Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Iako je Donald Tramp najavljivao brzo postizanje trgovinskog sporazuma s Kinom, na redu je deveti krug pregovora dve zemlje, koji će se održati u Vašingtonu. Američka strana opet daje optimistične signale, ukazujući na dalji napredak, što služi samo da se da malo kiseonika berzama. Strane će verovatno postići sporazum, a ne ekonomsku podelu sveta, kako je želeo Tramp.
Naime, postići takav dogovor ne bi bilo dosledno trendu Trampove politike i nekim radikalnim pogledima u Vašingtonu, prema kojima je Peking za SAD strateški suparnik i treba učiniti sve kako bi se usporio ili sprečio uspon azijskog diva.
Ali napeti odnosi u trgovini između Kine i Sjedinjenih Država nisu jedina stvar koja pokazuje da je američka strategija za suzbijanje Kine nerealna. Vašington je u proteklih godinu dana imao nekoliko napada na Kinu na nekoliko frontova, uz vrlo mali efekat. Prvo, Vašington neprestano napada kinesku inicijativu “Novog puta svile”, iznoseći lažne optužbe protiv Pekinga i tvrdeći da je ovaj globalni infrastrukturni projekat “dužnička klopka” u koju će upasti lakoverne vođe i vlade država koje se odluče da sarađuju sa Kinom.
Ipak, iako je nekoliko zemalja u razvoju poverovalo argumentima Sjedinjenih Država, “Novi put svile” daje pozitivne rezultate u Aziji, Africi i Latinskoj Americi. Sa priključenjem Italije inicijativi i druge velike evropske sile su počele da menjaju svoj stav. Na forumu Međunarodne saradnje “Jedan pojas – Jedan put” će krajem aprila učestvovati oko 40 stranih čelnika, mnogo više nego u 2017.
Drugo, Sjedinjene Države ulažu sve moguće napore kako bi suzbile Huawei, ali je njegov rast još uvek nezaustavljiv. Ovaj slučaj dokazuje da Sjedinjene Države ne mogu raditi po vlastitoj volji i da sve više zemalja ceni tradiciju saradnje s američkim saveznikom, ali još više cene kineske projekte u kojima vide sigurnu i obostranu dobit.
Sve je veća sumnja da bi američka vojska, vršeći vojni pritisak na Kinu, mogla pomoći upravi u Vašingtonu da postigne ono što želi u Tajvanskom moreuzu i Južnom kineskom moru.
Američke strategije se temelje na hipotezama
Neuspeh Sjedinjenih Država da ograniči Kinu, dok o zaustavljanju nema ni govora, leži u pogrešnoj proceni vlastitih sposobnosti i kineske snage. Sve američke strategije protiv Kine se temelje na hipotezama. Sada ćemo govoriti o Kini, a nešto kasnije o Venecueli.
Kina nema ambiciju da ruši svetski poredak i traži isključive sfere uticaja u različitim regijama. To da se Kina vodi uzajamnim koristima nije potrebno govoriti. “Novi put svile” je doneo opipljive koristi zemljama koje već učestvuju u projektu. Kina se ne sukobi sa Sjedinjenim Državama, već zadržava čvrstu poziciju u očuvanju svojih glavnih interesa, ostvarujući efikasne rezultate. Kina ima prednost u nekim područjima, jer joj je vojska usmerena na pomorska područja. Kineska spoljna saradnja, čak i sa Sjedinjenim Državama, ne temelji se na želji za pobedom i ponižavanjem druge strane, što Sjedinjenim Državama otežava ometanje spoljnih odnosa Kine sa drugim zemljama.
Iako su Sjedinjene Države moćnije od Kine, Peking zna kako da najbolje iskoristi svoju snagu. Međutim, neke elite Vašingtona žele da ograniče Kinu, čime zapravo štete međunarodnom sistemu kog predvode Sjedinjene Države.
Da bi ograničio Kinu, Vašington mora povezati svoje saveznike, a ova doktrina Amerike ih samo tera. Jednog po jednog, i svakim danom ih je sve više.
U poslednjih nekoliko godina Kina je konsolidovala globalno strateško partnerstvo s Rusijom i poboljšala veze sa susednim saveznicima Sjedinjenih Država. S druge strane, SAD nisu ojačale svoje veze sa većinom svojih saveznika, čak su se od mnogih udaljile, a mnoge su i oterale od sebe.
Povukle su se iz nekoliko multilateralnih institucija, američka “Indo-pacifička strategija” se na kraju pokazala simboličnom, gotovo u istoj meri kao projekat “Arapski NATO” u kom simbolično sama čami Saudijska Arabija, uz sve manje uverenje u Rijadu da ta inicijativa ima ikakvog smisla.
Sjedinjene Države su od prošle godine pogrešno pristupile Kini. Kina ne teži geopolitičkom suparništvu sa Sjedinjenim Državama i glavni uzrok njenog razvoja su unutrašnje američke neprilike. Kina traži samo sporazume, dok je američki predsednik Donald Tramp u odnosima s drugim zemljama skloniji rešavanju unutrašnjih pitanja, ali je ometen s previše kontroverzi u vlastitoj zemlji. Sjedinjene Države treba da se usresrede na rešavanje tih problema, a ne na Kinu, i trgovinski dogovor će se možda i postići. Ako Tramp misli da rešava unutrašnje probleme kroz trgovinske pregovore s Kinom, a čini se da je to slučaj, ušao je u slepu ulicu u kojoj će najveću štetu pretrpeti Amerikanci.
Slučaj Venecuela
Drugi slučaj samouverenog pristupa u spoljnim poslovima je pokušaj ustoličenja Huana Gvaida za predsednika Venecuele. Da nije običnih građana latinoameričke zemlje koji plaćaju račun američkog napada na ekonomski i finansijski sistem Venecuele, ovo što se događa bilo bi smešno. Ovako postaje tragikomično. Gvaido je trenutno bez imuniteta i preti mu sudski progon. Mogao bi da završi iza rešetaka, a da nije ispunio ni jedan jedini zadatak koji je dobio od svojih gazda u Vašingtonu, koji su prilično iznervirani zbog čitave situacije.
Kako piše Hoakin Flores, čak je i Atlantski savet priznao američki poraz u Venecueli, a pobedu pripisuju Vladimiru Putinu. Sve to se dogodilo zbog činjenice da je američko rukovodstvo, baš kao u slučaju Kine, odluke donosilo na temelju pogrešnih pretpostavki. Nakon svega, uopšte nije jasno čemu služi CIA i za šta njeni operativci dobijaju platu?
Čini se da sede u kancelarijama u ambasadama po svetu i sastavljaju izveštaje na temelju informacija koje im dostavlja nekoliko lokalnih doušnika i petokolonaša i bez ikakve provere ih šalju u centralu u Langliju. Stoga rezultati i ne mogu biti drugačiji, iako ni tim Pompeo-Bolton–Abrams nije obećavajući i ne može se reći da se ova trojica funkcionera odlikuju preteranom inteligencijom. Uglavnom reaguju impulsivno i nasilno, nadajući se da će se neko uplašiti i povući.
Na temelju tih pogrešnih hipoteza je pre nekoliko meseci administracija američkog predsednika Donalda Trampa bila uverena u neizbežan i brzi kolaps “režima” predsednika Nikolasa Madura. Uskoro će proleće, a maduro je još u palati Miraflores.
Čak je i Washington Post bio kritičan prema Trampovim potezima u Venecueli, ali ne zato što su autori članaka na strani Madura, već kritikuju Trampa što nije bio dovoljno čvrst i dovoljno brz.
Sada je Trampova administracija, kada raspravlja o situaciji u Venecueli, sve obeshrabrenija, piše Washington Post.
Nezvanično glasilo američke Demokratske stranke i medijski pokrovitelj NATO agresija, Atlantski savet, tvrdi isto.
Napadi Atlantskog saveta na Trampa, zbog izostanka agresije na Venecuelu, govore mnogo toga. Nedostatak jasnog stava EU o toj temi može se bolje pojasniti kada se taj stav shvati evropskim razmišljanjem, a ne putem američkih medija koji iskrivljuju stavove EU. Američki mediji su se uključili u kampanju citiranja raznih evropskih parlamentaraca i funkcionera, koji su nominovani ili izabrani u institucije EU, ali nemaju nikakvu bitnu ulogu, niti su ovlašćeni da iznose stavove u ime Evropske unije.
U stvari, EU nikada nije priznala Gvaida i nastavlja da priznaje Madura, iako stalno govori kako bi bilo najbolje da se održe novi izbori. Nemačka je odbila da prizna “ambasadora” Huana Gvaida i nijedna ambasada u zemljama članicama EU nije predata u ruke prevratnika.
Madurovo “priznanje” nije opozvano i EU nije preduzela nikakve sankcije protiv Venecuele. Sankcije EU su nominalne i simbolične, utiču na desetak pojedinaca i zabranjuju prodaju oružja Venecueli, što je smešno, jer venecuelanska vojska ionako ima rusko i kinesko oružje, a trenutno raspravlja o nabavci novih ruskih borbenih helikoptera.
Međutim, EU nije sankcionisala nijednu instituciju, a dogovori o oružju koji su prethodno sklopljeni između Venecuele i EU nisu podlegli sankcijama. SAD kao da sve ovo ne primećuju i uporno ponavljaju kako je većina zemalja EU priznala Huana Gvaida za predsednika, što je pogrešno i tera američku upravu na donošenje novih pogrešnih odluka.
Osim toga, portfelji u bankama, energetska i direktna ulaganja u EU su netaknuti. Važno je podsetiti da se “Monroova doktrina” ne odnosi samo na činjenicu da Sjedinjene Države moraju da kontrolišu Latinsku Ameriku, nego i da su SAD posrednik za sve odnose između Evrope i Latinske Amerike. Međutim, trenutno su odnosi EU-Latinska Amerika direktni i niko ih ne osporava.
U tom smislu Putinovi potezi u Venecueli takođe štite interese EU i približavaju Rusiju i Evropsku uniju ka novom sporazumu.
Koraci Trampove administracije samo pogoršavaju napetosti i podele u transatlantskom savezu i vidimo da je atlantizam u celini u ozbiljnom padu. Neko će reći da su čak “u rasulu”, iako NATO i njegove paralelne strukture još uvek postoje i nisu za potcenjivanje.
“Bez obzira na ozbiljnost američkih sankcija koje su pogoršale ekonomsku situaciju i dovele do političke krize u Venecueli, predsednik Tramp nije preduzeo nikakav važan korak u rušenju vlasti.
“Iako je opozicioni vođa Huan Gvaido bio priznat kao “privremeni predsednik” Venecuele u više od 50 zemalja, Maduro ima podršku Kine, Irana, Meksika, Turske i pre svega Rusije. Stoga Kremlj nije razočaran. Tako Moskva očito pokušava da nadoknadi gubitke zemlje uzrokovane američkim sankcijama, pomažući Venecueli u poslu sa teškom naftom. Dalje, Rusija povećava ponudu žita i lekova Karakasu”, sa žaljenjem je primetio Washington Post.
Međutim, ono što se dogodilo krajem marta posebno je privuklo pažnju Trampove administracije i medija u Vašingtonu. Dva aviona, sa oko stotinu ruskih vojnika, stigla su u Venecuelu. Ubrzo su stigli i Kinezi, iako oni tvrde da nisu. Istovremeno je Rusija odbacila kritike Sjedinjenih Država, posebno predsedničkog savetnika za nacionalnu bezbednost Džona Boltona, koji je optužio zemlju za “provokaciju”.
Rečeno mu je da je ruska vojska došla da pomogne Venecueli u remontu ruskih protivazdušnih sistema S-300, što je nužno zbog stalnih nestanaka struje.
“Ne verujemo da bi treće zemlje trebalo da brinu o našim bilateralnim odnosima s bilo kojom državom. Mi se ni na koji način ne mešamo u unutrašnje poslove Venecuele, očekujemo da će treće zemlje slediti naš primer”, izjavio je potparol ruskog predsednika Dmitrij Peskov.
“Sjedinjene Američke Države su prisutne u mnogim delovima sveta i niko im ne govori gde bi trebalo da budu ili gde ne bi smele da budu”, dodao je Peskov.
Međutim, prema Washington Post-u, novac u ruskoj intervenciji u Venecueli igra značajnu ulogu. Naime, Karakas duguje ruskom ministarstvu finansija 3,1 milijardu dolara i još dve milijarde dolara kompaniji Rosneft. Ovi dugovi znače da su krediti Moskve u iznosu od 20 milijardi dolara uglavnom redovno servisirani. Moskva veruje da bi ruska ulaganja, sa novom vladom, mogla da budu ugrožena. Međutim, američki list veruje da finansijsko pitanje nije od temeljne važnosti za zemlju.
Pre svega, Rusi brinu o međunarodnom ugledu. U isto vreme, opravdavaju postupke optužbama da Sjedinjene Države pokušavaju da “likvidiraju vlade zemalja koje gurnu u poteškoće”. Međutim, Washington Post veruje da je zaštita ruske vizije međunarodnog sistema vrlo težak zadatak.
“Postoji svest da je Venecuela prilično ozbiljan test sposobnosti Rusije da odbrani svoje interese na globalnom nivou”, navodi direktor Karnegi centra u Moskvi Dmitrij Trenin. Kao što je primetio Washington Post, uprkos retorici i stavovima američke vlade, postoje strahovi od daljeg pogoršanja situacije u Venecueli. Čak se i jastreb Vašingtona, Džon Bolton, suzdržava kada raspravlja o budućnosti zemlje. Sada, tvrdeći da Madurova moć nije toliko jaka kao što se čini, Bolton se i dalje kladi na njegov pad. Ali, isto tako je rekao da će proteklu novu godinu slaviti u Teheranu, pa se to nije dogodilo.
Sada je takozvani “predsednik” Venecuele, Huan Gvaido lišen parlamentarnog imuniteta. Prema odluci Nacionalne ustavotvorne skupštine zemlje, istrage o Gvaidu su sada zvanično odobrene zakonom.
Prema predsedniku Nacionalne ustavotvorne skupštine, Diosdadu Kabelu, Gvaido se može smatrati odgovornim za nezakonita putovanja u inostranstvo, dok mu je sud zabranio napuštanje zemlje. Postoje mnogi fascinantni načini da se iščitaju ovi događaji. Kada vidimo da Washington Post napada Trampa zato što nije pokrenuo rat, ne samo u Venecueli, nego i u Ukrajini i Siriji, javljaju se neka ozbiljna pitanja. Niki Hejli očito iz škole Džona Boltona, deli njegovu teoriju o nevažnoj svrsi Ujedinjenih nacija i bila je njegov sledbenik u diplomatiji. To su tipični stavovi američkog imperijalizma i jednog od najneozbiljnijih ljudi ikada prisutnih u delegaciji Sjedinjenih Država.
Kada je Džon Bolton imenovan za savetnika za nacionalnu bezbednost, bilo je lako uočiti to kao još jedan znak ostatku sveta kojim će smerom ići SAD. Trampov pristup međunarodnim odnosima i diplomatiji istovremeno je grub, naivan i štetan za koncepte kao što je R2P, skraćenica za intervencionizam temeljen na odbrani ljudskih prava.
Međutim, američka intervencionistička retorika se ne može pozivati na R2P tako što jasno govori o “Monroovoj doktrini ” i isključivo američkoj sferi uticaja, što čine Bolton i ostali.
Pogrešne hipoteze i pogrešne akcije su jastrebove naterale da sa iskrenošću govore o tome šta je za njih “američko carstvo” i šta znači. Na kraju balade u igru uskače Eliot Abrams, upamćen kao osuđeni ratni zločinac i po zastarelom pristupu o smeni “režima”.
Možda su ovo koraci koji su jasan signal i zemljama Osovine otpora i zagovornicima multipolarnog sveta da zbiju svoje redove. Ali upravo to se i događa i nije jasno kakve koristi od toga može imati Vašington?
Što se tiče Venecuele, baš kao što je slučaj s Kinom, možemo videti dalje podele u atlantskom savezu i postaje očigledno zašto NATO, Atlantski savet i Washington Post u ovom trenutku napadaju Trampa kao goluba i optužuju ga za oklevanje da se uključi u vojnu intervenciju.
Međutim, deo elita u Evropi prolazi kroz vrlo teška vremena u kojima žele da spasu sve što se može zbog američke inicijative u Venecueli. Banke Španije, Francuske i Nemačke izuzetno su zadovoljne poslovima s latinoameričkim zemljom. U decembru 2018. Rojters je ukazao da švajcarska privatna banka Baer.S pregovara o prenosu poslovanja s Venecuelom u Španiju u Banku Santander, obzirom da je Baer.S reorganizovao svoje poslovanje u Latinskoj Americi.
Još manje se govori o tome da su Putinovi potezi u Venecueli plod dogovora evropskih i evroazijskih snaga u Evropskoj uniji i da te dve frakcije imaju više ekonomske moći od atlantističke elite u EU.
Nezadovoljstvo, koje je Atlantski savet izrazio zbog Trampovih poteza, je zaista važno. Uobičajena kritika liberala, korporacija ili vlada, jeste da su Trampove akcije “neefikasne”.
Ovde se opet vraćamo na pogrešne pretpostavke, koje proizilaze iz pogrešne metodologije proračuna, koji se temelji na liberalnoj tradiciji oholosti i pogrešnoj primeni naučnih metoda na prirodne fenomene u humanističkim naukama.
Iako i jedni i drugi na kraju isto razmišljaju, iako s različitim pristupom, očigledan je trend slabljenja američkog carstva, koji se može pripisati Trampu. I ovde imamo slučaj da se neuspeh u Venecueli koristi za unutrašnjopolitičku borbu i pokrenuta je medijska kampanja u kojoj Atlantski savet i Demokratska stranka na neki način optužuju “izolacioniste” za poraze i gubitak uticaja u svetu.
I ovde je za Ameriku problem što misle da se kroz situaciju u Venecueli rešavaju untrašnji problemi i protivrečja. Ova metodologija je siguran recept za neuspeh. Srećom po Venecuelu, naravno.
(logicno.com)
