Home / TEMA DANA / „Stalno slušamo- Napredovali smo, ali… Šta ali? Da skinemo gaće do kraja?! Pa skinuli su nas nema kud gore, hodamo četvoronoške!“

„Stalno slušamo- Napredovali smo, ali… Šta ali? Da skinemo gaće do kraja?! Pa skinuli su nas nema kud gore, hodamo četvoronoške!“

„Najjači mi je utisak ove godine što se osećam poniženo i uvređeno. Poplave u Srbiji! Sa druge strane Dobrica Ćosić, kao da ga je ta poplava i odnela, utopi se u tom moru kao da je otišao neki pisac, iz tamo nekog lajkovačkog poetskog kruga. Kakvo nepoštovanje prema ogromnom delu i čoveku. Niko se ne seća koliko je on ljudi pomagao, spasio i tako usred svih tih poplava, odlazaka, značajnih ljudi mi se ne setismo ni one flaše koje su nam gurnuli kroz Martinovića kojeg je Dobrica Ćosić izdržavao do kraja života. Do ovog sramnog siledžijskog ponašanja na fudbalskoj utakmici, do tog drona. Bio sam u Temišvaru u srpskoj gimnaziji. Obećali im iz matice Srbije udžbenike, ali tamošnji učenici nikako da ih dobiju. Sve se zaustavilo na obećanjima, a oni su mrtvi ako ne dobiju srpske udžbenike…”

petar- bozovic

Ovo su događaji su koji su tokom 2014. godine ostavili najjači utisak na glumca Hadži Petra Božovića, sa kojim smo razgovarali u pauzi između snimanja serije o zaboravljenim gradovima u Paštrovićima. Novogodišnje praznike provešće, kaže, u Beogradu, a već na proleće ga čekaju nova snimanja.

Posle svih bura i oluja uvek ste voleli da  se vratite pozorištu. Ali, očigledno nemate sa kim da se svađate u pozorištu pa vas u njemu nema?

Samo pogledajte Narodno pozorište u Beogradu. Naši glumci, operski pevači, balerine žive u istom onom prostoru gde ih je ostavio Miloš Obrenović, a preko puta udaviše ih onim „privremenim” staklencem u parku, a, takođe, privremenim „Jugodrvom” sa druge strane koje je već postalo banka. Obećavaše da se skida staklenac, ali… Ugušiše i onaj trg. Ne znam kako Nušić tamo odoleva. Verovatno svojim dosetkama. Brani se svojim humorom i smehom. Skinuli su mi „Kraj partije” u Ateljeu 212. Rekli su mi da je predstava skupa i da se ne isplati. U podeli imate Renatu Ulmanski, Vlastu Velisavljevića, Borisa Komnenića i mene. I to se ne isplati. Pa koja se to predstava u pozorištu isplati? Ako idemo na tu šemu, onda će nam nivo biti sve niži i niži. Pravićemo „Kursadžije” i u pozorištu. Kada je na našim scenama postavljena neka grčka tragedija, kada je igran „Gorski vijenac”, ili recimo Laza Kostić… Jednu jedinu predstavu „Reče mi jedan čo’ek, ćeraćemo se još kad budem mlad” Matije Bećkovića imam u pozorištu „Slavija”. Zapanjen sam dugogodišnjim odnosom prema tom pozorištu u kojem igraju svi najbolji glumci, a koje živi od vrednog rada Batrića Žarkovićevog, koji je u ovom pozorištu napravio festival koji parira Bitefu. Pritom ceo taj festival ne košta koliko pola Bitefa.

Zašto je toliko dugo crna komedija jedini mogući dokumentarac o nama? Kako se živi u Srbiji danas?

Kako živi narod koji je u okupaciji? Mi smo okupirana zemlja. Sa svake strane, i spolja i iznutra. I geografski i kako god hoćete. Prvo su nas rasturili kao bugarsku skupštinu, a sada nas sastavljaju po nekim novim principima. Stalno slušamo: napredovali smo, ali… Šta ali? Da skinemo gaće do kraja. Pa skinuli su nas nema kud gore. I hodamo četvoronoške. „Dokle će ovo zna li iko. Da mi je neko pričao da će ovo ovoliko ne bi vjerovo ni ovo. Ovo ti je ovo. Ovo nema drugoga imena. Sve mi je ovo od ovoga, od ovoga mi zubi popadaše, od ovoga mi oči obijelješe, ovo će nadživjeti samo ovo.” (M. Bećković) Družim se sa poezijom. To ti je nešto kao Sveto pismo. Kao da se očistiš kada je pročitaš ili se utešiš. Slušao sam uvodni govor premijera Vučića. Slušam, slušam i vidim nešto mi reči zvuče poznato. Pogledam u ekran i vidim da je to Vučićev pledoaje u skupštini. Pa čekaj, pomislim: ja sam ovo negde čuo! Celog života slušam. Pa se zapitam koja je ovo škola: resavska? Stvari su dotle došle da se ponašate i govorite protiv svog vaspitanja, osećanja, dostojanstva. Mame vas da psujete, da budete prosti, jer očigledno se ovde ništa drugo ne razume. Eto, dočekasmo i Šešelja. Nema šta nam nisu ubacili. E, sada, neka se kumovi razjašnjavaju. To je običaj u Srbiji. Jedan drugome skidaju glave. Nije to samo u Srbiji, uzmite istoriju cele Evrope.

Snaga reči, jezika je nekada bila jaka, u nešto se verovalo… A danas?

Zar nije lepo čuti pojedine dijalekte u Srbiji, Crnoj Gori, na Balkanu. I oni sad hoće sve to da ujednače, da ispeglaju. Pa to je stvaranje novog robovlasničkog sistema. Svet uopšte nema alternativu, osim što se usavršavaju ratna sredstva. Sve što je sa sela danas je specijalitet od bake. A šta kada umru bake? Kažu jedite japanske alge. Kakve alge, ja sam za suvu ovčetinu. Da vidiš kada nasečeš od suvog buta. Jaooo! Da, jao! „Što je ovo dobro”, kažu. Ma nemoj, ali nema ko da čuva ovce.

Živimo vreme estradnog talasa. Umni ljudi kao da su pred najezdom estradnih zvezda ogradili tišinom. Ko su danas javne ličnosti?

Žao mi je što nisam mlađi. Kada budem mlađi prijaviću se za „Zvezdice Granda”. Dovedeš celu porodicu, pa tu su suze i svašta još. Da li postoji festival džez muzike, Beogradsko proleće… Volim narodnu muziku i jako cenim pevače, a ko su oni to svi znaju. Postoje pevači i oni koji se deru, samo otvaraju usta. Mi smo izgubili bitku u doba liberalizma. Tada intelektualci nisu stali iza svojih političara, bez obzira koliko oni bili rigidni: Nikezića i Latinke Perović, koja nije bila baš liberalna toliko. Ali da su tada stali intelektualci iza njih imali bismo prekaljene borce u tome. Kao što su Hrvati imali svoje „Hrvatske mučenike”. Veselicu i druge. Mi smo u vreme donošenja čuvenog ustava 1974. godine profesora Pravnog fakulteta Mihaila Đurića ostavili samog, a on je glasno rekao da nam sledi raspad Jugoslavije, jer je ustav napravljen tako kako je vreme i pokazalo.

Koje političare cenite. Imali li neko ko vam uliva nadu?

Nade nema! Ako krenemo razgovor o šargarepi ili bilo čemu odmah ćemo stići do skupštine. Posle prvog saziva poslanici su u glas rekli: ovo je nama mali dodatak. Hoćemo duplo. I izglasaše. A niko se ne seti ni od opozicije slavne koja se samo bavi foteljama, da kaže pa zar nije ovo sramota za Srbiju da je 0,06 izdvojeno za kulturu. Pa gde su ti da izađu danas pred Miloša i ostale srpske vitezove, a ovamo će danima da vam pričaju o koječemu. Oni imaju iste govore, isto ljube decu. Koliko je samo puta to Čarli Čaplin ismevao od Hitlera do Staljina, ljubljene i grljenje. Prosto im se lepi to isto ponašanje. Ma hajde svi da idemo u Kuvajt, u Dubai, tamo su naši najbolji prijatelji. Zašto se svi tamo ne preselimo. Kada biste me pitali o našem premijeru, budući da je i on deo toga, ja bih pored ovoga što je poznato da nije održao reč da će nam plate i penzije ostati iste, ukazao na njegov nemerljiv doprinos dramskoj umetnosti. Toliko!

(Politika)

Check Also

NEPREDVIĐEN ZAOKRET DOLAZI IZ AUSTRIJE: NOVINARI SMATRAJU DA SU NAVALJNOG OTROVALE ZAPADNE OBAVEŠTAJNE SLUŽBE

Novinari austrijskog lista Contra Magazin smatraju da su slučaj trovanja ruskog, opozicionog aktiviste Alekseja Navaljnog …