Home / TEMA DANA / STEFAN KARGANOVIĆ: KO JE U REPUBLICI SRPSKOJ REŽIRAO “AFERU IKONA” I ŠTA JE CILJ..

STEFAN KARGANOVIĆ: KO JE U REPUBLICI SRPSKOJ REŽIRAO “AFERU IKONA” I ŠTA JE CILJ..

Kada ozdravi, prva stvar koju predsednik Dodik treba da učini je da proveri od vrha do dna svoju saradničku ekipu iz resora bezbednosti

Vešto smišljeni diplomatski skandal potresa političku scenu u Bosni, i šire na Balkanu. Navodno ukradenu pravoslavnu ikonu iz sedamnaestog ili osamnaestog veka (niko zasigurno ne zna) Milorad Dodik, srpski član i trenutni predsednik Predsedništva BiH, poklonio je ruskom ministru inostranih poslova Sergeju Lavrovu prilikom posete ovog poslednjeg Sarajevu pre nekoliko dana.

Da bi ova diplomatska kaša ispala još otrovnija, izgleda da postoje indicije da bi problematično pribavljeni poklon ministru Lavrovu mogao da vodi poreklo sa teritorije Ukrajine.

Reagujući na ova uznemirujuća otkrovenja, Ministarstvo inostranih poslova Rusije je usvojilo solomonsko rešenje i najavilo da ikonu vraća „poklonodavcu“ da bi Interpol imao priliku da rasvetli njeno poreklo.

Višeslojni skandal ima potencijal da zamuti ne samo diplomatske odnose, nego i da izazove nepoverenje među pravoslavnim crkvama, a takođe – nimalo manje važno – da podrije odnose između dva bliska naroda, srpskog i ruskog. Ako bismo postavili pitanje cui bono? dobili bismo odgovore koji su savršeno jasni i svi, bez izuzetka, upućuju u zapadnom smeru.

Ako postavimo fundamentalnije pitanje, ko bi mogli biti organizatori ove neslane šale, i na to pitanje odgovor upućuje u istom smeru. Podozrivo sinhronizovan sa znakovitom izjavom od pre nekoliko dana ser Nika Kartera, načelnika britanskog generalštaba, da je „način da ih porazimo to da ih [Ruse – naša primedba] nadigramo njihovim sopstvenim sredstvima, a to znači da im zadajemo udarce koji su ispod praga otvorenog rata“ (i ovde), incident sa ikonom nosi izrazite otiske prstiju perfidnog Albiona. Sa svim dužnim poštovanjem prema prekookeanskim šegrtima, ova operacija je isuviše rafinirana da bi je oni mogli izvesti.

Okolnosti koje se nalaze u pozadini posete ministra Lavrova Bosni i drugim regionalnim državicama (Srbija i Hrvatska) nesporno su ozbiljne. U svojoj sveukupnosti, na Balkanu politički i propagandni aparat Zapada, pored Kosova, monomanijački je usredsređen na samo jednu stvar: preuređivanje Dejtonskog sporazuma kojim je 1995. zaustavljen rat u Bosni. Taj sporazum, koji je u vreme zaključivanja bio prihvatljiv svim trima stranama, a Srbima je to još uvek, predviđa konfederalnu državu koja se sastoji iz dva entiteta i tri konstitutivna naroda.

Kada je ovakva formula bila prihvaćena 1995. ona je odgovarala i trenutnim ciljevima kolektivnog Zapada, ali to više nije slučaj. Drang nach Osten, koji se niko više i ne trudi da prikrije, podrazumeva istu vrstu strateških priprema koje su diktirale Hitler 1941. godine, pre napada na SSSR, da osigura svoju balkansku pozadinu. A to znači isto i sada, da balkanske državice pre otvaranja neprijateljstava moraju biti ugurane u tabor agresora, ili bar pouzdano neutralizovane.

Ovo grafički ilustruju zajedničke vojne vežbe koje su zakazane između vojnih jedinica Srbije i Bosne. U saopštenju bosanskog ministarstva odbrane, vežbe se prikazuju kao sredstvo za „promovisanje dvostranih odnosa i regionalne saradnje,“ čemu sledi uobičajeni niz ispraznih floskula.

Ali ključna stavka se nalazi na drugom mestu u saopštenju, gde se otkriva da je svrha vežbi „primena koncepta ‘Operational Capability Concept Evaluation and Feedback’“, s tim da je u izvornoj verziji bosanskog teksta fraza pod navodnicama napisana – na engleskom jeziku. Zatim, saznajemo i zaprepašćujuću činjenicu da će ove vojne vežbe dveju formalno neutralnih država koje ne pripadaju NATO-u biti održane da bi se proverile njihove „operativne sposobnosti u skladu sa NATO standardima“. A zašto sa baš tim standardima, pitanje je koje bi se moglo postaviti.

To je, dakle, širi kontekst u kome je izbio ovaj diplomatski skandal sa ikonom (gde je, kako se čini, prikazan baš sv. Nikola, svetitelj koji se po pravoslavnom kalendaru proslavlja 19. decembra, što je još jedan zaista lep i pažljiv gest sa britanske strane).

Još širi kontekst ove afere je neumoljiva ofanziva Zapada koja ima za cilj ukidanje Republike Srpske (u svojim nedavnim javnim obraćanjima, predsednik Dodik prisetio se jednog evokativnijeg termina – „rušenje“), zbog njenog tvrdog insistiranja na prijateljstvu sa Rusijom i na tačnom ispunjavanju svih odredbi Dejtonskog sporazuma.

To uključuje pravo Republike Srpske da stavi veto na sve političke poteze centralnih vlasti koje ne odobrava (među kojima se ističe članstvo u NATO-u) zato što su protivne srpskom nacionalnom interesu, a što predstavlja nepremostivu prepreku koja se može savladati jedino rušenjem i uništenjem srpskog entiteta.

Složićemo se da predsednik Dodik na fakultetu nije studirao umetnost, i da nije poznat kao prefinjeni konoser ili mecena umetnosti, ali je možda trebalo da izbliza osmotri poklon kojim je nameravao da počastvuje ministra Lavrova, pre nego što mu ga je uručio:

Da je to učinio, možda bi primetio pečat na poleđini – sa ćirilskim zapisom, koji je bez sumnje on sposoban da čita – na osnovu kojeg se dalo pretpostaviti da bi poklon mogao imati neke veze sa Ukrajinom, što je trebalo da mu posluži kao dovoljno upozorenje. Ali sada je već uveliko „prošao voz“.

Kao u slučaju putničkog aviona MH17 oborenog iznad Donbasa i isfabrikovanih afera sa Skripaljima i Navaljnim, i u ovom slučaju unapred pripremljeni spinovi bili su munjevitom brzinom aktivirani da bi od samog početka bio nametnut narativ počinitelja. Opoziciona stranka PDP u Republici Srpskoj, lokalna bosanska ekspozitura službe sa adresom na Vauxhall Cross-u u Londonu, na nečiji mig odreagovala je odmah sa zahtevom da Dodik podnese ostavku za „sramoćenje“ Republike Srpske, do koje je njima inače živo stalo.

Druga slična lokalna ekspozitura, ranije patriotska a sada preletačka, medijska kuća BN ubacila se sa teorijom zavere da je aferu zakuvala Rusija da bi se Dodika otarasila. Navodno, po jednom ofucanom piskaralu čiju paškvilu BN prenosi, neki ruski operativac je u svetu umetnosti izgubljenom Dodiku sugerisao da bi baš ta ikona najviše obradovala Lavrova, čime je upravo Rusija podmazala šine za Dodikov pad. Ovo je jedna od imbecilnijih teorija zavera koje trenutno kruže.

I najzad, jedva da je zamislivo da bi Ukrajina mogla biti umešana u aferu kao što je ova a da ne napravi gaf koji opet (prisetimo se notornih i unapred pripremljenih falsifikata s početka krize u vezi sa obaranjem aviona MH17) ponovo stavlja u prvi plan komičnu profesionalnu nesposobnost ukrajinskih specijalnih službi.

Ukrajinska ambasada u Sarajevu je bila isuviše nestrpljiva da bi dopustila aferi da prenoći pa je, grlom u jagode, isto veče kada je skandal izbio od bosanskog ministarstva inostranih poslova zahtevala povraćaj sporne ikone, pre nego što je bilo moguće izvesti ikakve pouzdane zaključke ili razabrati se u novonastaloj situaciji.

Ali izgleda da ukrajinska diplomatija nije jedina koja je bila unapred upozorena o tome šta se sprema. Kao da ishitren potez ukrajinske ambasade nije dovoljan dokaz da je afera nameštena, Dodikove kolege u bosanskom Predsedništvu, Šefik DŽaferović i Željko Komšić, odbili su da ispune protokolarnu obavezu da se i oni pojave kao domaćini ministru Lavrovu, navodeći besmislene izgovore.

Sada je jasno da su tako postupili zato što su bili učesnici u komplotu i da je njihov zadatak bio da odsustvom obezbede da sva odgovornost za pripremljeni skandal bude svaljena na srpskog člana kolektivnog tela i na Republiku Srpsku, koju on predstavlja.

Dok se Milorad Dodik nalazi u bolnici sa protivrečnom dijagnozom („oseća se bolje ali ima upalu oba krila pluća“, zdravstveni bilten koji neodoljivo podseća na zbunjujuće izveštaje o stanju nekoliko nedavno podleglih velikodostojnika) zvanične instance Republike Srpske ćute i ne pružaju nikakvo objašnjenje incidenta koji se upravo odigrao.

Sa zakašnjenjem od nekoliko dana, najzad se javio iz RS „istoričar umetnosti“ Nikola Kusovac – nepoznato je da li u privatnom ili zvaničnom svojstvu – sa izjavom da je „ikona, umetnički gledano, beznačajna, a tržišno vrlo skromna… ko dobije 150 do 200 evra za nju, taj je savršeni trgovac“. Ako je ova smušena ekspertiza trebalo da predsednika Dodika izvadi iz sosa, moglo bi se, kao prvo, postaviti jedno pitanje.

Zar bi predsedavajući Predsedništva Bosne i Hercegovine i pomislio da za svoj entitet toliko važnog gosta ponizi bezvrednom, serijski štancovanom reprodukcijom? Zatim, drugo logično pitanje glasi: na kakav način je Kusovac uspeo da daljinski obavi pouzdanu forenzičku ekspertizu, budući da se ikona još uvek nalazi u Moskvi a on u Republici Srpskoj, a verovatnoća je ogromna da je lično nikada nije video niti je imao priliku da je neposredno ispita.

Impresivna primena ser Nikove „ispod praga“ doktrine inscenacijom afere sa ikonom sigurno neće zadati smrtonosni udarac ni Republici Srpskoj ni političkoj karijeri Milorada Dodika.

Ali bar trenutno afera baca senku na oboje, što je najverovatnije i bilo njena prvobitna svrha, da bi se umanjila njihova sposobnost odupiranja žestokim pritiscima koji se neprestano povećavaju sa ciljem da se autonomija zagarantovana Dejtonskim mirom zameni unitarnom bosanskom državom, koja bi postala prirepak NATO-a.

Kada ozdravi, prva stvar koju predsednik Dodik treba da učini je da proveri od vrha do dna svoju saradničku ekipu iz resora bezbednosti, koja je očigledno probušena kao švajcarski sir. Saradnik koji mu je dobronamerno došapnuo kakav bi poklon oduševio ministra Lavrova ne bi trebalo da dobije samo šut kartu.

(stanjestvari.com)

Check Also

„INVAZIJA KREĆE U JANUARU, ZA NAPAD SPREMNO 94.000 VOJNIKA!“

Rusija bi krajem januara mogla da izvede vojnu invaziju velikih razmera u ukrajinskom regionu Donbasa, …