Vladan Glišić: Ono što je Đinđića koštalo glave, opasno se nadvija i nad Vučićem..

Piše: Vladan Glišić

Zoran Đinđić je u trenutku atentata imao podršku od celih sedam odsto u Srbiji. Bio je omražen više nego voljen. Posle smrti započinje fenomen „o pokojniku sve najlepše“, ali i mogućnost da se od njega napravi sve što raznim ideološkim profilima treba. Da bi se pozivali na njega i opravdavali sebe.

I danas je opet tako. Vučiću treba profil nekoga ko je „hrabro“ otvorio rešavanje kosovskog problema, nekoga ko je u rodbinskim vezama sa Srpskom i kao takav je nikada neće napustiti i nekoga ko radikalno sprovodi reforme u Srbiji i zbog toga može i glavu da izgubi. Ovako Vučić vidi Đinđića kome hoće da podigne spomenik i tako se osunča slavom u njegovoj hladovini. I još nešto postoji tu, u podtekstu.

Vučić to ne sme otvoreno da kaže, ali u narodu je opstala i raširila se priča da je Đinđić ubijen po nalogu Zapada. Bio je njihov miljenik dok nije počeo da veruje da je stvarno doveden na vlast da bi bio naš, a ne njihov premijer. I kada je počeo da se ponaša kao naš, a ne njihov premijer – ubili su ga. Veličajući Đinđića, Vučić želi da pošalje poruku narodu da je i on na meti istih „prijatelja“ sa Zapada.

A, ako ga neko sa takvog Zapada priupita za ovakvo tumačenje spomenika Đinđiću, on uvek može da kaže da podiže spomenik Đinđiću – dosovskom reformatoru i prijatelju Zapada, a ne nekom tamo mračnom mitu o Đinđiću. I Vučić sit i spomenici na broju.

Što se samog Đinđića tiče, on je, kao i sve istorijske ličnosti, višeznačan. Meni lično nikada nije ulivao poverenje. Nikada nisam za njega glasao. U borbu protiv Miloševića sam ušao zato što sam verovao Koštunici, a ne Đinđiću. Tada je još imalo smisla biti antikomunistički patriota – protiv Miloševićevog režima kao kontinuiteta komunističke diktature, ali i protiv NATO kao srpski patriota – taman za Koštunicu. Đinđić se tu nije uklapao jer je bio suviše blizu i komunističkoj eliti i NATO.

ĐINĐIĆ: ISTORIJA JE TAMO GDE ON

Ipak, bilo je nešto u Đinđiću zbog čega su svi oni koji su sledili Koštunicu, a koje je nervirala njegova „neobaveštenost“ i sporost u donošenju odluka i delovanju, zavideli Demokratskoj stranci na njihovom lideru. Bila je to lakoća sa kojom je donosio odluke, stupao u akciju i lako odustajao od moralisanja kada je birao sredstva za svoje ciljeve. Revolucionarniji deo nacionalnog bloka u Srbiji u to vreme, ma koliko poštovao Koštunicu ideloški, neprekidno je žalio što i on nema nekog svog Đinđića. Otuda i poneka neočekivana pohvala na račun Đinđića u to vreme i od onih od kojih se to ne bi očekivalo uzimajući u obzir njihove tvrde patriotske stavove. Nisu mu odobravali ideologiju, ali jesu metodologiju.

Danas mislim da kod Đinđića nije ni bilo ideologije, već je sve bilo u metodologiji. Njegova akcija je bila opravdana samo ako je dovodila do cilja, tj. do vlasti. I sve što je tom putu odgovaralo, pa i menjanje ideologija, bilo je opravdano. Dolaskom na vlast Đinđić je bio ubeđen da će opravdati sve što je učinio do tada. A primenom te vlasti Đinđić je verovao da će stvoriti Srbiju koja će opravdati sve što je učinjeno za nju.

Šta će ostvarenje tog sna sadržati, nije mu bilo bitno. Sa nepodnošljivom lakoćom jednog levog revolucionara, imao je poverenje u sebe na vlasti. Zato je tako lako od čoveka koji se zalagao za bombardovanje „Miloševića“ (dok je bio u opoziciji i pod NATO zaštitom) došao u sukob sa EU, SAD i NATO po pitanju rešavanja Kosova (kada je bio na vlasti). Đinđić – to je čovek koji je mislio da sve počinje i završava se sa njim – u stranci, u državi, u istoriji.

Taj osećaj da je istorija tamo gde on stoji i da se sve dešava tamo gde on deluje – to mu je dalo tu neodoljivu i nepodnošljivu lakoću kojom je vukao kockarske poteze. Na takvim temeljima postavljena politika nužno vodi do fenomena „pukovnik ili pokojnik“ i, kada je neko tako visoko na vlasti, običnu bude oba – prvo „pukovnik“ a onda „pokojnik“.

Nekada sam mislio da je Đinđić bio u raskoraku sa svojim narodom. Nije razumeo urođenu sporost sa kojim su Srbi učestvovali u istorijskim događajima. Ne zato što su bili spori (bilo je istorijskih prilika kada smo munjevito reagovali), već zato što način buđenja našeg naroda nikada nije bio jednoznačan. Onaj ko je hteo da Srbe pokreće i vodi morao je da poznaje višeznačnost svakog događaja, da razume da stvari nikada nisu jednostavne i da oseća slojevitost mitova utkanih u našu dnevnopolitičku stvarnost. Đinđiću je sve to bilo nepotrebno, teret koji nam smeta da potrčimo.

Međutim, danas sam siguran da Đinđiću glave nije došlo to što nije razumeo svoj narod, već to što nije razumeo procese koji se i danas, kao i tada, na Balkanu odvijaju. Narod bi mu oprostio nerazumevanje, tj. kaznio bi ga oduzimanjem samo vlasti, ali proces koga je on ignorisao koštao ga je glave.

VUČIĆ: „VELIKI“ ČOVEK ILI VELIKI PROCES

Proces koji pominjem je vraćanje Balkana u vreme kada su velike sile ovde igrale svoje igre i kada je naša država opstajala samo na osnovu manje-više veštog igranja na žici koje su izvodile čitave generacije naših političara. Oni koji bi umislili da su sami dovoljni da igraju ovu igru brzo bi nestajali sa istorijske a često i sa životne pozornice, bez obzira da li su imali titulu vojvoda, knjaževa, kraljeva, premijera. Jednostavno taj proces o kome govorim ne trpi voždove.

I ovde dolazimo do razloga koji leži u dubini Vučićevog motiva da Đinđiću diže spomenik. Vučić, naravno, radi ono što najbolje ume, a to je da dnevno manipuliše političkim temama. I o tome su mnogi već jasno rekli sve. Ipak, ono što uglavnom promiče je činjenica da Vučić u jednom dubinskom, možda i podsvesnom smislu, ima veliku potrebu da oda poštu Đinđiću. To je potreba da se bude kao Đinđić u smislu samostalnosti i neodoljive lakoće sa kojim se upravlja sudbinom Srbije, ali i Balkana. U tom smislu Vučić stvarno želi da bude Đinđić.

Za razliku od Đinđića, Vučić dobro razume svoj narod i nije sa njim u raskoraku. Zato i ima podršku 50 odsto birača. Ta podrška dosta govori i o Vučiću i o narodu. Međutim, ono što je Đinđića koštalo glave opasno se nadvija i nad Vučićem. On je, kao i Đinđić, u raskoraku sa procesom koji se upravno velikim zamahom odvija na Balkanu. Velike sile koje upravljaju Balkanom ne trpe voždove – ni u Skoplju, ni u Podgorici, ni u Banjaluci a možda ni u Zagrebu, ali sigurno ne u Beogradu.

Što je najčudnije, interes našeg naroda u igri sa velikim silama ne može ni da ostvari a ni da zaštiti neko ko pravi voždovsku piramidu vlasti. Posle svega, ispostavilo se da je u poslednjih nekoliko decenija najbolji odgovor na ovaj proces dala vlast koja se nije sva odvijala u jednoj glavi, već koja je na strateške zahteve stranaca morala da odgovara sazivanjem institucija, u kojima je taj proces bio usporavan i zaustavljan koliko je to bilo moguće.

Nabolji način odbrane naših strateških interesa protiv procesa koji su mleli voždove nije bilo proizvođenje novih voždova, već pravljenje institucija u kojima se neće jasno znati ko je pravi vladar. Makar te institucije dovodile do toga da su nominalni vladari često „neobavešteni“.

Pitanje koje se postavlja pred Vučića, kao nekada i pred Đinđića, jeste da li želi da bude „veliki“ čovek ili deo velikog procesa. Đinđić je na to pitanje dao svoj odgovor, i ta je priča za istoriju završena. Vučić još ima šansu da odgovori drugačije. Bez obzira na Đinđićev spomenik.

(Vidovdan)