Home / TEMA DANA / U SVETU SE SPREMA HAOS POSLE KOJEG NIŠTA NEĆE IZGLEDATI KAO DANAS

U SVETU SE SPREMA HAOS POSLE KOJEG NIŠTA NEĆE IZGLEDATI KAO DANAS

Piše: Aleksandar Vujović

Postoji li nit koja povezuje nasilne proteste u Parizu i drugim evropskim prestonicama sa dešavanjima u Ukrajini i na Balkanu?

U Parizu već tri nedelje traju „spontani“ protesti „samoorganizovanih“ građana, koji su grad pretvorili u ratnu zonu gde se ne broje samo povređeni i uhapšeni, već i mrtvi.

Već smo pisali o tome kako su protesti protiv cena goriva – praćeni paralisanjem ključnih saobraćajnih čvorišta – postali svojevrsni potpis američkih službi u njihovom nastojanju da iznutra destabilizuju targetirane države, pa ovoga puta nećemo nanovo obrazlagati zbog čega nije moguće da se građani spontano okupe i bezmalo povedu rat protiv države i njenog represivnog aparata. (Uzgred, protesti protiv cena nafte izbili su i u Bugarskoj, i to samo par dana nakon što su mediji objavili da je vlada te zemlje pristala da gradi ruski gasovod „Turski tok“).

Ipak, trebalo bi obratiti pažnju na jednu zanimljivu koincidenciju. Protesti u Francuskoj izbili su samo nekoliko dana nakon Makronove izjave o neophodnosti formiranja evropske vojske koja bi se potencijalno suprotstavila „čak i Sjedinjenim Državama“. Tu izjavu je nedugo potom eksplicitno podržala Merkelova, diplomatski uvijeno i Putin, dok su je neobično oštrim i prikriveno pretećim tonom osudili Vašington i NATO.

KOREN SVIH KRIZA

Ova Makronova izjava – koju bismo mogli nazvati degolovskom kad svako poređenje Makrona i De Gola ne bi delovalo tragikomično – samo je jedan u nizu pokazatelja da ključni lideri Evropske unije polako počinju da shvataju kako je odsustvo strateške autonomije u odnosu na Vašington dubinski uzrok koji se nalazi u korenu svih kriza evropskog projekta.

Na spisku tih pokazatelja su i početak gradnje Severnog toka 2, prećutno odobrenje Evropske unije da Turski tok preko Bugarske dođe do Italije i Austrije i aktivna sabotaža američke sankcione politike prema Iranu, koja kao nuspojavu nosi potkopavanje statusa dolara kao svetske rezervne valute.

Da je EU zaista ozbiljno počela da radi na demontaži dolarskog sistema svedoči i Vilijam Engdal, koji je krajem avgusta objavio – za njega nekarakteristično pesimističan – članak u kojem je zaključio da su svi pokušaji rušenja dolara uzaludni i da je monetarno-finansijska suprematija Vašingtona činjenica sa kojom se mora računati na dugi rok, da bi već početkom novembra egzaltirano pisao o stvaranju „mehanizma za specijalne namene“ (SPV) od strane EU koji bi mogao označiti „početak kraja sistema dolarske dominacije u svetskoj ekonomiji“.

Treba istaći da je Engdal jedan od vodećih svetskih eksperata za temu američke finansijske hegemonije, kojoj je posvetio decenije istraživanja i nekoliko knjiga, te da nije sklon preuranjenom i neutemeljenom zaključivanju.

Nervozne reakcije zvaničnika SAD, koji su se u više navrata obrušili na Brisel zbog pomenutog mehanizma, samo potvrđuju da je Evropa pronašla slabu tačku Vašingtona i, što je još važnije, odvažnost da je eksploatiše.

Amerikanci, naravno, nisu bez aduta kad je u pitanju zadatak kažnjavanja Evrope. Na raspolaganju imaju čitavu paletu mogućnosti, a sva je prilika da su se odlučili za kombinaciju unutrašnje i spoljne destabilizacije, gde sa jedne strane gore Pariz (koliko je situacija ozbiljna svedoči to što francuska vlada razmatra uvođenje vanrednog stanja) i Brisel (takođe navodno zbog cena goriva), dok sa druge istovremeno dogorevaju fitilji u nestabilnim područjima na obodima EU, u Ukrajini i na Balkanu.

Ali teško je proliti suzu za Evropom, još teže za Francuskom, a najteže za sudbinom Emanuela Makrona, koji je sasvim sigurno svestan ko stoji iza protesta, ali je u toj meri postao zatočenik sopstvene ideologije da to ne može kazati jasno i glasno a da sam sebi ne zazvuči „orbanovski“, pa mu preostaje samo da ukazuje kako protesti nisu spontani i kako iza njih stoji „opozicija“, što neodoljivo podseća na retoriku naših lidera u sličnim situacijama.

Što se tiče Srbije, premda ona geografski pripada prostoru koji se smatra periferijom EU i geopolitički trusnim područjem na kojem se ukrštaju tri civilizacije, u makroregionalnoj vizuri velikih sila naš region prevashodno pripada Evropi kao (polu)samostalnom političkom subjektu.

Otuda utisak da ceo niz oštrih poteza Prištine – iza kojih nesumnjivo stoje stranci – nije motivisan isključivo željom da se Srbija nauči pameti zbog sve uspešnijeg otpora procesu zaokruživanja kosovske državnosti, već i željom Vašingtona da doziranom destabilizacijom Evrope disciplinuje njenu sve odmetnutiju nemačko-francusku osovinu.

KIJEV, MITROVICA, PODGORICA

Slično tome, kao što osveta Srbiji za neuspeh u Interpolu nije jedini motiv za takse Prištine i hapšenja Srba na KiM, tako i samoubilačka misija ukrajinskih mornara u Kerčkom moreuzu i sledstveni ukazi Kijeva o zabrani ulaska u Ukrajinu svih muških državljana Rusije (od 16 do 65 godina) i racije na ruske manastire u suštini imaju dublju pozadinu od predizbornih kalkulacija otužnog ukrajinskog lidera.

Upravo to je razlog što je Francuska odbila da se pridruži Americi, Velikoj Britaniji, Holandiji, Švedskoj i Poljskoj u glasanju protiv ruske inicijative da se pitanje incidenta u Azovskom moru ubaci u dnevni red SB UN, da bi potom zajedno sa Nemačkom čak i blokirala inicijativu o uvođenju dodatnih sankcija Rusiji.

Paralelno sa ovim dešavanjima, nekoliko dana nakon upada albanskih specijalaca na sever KiM i hapšenja tamošnjih Srba, sličan scenario se odigrava i u Crnoj Gori, gde je praktično suspenodvana pravna država hapšenjem narodnih poslanika bez prethodnog ukidanja njihovog poslaničkog imuniteta.

Kao prevejan lokalni lider, Milo Đukanović je i više nego svestan da svoj višedecenijski status američkog miljenika na Balkanu ne duguje toliko maniru bespogovorne poslušnosti (lista takvih je duga), koliko sposobnosti da samostalno i pravovremeno uočava trendove i svoje ponašanje koriguje u skladu sa aktuelnim očekivanjima i tendencijama. Stoga će, plašim se, represija crnogorske države protiv srpskog naroda i Srpske pravoslavne crkve slediti eho sličnih dešavanja u Ukrajini.

Šta bi u toj situaciji trebalo da radi naše rukovodstvo? Pre svega treba istaći da je detektovanje Nemačke kao države od koje zavisi stabilnost našeg regiona sasvim ispravna procena, premda ne treba smetnuti s uma da Nemačka stabilnost Balkana neće tražiti u promeni svoje – u osnovi antisrpske – politike, već u pritisku da se privedu kraju svi procesi otpočeti u 90-im godinama prošlog veka.

Ipak, držanje uz Berlin i odugovlačenje štetnih procesa verovatno jeste najbolja šansa da Srbija izbegne scenario dugotrajnog sukoba koji bi podrazumevao ljudske i materijalne žrtve, gubitak efektivne kontrole nad teritorijama na kojima živi srpski narod (pre svega u BiH i na severu KiM), ekonomsku izolaciju i međunarodnu stigmatizaciju.

Pođemo li od teško osporive teze da pomaljajuće međunarodne promene idu u korist Srbiji, jasno je da sada nije vreme za konflikte, čak ni sa nejakom Crnom Gorom, ne samo zbog toga što iovako imamo dovoljan broj političkih neprijatelja u neposrednom okruženju, već i zbog činjenice da projekat izmišljanja crnogorske nacije opstaje isključivo na svojoj antisrpskoj komponenti i da bi svaka oštrija reakcija dala dodatno pogonsko gorivo toj dugoročno neodrživoj ideji. Sve ovo važi pod uslovom da Đukanović u odnosu prema srpskom narodu i SPC ne pređe crvene linije koje je prešao njegov ukrajinski kolega.

Isto tako nije vreme ni za oštrije reakcije prema Prištini, ako ni zbog čega drugog onda zbog toga što je rast frustracije prištinskih lidera direktno proporcionalan rastu ugroženosti naših sunarodnika u enklavama na jugu pokrajine, koji imaju neku vrstu talačkog statusa, budući da im je gotovo nemoguće brzo i efikasno vojno pomoći u slučaju novog pogromaškog nasilja po uzoru na ono iz marta 2004. godine.

Ali, kao što nije vreme za srljanje u konflikte, isto tako nije vreme ni za krupne državne i nacionalne odluke, poput onih koje se najavljuju po pitanju KiM. Jedina razumna taktika u ovom trenutku je maksimalno otezanje svih štetnih procesa, jer je iz dana u dan sve jasnije da je u globalnoj terevenci koja traje već neko vreme sve manje zadovoljnih i sve više nervoznih, te je samo pitanje trenutka kada će ona prerasti u opštu kafansku tuču svih protiv svih, nakon koje svet više neće izgledati kao što izgleda danas.

(Standard)

Check Also

EKONOMSKA OPERACIJA BARBAROSA: Američke sankcije će primorati Rusiju da prihvati TREĆI SVETSKI RAT

Sankcije koje su SAD objavile Rusiji, imaju samo jedno značenje: američki vladari žele da unište …