu, smatra Kalin.

Uz podsećanje da su proteklih godina turske državne banke otvorile nove ispostave širom Balkana i povećale kreditne linije za sve poljoprivrednike i poslovne ljude, autor navodi da Turska izvozi stoku iz Bosne kako bi pomogla stočarima, dok će turske kompanije završiti autoput Beograd-Sarajevo kao „put mira na Balkanu“.

Turska obučava i snage bezbednsoti više balkanskih zemalja i obezbedjuje im ono što im je potrebno, i na kraju, što nikako nije i nije najmanje važno, Turska podržava učlanjenje balkanskih zemalja u NATO i EU.

Ovo su turske vizije Balkana

Prema autoru, vizija se može podvesti pod tri glavna naslova: politička stabilnost, ekonomski razvoj i kulturni procvat.

Kalin navodi da je Turska podržala sve inicijative da Balkan održi politički mirnim i sigurnim.

Politička stabilnost regiona od izuzetne je važnosti ne samo za Evropu, već i za svet, navodi se u tekstu i dodaje da Turska razvija dobre odnose sa svima kako bi održala političku stabilnost i bezbednost za sve.

Ekonomski razvoj je temelj turske balkanske politike, ocenio je autor koji smatra da su balkanskim zemljama koje koriste svoj istinski potencijal, „potrebne ozbiljne i ravnopravne poslovne prilike, a ne odnosi zavisnosti“.

Turska je uložila i podsticala privatni sektor da investira u sva područja, uključujući trgovinu, finansije, komunikacije, infrastrukturu, gradjevinarstvo, energetiku i poljoprivredu, stotine turskih firmi posluju na Balkanu, zapošljavajući hiljade ljudi, dodaje se u tekstu.

Zajedničko nasleđe

Treću dimenziju turske vizije Balkana čine kultura i umetnost gde se turska i balkanska tradicija mešaju u zajedničkom nasleđu, piše autor.

Uz podsećanje da su za vreme Otomanskog cartsva izgrađena mnoga velika dela arhitekture u zapadnim delovima carstva što obuhvata južnu Evropu i Balkan, autor dodaje da je „kulturni procvat ključan za negovanje tradicije i razumevanje realnosti modernog“.

Turski, bosanski, albanski, makedonski, srpski, slovenački, bugarski i grčki pisci, pesnici, slikari i drugi umetnici, uz živu kulturnu i umetničku tradiciju, mogu da uče jedni od drugih i stvaraju dela visoke umetničke vrednosti spajajući svoje horizonte, piše Kalin.

On dodaje da Turska podržava takve programe za stvaranje „zajedničkog prostora refleksije i kreativnosti“ i u tom kontekstu obezbeđuje stipendije za školovanje studenata sa Balkana.

Kalin je naveo da je za Tursku od posebnog značaja versko obrazovanje, jer „tursko isustvo s tim pitanjem predstavlja obezbeđenje od anomalija kao što su nasilni ekstremizam, radikalizam i terorizam“.

Autor navodi i da se Turska ne slaže sa Al-Kaidom i Islamskom državom u pitanjima ideologije i shvatanja islama, dodajući da te terorističke organizacije imaju pripadnike i u muslimanskim zajednicama na Balkanu i da se mora biti oprezan, zbog čega „Turska podržava obrazovne programe kako bi bila sigurna da se islam propisno uči“.

Drugu opasnost, piše autor, predstavlja „teroristička mreža organizacije Gulenista (FETO) na Balkanu koja zbog svog izopačenog sistema verovanja predstavlja pretnju ne samo za Tursku već i za zemlje Balkana“.