„Što ste Jugosloveni, srušili državu po površini veću od Britanije sa Severnom Irskom, veću od Nemačke pre ujedinjenja!“

Za mnoge Srbe i za mnoge Hrvate neoliberalni kapitalizam je frustrirajuće iskustvo. Nikakva fudbalska „utakmica godine” ne može to eliminisati.

Ne znam, dok ovo pišem, kakav će biti rezultat fudbalske utakmice između Hrvatske i Srbije na Maksimiru, ali znam da će se himna Kraljevine Jugoslavije opet čuti na tom mestu. Jer, 1999. godine na tom stadionu igrale su reprezentacije SR Jugoslavije i Hrvatske, svirala se himna „Hej Sloveni”. Sada će se prvo izvesti srpska himna „Bože pravde”, a zatim „Lijepa naša domovino”.

Nedostaje još samo nekadašnja slovenačka himna „Naprej zastave slave”, pa da imamo kompletnu himnu Kraljevine Jugoslavije, koju su činili početni akordi sve tri himne. Tri naroda, tri himne, jedna kraljevina…

Dakle, moglo bi se reći da je ovo i prva službena fudbalska utakmica između Srbije i Hrvatske, ako ne računamo fudbalske utakmice amaterskih reprezentacija ove dve bivše jugorepublike u nekadašnjoj SFR Jugoslaviji. Mislim da tada nisu izvođene himne, jer u to vreme Srbija i nije imala zvaničnu nacionalnu himnu. Hrvati jesu. Uvek.

Je li raspad nekadašnje zajedničke države, zapravo, započeo na tom mestu, 1990. godine, na utakmici Dinama i Crvene zvezde? Ili na fudbalskom „Poljudu”, maja 1980, igrali su Hajduk i Zvezda kada je spiker saopštio da je umro Tito. Tišina, a onda je ceo stadion zapevao ,,Druže Tito, mi ti se kunemo da sa tvoga puta ne skrenemo”. A svi su skrenuli. Od Triglava do Vardara.

Kasnije, u demokratskoj Hrvatskoj, u jednoj TV emisiji, Antun Vrdoljak je optužio Hajdukovog beka Mužinića da je ,,plakao kada je spiker saopštio da je Maršal umro”.

„I ti si plaka, vidija san te”, branio se Mužinić.

„A ne, ja san otvorija viski”, nije se dao Vrdoljak. U Titovoj Jugoslaviji snimio je svoje najbolje filmove, sve je finansirala SFRJ.

Za novu 2013. godinu gledao sam malo TV kanale Slovenije i Hrvatske. Na prvom kanalu slovenačke televizije bili su filmovi „Marš na Drinu” i „Užička republika”, hrvatskim državnim TV kanalima dominirali su filmovi „Sutjeska”, ,,Neretva” i „Valter brani Sarajevo”.

Slovenci, Hrvati, Srbi i Muslimani u borbi protiv okupatora Nemaca i domaćih izdajnika. Sve u ime boljeg sutra, bratstva i jedinstva, i zajedničke države Jugoslavije. Za trenutak sam pomislio da se 1991. nije ni dogodila.

Odnosno, „ko nas brate to zavadi?” Što ste, od Triglava do Vardara, rušili državu od 23 miliona stanovnika, po površini većoj od Velike Britanije sa Severnom Irskom, većoj od Nemačke pre ujedinjenja?

Zato da bi danas slušali ultimatume her Šokenhofa? Je li onoj, nekima ovde i tamo tako mrskoj Jugoslaviji, bilo ko u svetu mogao da isporučuje takve i slične ultimatume? Znam, mnogi će reći, bila su to druga vremena, to je istorija. Da, ali da ne zaboravimo, kako istorija stvara lidere, tako i lideri stvaraju istoriju. Koja ostaje za naredna pokolenja, sve ostaje zapisano.

Godine 1948. bili smo potpuno sami pred Staljinom. Amerikancima su bile potrebne pune dve godine dok nisu utvrdili da razlaz s Moskvom nije fingiran. Tek posle toga je stigla američka ekonomska i vojna pomoć. Niko ti neće pomoći ako nije uveren u tvoju rešenost da nešto odlučno i sam braniš.

Dvadeset dve godine od raspada SFRJ entuzijazam i duh početnih dana prekrili su razočaranje, nemaština i nezaposlenost. Verovatno su mnogi tada ulagali i velike nade u ipak neizvesnu budućnost. Verovatno da ima dosta onih i u Hrvatskoj i u Srbiji koji smatraju da su u socijalizmu bolje živeli nego danas. Jer za mnoge Srbe i za mnoge Hrvate neoliberalni kapitalizam je frustrirajuće iskustvo, prava noćna mora oskudice kojom predsedava malobrojna elita. Nikakva fudbalska „utakmica godine” ne može to eliminisati.

No, možda ćemo se opet, od Triglava do Vardara, naći zajedno u EU. Što se tiče Srbije, kroz ko zna koliko godina? Pošto američki ambasador u Beogradu, gospodin Majkl Kirbi poručuje da ,,Srbiji vreme ističe i zbog problema koji postoje u Siriji, u Severnoj Koreji i sa bankama na Kipru”.

Stvarno, nikako da povežem onog nestaška Kim Džong Una sa našim problemom oko Kosova. Zašto bi mi žurili i prihvatili sve ultimatume oko Kosova, odnosno KiM, zbog Kim Džong Una? Ili zbog kiparskih banaka? Neka brine onaj ko ima pare u tim bankama.

Da neće možda da izostanu zapadne investicije u Srbiji ako odmah ne dobijemo taj famozni datum.

Da jednom već prestanemo da se foliramo, investicije idu tamo gde zakonodavstvo i pravni sistem neke države garantuju pravnu sigurnost za te investicije i gde može da se ostvari profit. Vijetnam je rigidna komunistička država, nije članica ni NATO-a ni EU, pa je samo „Koka-Kola” tamo uložila tri milijarde dolara. „Filip Moris” je odavno stigao u Niš, a koliko znam mi još nismo ni u EU, ni u NATO-u. Amerikanci su bili u „Sartidu” sve dok je bilo profita…

Otiđite petkom i subotom u Vršac, ne može se proći od Rumuna, dolaze kod nas i sve živo kupuju. Posle toliko godina od kada su članica i EU i NATO-a. Bugari se javno spaljuju, vlada je pala zbog cene struje, a članica su EU i NATO-a.

Politika koja se danas vodi u EU, 55 godina posle Žana Monea, češće se dovodi u vezu sa nesigurnošću nego sa sigurnošću. To je takođe realnost Evrope danas, i o tome treba voditi računa. I zbog Kosova, i ne samo zbog Kosova

(Politika.rs)