Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Potpisivanje trojnog dogovora u ponedeljak uveče 9. novembra o obustavljanju rata u Nagornom Karabahu različito je doživljeno u Jermeniji i Azerbejdžanu ali i u mnogim drugim zemljama.
Nije sporno da je Vladimir Putin uspeo da zaustavi krvoproliće u Nagornom Karabahu posle mnogobrojnih telefonskih razgovora sa predsednikom Azerbejdžana Iljhamovom Alijevom i premijerom Jermenije Nikolom Pašinijanom, ali mnogi su se ovih dana pitali zašto su Jermeni izgubili rat? Odgovor na to pitanje godinama pa i decenijama tražiće ne samo poraženi, već i mnogi drugi jer su do sada Jermeni bolje ratovali.
Nagorni Karabah ili kako ga Jermeni zovu – “Arcah”, proširio je svoju teritoriju za vreme ratovanja od 1992. do 1994. Tada su Jermeni osvojili oko 20 posto azerbejdžanske teritorije, zemlje gde nisu živeli Jermeni. Posle ubedljive pobede i osvajanja tog prostora više od milion izbeglica moralo je da napusti domove i da ode u Azerbejdžan. Ovaj put kolo ratne sreće se okrenulo i Jermeni su u suzama, a Azerbejdžanci su mahali zastavama i igrali na ulicama.
Autor ovog teksta je pratio njihov sukob još iz sovjetskih vremena, više puta je bio u Jermeniji i Nagornom Karabahu, tako da dobro zna šta se sve izmenilo u minulih tridesetak godina..
Prvi razlog što je Jermenija izgubila rat i teritoriju je što je ušla nespremna u sukob, pre svega nije na vreme proglasila mobilizaciju. Veliki problem vojske Nagornog Karabaha je što ona nije imala dovaljan broj vojnika da brani sve pravce napada. Predsednik Nagornog Karabaha Araik Arutunjan priznaje da deset hiljada dobrovoljaca nije dovezeno do fronta.On je oštro kritikovao političare u Jerevanu i pozvao ih da kažu gde su oni i njihovi članovi porodica bili dok se ratovalo. Da bi sačuvali Karabah morali smo imati od 80 do 100 hiljada vojnika, kaže ogorčeni Arutunjan.
Jermenija nije bila spremna za duži rat sa znatno bogatijim Azerbejdžanom. Da se rat produžio, Jermenija bi ne samo vojnički izgubila, nego bi i finansijski bankrotirala. Vojni analitičari tvrde da su u azerbejdžanskoj ofanzivi u Nagornom Karabahu Jermeni izgubili vojnu tehniku u vrednosti više od dve milijarde dolara. Jedan deo oružja je uništen a drugi su Azerbejdžanci osvojili kao ratne trofeje.
Azerbejdžan ima vojni budžet oko dve milijarde i 266 miliona dolara dok Jermeni imaju budžet samo 625 miliona dolara. Te brojke govore da Jermenija nije sposobna na dugoročan rat protiv Azerbejdžana, pogotovo što je njemu pomagala Turska.
Da jermenska nevolja bude veća, smanjio se dotok stranih investicija. Ruski biznis koji tradicionalno investira u Jermeniju odlučio je da pričeka jer je prozapadno orijentisani premijer Nikola Pašinijan krenuo sa krivičnim prijavama protiv, “Gasproma”, zatim Ruskih železnica i dr. Naravno da je to izazvalo automatski oprez kod ruskih investitora.
Pri dolasku na vlast Nikola Pašinijan se oslanjao na strukture Fonda Soroša. Rezultat takve Pašinijanove politike je bio pad investicija u 2020. godini za čak 38,6 posto.
Drugi razlog poraza zbog čega su Jermeni bili inferiorni u odnosu na protivnike je što nisu imali dovoljno modernog naoružanja. Zahvaljujući velikom deviznom prilivu od prodaje gasa i nafte, Azerbejdžan je poslednjih deset godina kupovao oružje, u poslednje vreme najviše od Rusije, Turske i Izraela.Osim toga, kupovali su ga i iz Irana,Ukrajine i Belorusije.
Većina vojnih eksperata se slaže u oceni da su prednost u ratu Azerbedžanci stekli zbog korišćenja bespilotnih letelica. Turski dronovi su navodili azerbejdžansku artiljeriju na ciljeve. A udarni “barjaktari” su navođenim raketama uništavali objekte na zemlji. Dilema je samo ko je upravljao turskim “bajraktarima”, azerbejdžanski ili turski oficiri operatori. Izraelske dronove – samoubice “HAROP”, Baku je kupio ranije i bilo je dosta vremena da se njeni ljudi obuče kako da ih koriste.
Upravo sa njima su uništeni reaktivni sistemi “Smerč” i operativno-taktičke rakete “elbrus”. Kao i više radara i lansirnih rampi S-300. Azerbejdžanci su koristili i izraelski dron “orbiter”. Azerbejdžanci su prvi put upotrebili dronove protiv Jermena u aprilu 2016. kada su na teritoriji Nagornog Karabaha sa bespilotnikom “HAROP” uništili autobus u kome su bili jermenski dobrovoljci.
U Jerevanu su posebno bili ogorčeni na Izrael koji je prodavao Bakuu dronove-samoubice. Kad je Izrael ponudio humanitarnu pomoć Jermeniji premijer Pašinijan je odgovorio da je pošalju teroristima koji ratuju sa jevrejskim oružjem.Pašinjan je to kazao novinaru “Jeruzalem posta”.Pašinijan je poručio Izraelu da su trebali razmisliti na čijoj će strani biti, ispada da su se opredelili za Tursku koja je dovezla u Karabah plaćenike teroriste.
Jermeni nisu imali novac da kupuju velike količine modernog oružja.Jermenija je od Rusije 2015. kupila oružja za oko 200 miliona dolara, naravno za povoljan ruski kredit, a 2018. za još sto miliona.
Moskovski vojni ekspert Viktor Murahovski, glavni urednik časopisa “Arsenal otadžbine”, procenjuje da je u dvomesečnom ratu poginulo i ranjeno oko 16 hiljada vojnika, obe zaraćene strane približno po osam hiljada ljudi. Murahovski kaže da je azerbejdžanska armija brojala oko 70 hiljada vojnika. Osim toga, Alijev je mogao mobilisati još 30 hiljada vojnika. Na strani Azerbejdžana je ratovalo oko dve hiljade najamnika koji su bili dovezeni iz Sirije.
Jermeni su ušli u rat bez saveznika. Imali su navijače na Zapadu ali ne i saveznike. To što su u Parizu kritikovali turskog predsednika Erdogana što šalje plaćenike u Karabah, nije imalo nikakvog efekta. U Vašingtonu su smatrali da su svoju obavezu ispunili kad su se ministri spoljnih poslova Jermenije i Azerbejdžana pod pritiskom Amerikanaca dogovorili o primirju koje je kratko trajalo.
I sada predsednik Alijev javno ismeva jermenskog premijera Pašinijana i pita ga gde mu je je status Nagornog Karabaha. Alijev poručuje: Dok ja budem predsednik Nagorni Karabah neće dobiti nikakav status, biće to teritorija Azerbejdžana. Dok u Karabahu budu ruski mirotvorci Jermeni i njihovi hramovi će biti zaštićeni a šta će biti kasnije samo Bog zna.
(Novosti.rs)
