Vedrana Rudan o političarima na Balkanu i sve većim tenzijama: „Ne bore se oni ni za Srbe ni za Hrvate. Jednostavno misle da bi svojoj kurvi trebalo da kupe novu ogrlicu. U miru je to mnogo, mnogo teže!“

Riječka književnica i kolumnistkinja Vedrana Rudan, popularna bar koliko i kontroverzna, ne propušta priliku da „oplete“ i po našim, a prevashodno po hrvatskim političarima, i da o svemu što nas okružuje i „žulja“, bilo to slavljenje „Oluje“, Milanović ili crkva, izrazi svoje mišljenje. Vedrana to radi jasno, glasno, beskompromisno, bez dlake na jeziku, uz obilje sočnih izraza, na radost armije čitalaca, koje je upravo stigla da obraduje i novim romanom „Muškarac u grlu“ koji ju je „katapultirao“ na sam vrh liste najprodavanijih autora „Lagune“.

* Šta „Muškarac u grlu“ novo, drugačije, ili potrebno govori čitaocima?

– Ja svojim knjigama nikad ništa ne „poručujem“. Pričam priče bez poruke. Ipak, svaka je moja knjiga drugačija, ne volim pisce koji čitav život pišu istu knjigu. Ova knjiga se razlikuje od drugih po tome što se u njoj mnogo jače čuje muški glas. Često razgovaram sa uglavnom mlađim muškarcima, i zapanjuje me kad čujem koliko su nesrećni i nesigurni u vezama sa modernim, mladim, jakim ženama. Ovo je knjiga o nemogućnosti komunikacije među ljudima koji se vole i o tome da i muškarci mogu biti igračke u rukama žena, danas, češće nego što se misli. I to me raduje. Žene danas napuštaju svoje partnere, često se uopšte ne osvrću i svoje promašene veze ne analiziraju godinama, onako kako su to činile žene moje generacije. Rodila sam se pedeset godina prerano.

* Da li je priča o muškarcima i ženama, baš zato što je večna i što pokreće svet, „veća“ i od „najveće“ teme?

– Po meni je tema odnosa muškarca i žene, odnosa dveju partnerki ili muškarca i muškarca, kad govorimo o ljubavi, jedina, prava, večna tema. Sve ostalo su varijacije. Mene je u životu uvek pokretala samo ljubav prema muškarcu. Sve j…., sve osim ljubavi!

* Stiče se utisak da ste lično ipak pronašli svoju bračnu sreću – šta su preduslovi za harmoniju u braku? Verujete li u brak? Zašto ta forma zajednice opstaje?

– Brak je institucija koja onom veštijem u vezi omogućuje da onog drugog odere do gole kože, kad pukne ljubav. Brak je veza koja pomaže državi i crkvi da te drže pod kontrolom. Kad si u braku, od tebe se očekuje da imaš decu, plaćaš poreze i vraćaš kredite. Brak danas nema nikakvog smisla osim za glupače koje misle da je ukazanje u venčanici ostvarenje njenog životnog sna. Ja sam srećna u braku, ali moj je brak samo formalni okvir za ljubav. Da između nas dvoje pukne ljubav, izašla bih iz braka istog časa. Moderna žena ne bi trebalo da se udaje. Čemu bacanje silne love na muziku, hranjenje stotine ljudi koje najčešće vidiš tad i nikad više, mahanje maramom, bljuvanje i revanje do zore? Život je prekratak da bi ga žena provela samo uz jedan par muških, dlakavih nogu. Vredi i obrnuto. Kad je obrnuto, noge su bezdlake.

* Smatrate li da žene, na hrvatskoj i srpskoj političkoj sceni, na javnim funkcijama, ostvaruju uspeh ukoliko se ponašaju po „muškim standardima“? Koje žene smatrate uspešnim?

– Nisam primetila da žene u Hrvatskoj ili u Srbiji ostvaruju bilo kakav „uspeh“. Ako je uspeh sedeti u parlamentu ili Saboru, smeškati se i pokazivati gole noge, onda je to uspeh. Ja mislim da je uspeh kad imaš lovu, vlast i moć. Građanke vaše i naše zemlje milion milja daleko su od uspeha. Daleko su jer ne shvataju da su mužjaci naši neprijatelji, da bismo s njima morale oštrije, da naša sreća nije ono što nam govore crkva i država, troje dece i jedan muškarac. Naša sreća čuči u spoznaji da postoji i život bez muškarca. Kad muškarce shvatimo samo kao sredstvo za ispunjavanje svih naših želja a ne smisao života, steći ćemo moć. Ne volimo se, mi žene, tu je ključ svih naših problema.

* Postoji li, ma gde, neka žena kojoj se divite?

– Ima žena kojima se divim. To su sve one koje žive u miru sa samima sobom. Duševni mir je ono što čoveka čini srećnim. Ako možeš sebi objasniti da živiš samo jednom, da nema popravnog, da uvek postoji izlaz, da ništa nije onoliko crno koliko ti se čini, da si i veća i jača nego misliš, svaka ti čast. Divim se ženama borcima. Ženama koje pobeđuju siromaštvo, bolest, nesreću, ženama koje veruju u sebe i koje nikad ne posustaju. Dok budem živa, diviću se mojoj pokojnoj nani Tildi. Poginula su joj dva muža, izgubila je dete, u ratu su joj Nemci do temelja zapalili kuću, umro joj je unuk u trinaestoj godini, nikad nije izgubila duh i sposobnost da veruje u pobedu. Još mi u ušima zvoni njen smeh. Nažalost, nemam njenu snagu.

* Određujete li se politički? Jeste li levičar? Da li biste sebe nazvali patriotom? Postoji li ijedan političar kome verujete, u koga verujete?

– Nisam „levičar“ i ne znam šta je to. Nisam ni „patriota“ jer se po pravilu ne slažem s onim kako se ponaša moja „patrija“. Kad kažem „domovina“ uvek mi na pamet padnu političari. U životu nisam srela političara s kojim bih poželela da popijem kafu. O svima njima, ma gde živeli, mislim sve najgore, jer ne bi bili političari da su časni ljudi. Političari su najgadnija bića na svetu. Ništa im sveto nije osim njihove njuške na ekranu. Gade mi se te spodobe, obilazim ih u širokom krugu i o njima, kad god mogu, pišem sve najgore.

* Smatrate li večno „nadmetanje“ između Srba i Hrvata besmislenim, jesu li koreni međusobne netrpeljivosti između naših naroda u (prevelikoj) sličnosti ili (premalim) razlikama?

– Naravno da je sukob između naša dva naroda besmislen iako ga ja ne bih nazvala „narodnim“. Sukobljavaju se naše „vođe“ kojima je riganje po Srbima ili Hrvatima jedini plan za bolje sutra. Obični ljudi ne mogu sprečiti ni „ratovanje“ ni ratovanje, jer su topovsko meso u svakoj vrsti rata. Ne možeš biti i heroj i borac za goli opstanak, što svi mi obični trenutno jesmo. Ne bismo smeli nasedati na s…. u medijima i napete vratne žile naših i vaših bukača. Ne bore se oni ni za Srbe ni za Hrvate. Jednostavno misle da bi svojoj kurvi trebalo da kupe novu ogrlicu. U miru je to mnogo, mnogo teže.

* Jeste li feministkinja?

– Naravno da sam feministkinja, iako to danas ne zvuči gordo. Postoji teza da su žene ravnopravne i da je svaka borba za ženska prava u demokratskoj zemlji čista perverzija. Ne verujem u demokratiju, ako je demokratija vlast naroda, i još nisam čula za zemlju u kojoj ona cveta. Žene su više ili manje svugde u svetu bića nižeg reda. Zarađuju manje, rade više, siluju ih, mlate, ubijaju. Muškarci po pravilu za zločin nad ženama ne odgovaraju jer i država ženu tretira pre svega kao vlasništvo muškarca. Sto puta sam rekla, ipak ću ponoviti, rešićemo problem kad prestanemo rađati. Deca su nam okov oko nogu. Danas je u nauci sve moguće. Da mi prestanemo rađati, rađali bi muškarci. Oni misle da ratova nikad dosta, pa kad je tako, neka rađaju vojnike. Mi, slobodne, možemo gledati kako ginu njihova deca, lakirati nokte, drogirati se i pričati koji oblik muške guzice nam se najviše sviđa.

PISAC KOJI PSUJE

* Šta biste odgovorili, da ikad poželite da im odgovorite, onima koji su uvereni da se sve što imate, može reći i bez „psovki“ i „vulgarnih izraza“ od kojih ne prezate? Smatrate li da psovke povećavaju mogućnost da reči čuju oni koji treba da ih čuju?

– Nikad me nije zanimalo šta neko ima da mi kaže i šta taj neko misli o mom načinu izražavanja. Naravno da se sve može reći na stotinu različitih načina i bez ijedne psovke. Nije mi jasno zašto ja ne bih psovala koliko god mi je volja. Ako se to nekome ne sviđa, ima mnogo načina da me „izbriše“. Uvek ugađam samo sebi. Boli me šta drugi o meni misle i govore. Eto vam prilike da napišete „k….“ i budete prava gospođa. Svima ćete se svideti. Mislim da psovke same po sebi tekstu ne daju ni snagu ni lepotu. Nisam dobar pisac zato što psujem, ja sam dobar pisac koji psuje.

(Večernje novosti)