Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Autor: Dmitrij DROBNjICKI
SAMO što je održana vežba američke strateške komande Global Thunder 2022.
Prema zvaničnom opisu, Global Thunder je obuhvatao kompletnu nuklearnu trijadu Sjedinjenih Država. U osnovi, to su bile štapske vežbe, ali su istovremeno izvođeni pravi naleti strateških bombardera, manevri podmornica, imitacija lansiranja interkontinentalnih raketa.
Nešto slično je bilo i pre 38 godina.
Tada je NATO izveo vežbu «Vešti strelac», toliko realističnu da je sovjetsko rukovodstvo podozrevalo da pod njenim okriljem Severnoatlantska alijansa priprema pravi udar na Sovjetski Savez. Moskva je tada stavila Strateške raketne snage u stanje visoke borbene pripravnosti.
Svet je tada hodao ivicom brijača.
Sada, 2021-ve Ministarstvo odbrane RF oštro je odreagovalo. Rukovodstvu vojnog resora posebno se nisu dopali granični letovi strateških bombardera B-52H „Stratosferska tvrđava“, koji su borbenim kursom leteli i na samo 10 kilometara od vazdušnog prostora Rusije. Te letove su Amerikanci koristili za simulaciju lansiranja krstarećih projektila sa nuklearnim bojevim glavama.
Ministarstvo odbrane RF navelo je da su ti uslovni udari izvođeni i sa istoka i sa zapada.
Naravno, u poređenju sa 1983-om, satelitska špijunaža ima mnogo veće i bolje oči, a i zemaljski radari su daleko odmakli u razvoju. Svet je postao transparentniji, uključujući i vojnu sferu.
Moskva se ovoga puta uzdržala od bilo kakvih nagle pokreta. Oružane snage su se ograničile praćenjem neprijatelja. Možda su čak i dobile neke nove informacije o strateškoj avijaciji potencijalnog neprijatelja.
Imajući u vidu sve ove leteće vežbe, kao i nedavne vežbe NATO u Crnom moru i stalne provokativne priče u ukrajinskoj i zapadnoj štampi o „neminovnom“ ruskom napadu na Ukrajinu ove zime, mogao bi se steći utisak da se tenzije ubrzano dižu duž granica Rusije, što bi moglo da dovede do pravog vojnog sukoba.
Ovo je delimično tačno. Sa Zapada testiraju snagu nerava Oružanih snaga Rusije, snagu odbrane RF, uključujući i stratešku. Pa ipak, u svemu što se dešava očigledno nema koncentracije snaga za pokretanje velikog rata. Zapad, naravno, zvecka oružjem, ali čak i američke vojne publikacije ukazuju da raspoložive borbeno spremne snage u regionu očigledno nisu dovoljne za suprotstavljanje Rusiji.
Dakle, uglavnom, sva aktivnost naših „partnera“ je osmišljena da podigne duh regionalnih saveznika i smiri Kongres.
Sve je u stilu: evo, mi obuzdavamo Ruse i na svaki mogući način suzbijamo njena „agresivna dejstva“.
Dok su se spremale ove i druge vojne provokacije, mediji su trubili i o „sasvim verovatnom“ novom rusko-američkom samitu.
Nema potrebe da se ukazuje da prvi susret Putina i Bajdena ne samo da nije doveo do poboljšanja odnosa između Moskve i Vašingtona, nego čak nije rešio ni zadatak deeskalacije, koji je bila proklamovala Bela kuća.
Šta u sadašnjim uslovima može da reši drugi sastanak, posebno s obzirom na raskol u američkoj administraciji?
Čini se da mašinerija sankcija ne može da se zaustavi. Ekonomska i tehnološka ograničenja će se umnožavati, o čemu svedoče nedavne sankcije protiv vlasnika brodova povezanih sa Severnim tokom 2 i Moskovskog instituta za fiziku i tehnologije.
Malo je verovatno da će Bajden i Putin uspeti da se dogovore o prekidu svih takvih „aktivnosti“. Svakako ne sa trenutnim raspoloženjima u Vašingtonu.
Izbegavanje lansiranja interkontinentalnih balističkih raketa biće, po svemu sudeći, jedina tačka dnevnog reda.
Danas više nema pozivanja na norme međunarodnog prava. Razumni argumenti i razlozi takođe ne funkcionišu. Moramo priznati da stari svetski poredak de facto više ne postoji. Novi još nije ni grubo nacrtan.
Pa, kako se zove period između rušenja starog svetskog poretka i uspostavljanja novog?
Kroz celu istoriju čovečanstva – to je nazivano ratom. Dakle, treći svetski rat je već u toku. Ali, ne vodi se projektilima, avionima i brodovima. Danas to nije uvek efikasno. Vodi se drugim metodama.
Ako se na trenutak odmaknemo od instrumenata vojnog odvraćanja – moći ćemo da vidimo kojima.
Cilj svake zaraćene strane je pobeda. Ali, šta se sada radi na strateškom i taktičkom nivou?
Neophodno je neutralisati, izbaciti iz igre opremu i ljudstvo neprijatelja. Dalje: uništiti njegovu industrijsku i tehnološku bazu, blokirati pristup vitalnim resursima, onemogućiti infrastrukturu.
U ratovanju konvencionalnim sredstvima, sve to se izvodi silom oružja – bombardovanjima i granatiranjima, brzim napadima mobilnih jedinica, prekidom komunikacija, ubijanjem ili zarobljavanjem tuđih vojnika i komandanata.
Danas se svi ti zadaci rešavaju bez gađanja i manevrisanja.
Šta su sankcije ako ne napori da se parališu ekonomija, industrija i tehnologija?
Možete bombardovati industrijske gradove, mesta gde se proizvode visokotehnološki proizvodi, puteve i druge linije komunikacije, ili možete pokušati da zaustavite preduzeća, istraživačke institute, izgradnju puteva i komunalna preduzeća uz pomoć tehnoloških i finansijskih ograničenja.
Sektorske sankcije su rat protiv privrednih sektora koji se ni po čemu ne razlikuju po svojim ciljevima i potencijalnim rezultatima od „operacija protiv ekonomskih ciljeva“ koje su bile rasprostranjene tokom Drugog svetskog rata.
Ograničenja protiv banaka Rusije su akcije njihovog odsecanja od finansijskih sredstava.
Međunarodni sistem Breton Vudsa prihvaćen je 1944. godine (sa svim naknadnim modifikacijama) širom sveta. To je okruženje u kojem se šire monetarni tokovi. Dakle, blokiranje pristupa njima je slično blokiranju pomorskih trgovačkih puteva koje koristi neprijatelj. Isto važi i za izvozno-uvozna ograničenja koja krše pravila STO.
Neprijateljske akcije se vode i protiv infrastrukture Rusije. Svaki veliki infrastrukturni projekat, kako međunarodni tako i domaći, na meti je zapadnih restriktivnih mera.
Kad bi ti objekti bili podvrgnuti vazdušnim napadima, onda bi se kao odgovor koristili sistemi protivvazdušne odbrane. U „miroljubivoj“ verziji, na sankcije se reaguje zamenom uvoza i saradnjom sa kineskim drugovima – svojevrsnim lend-lizom.
Sve se to do sada radilo sa različitim uspehom, ponekad sa ograničenim uspehom.
Sudbina rata još ni izdaleka nije rešena. Ali, gotovo svi glavni napori neprijatelja usmereni su na onesposobljavanje našeg ljudstva, ljudskog potencijala.
U savremenim uslovima nije neophodno fizički uništavati ljude. Dovoljno ih je učiniti beskorisnim, nesposobnim za aktivno delovanje i otpor, nespremnim da brane svoju suverenu državu, tradiciju, vrednosti. To se radi sa popriličnim uspehom, posebno među mladima.
Mladi ljudi, koji hrle u dva-tri ruska megalopolisa i u njima nalaze posao u postindustrijskim profesijama, pod baražnom vatrom su zapadnog uticaja, kojem se praktično ne suprotstavljaju.
Manje-više smo uspeli da se izborimo sa diverzantskim grupama neprijatelja u kojima su aktivni nesistemski „opozicionari“, koji su u 99 odsto slučajeva strani agenti, kako de jure (po zakonima Rusije) tako i de fakto saboteri pod nadzorom stranih ideoloških institucija i obaveštajnih službi. Ali, mi se još ne protivimo masovnom uticaju zapadne ideologije.
To je kao da nam neprijateljski avioni kose diviziju za divizijom, a nikome ne pada na pamet da upotrebi protivvazdušnu odbranu.
Poštena sociološka studija moderne omladine, recimo Moskve i Sankt Peterburga, dala bi obeshrabrujuće rezultate.
Da li mislite da će se postindustrijski mladi građani Rusije (uključujući adolescente) boriti za svoju zemlju u slučaju agresije (na primer, američke)?
Kako se odnose prema istopolnim brakovima sa usvajanjem dece, kao i prema promeni pola u tinejdžerskom uzrastu? Konačno, da li našu zemlju smatraju kulturno zaostalom, neslobodnom, jednom rečju – „Mordorom“ ili, malo stilizovanije, „neumivenom Rusijom“?
A da li želite da znate koliko mladih ljudi u našim gradovima „poznaje ljude koji se redovno drogiraju“?
Mnogi od vas će biti iznenađeni njihovim odgovorima.
O složenijim pitanjima da se i ne govori.
Na primer, o životnom standardu u našoj provinciji, o tome kako je postavnjen ekonomski mehanizam zemlje, o tome kako stvari zaista stoje u zemljama Evrope i Sjedinjenim Državama i o procesima u svetu. Gotovo o svakom ovom pitanju, većina urbane omladine Rusije će veselo i samouvereno citirati standardne komentare New York Times, pritom približnom istim rečima.
Tome ne doprinose samo socijalne mreže preko kojih se u mete pretvaraju različite grupe (ovo je slično bombardovanjima) i holivudski filmovi koji se u Rusiji favorizuju (to su bombardovanja tepih-bombama). A ni većina naših fakulteta, domaći filmovi i pozorišne predstave i nastupi zvezda industrije zabave.
Sve to liči na posledice izazvane bombardovanjima i raketiranjima.
Gubici u živoj sili, pogotovo u mladoj generaciji, naprosto su užasni. Naravno, nisu stoprocentni. I nisu svi gubiti nenadoknadivi.
Međutim, njihov obuhvat se veoma potcenjuje, čak nema ni shvatanja kako da se zaustavi ta za Rusiju smrtonosna pokretna traka.
Dakako, možemo se radovati uspesima Rusije u vojnoj izgradnji i obučenosti pripadnika Oružanih snaga. Sve je to veoma važno i stvarno dostignuće.
Međutim, realne bitke trećeg svetskog rata su u punom jeku.
Vode se na terenu ekonomije, tehnologija i finansijskih sistema. A što je najvažnije – vodi se i bitka za umove i srca ljudi. Uostalom, ostanemo li bez ljudi – ko će praviti vojnu tehniku?
Razume se: rat se sada ne vodi samo protiv Rusije, nego i protiv Kineza, čak i protiv konzervativnih Amerikanaca.
Međutim, to je već sasvim druga tema, a drugo – za nas je naš front najvažniji.
Stanje stvari na našem frontu ne izaziva niša osim – zabrinutosti…
