Piše: Vladimir Dimitrijević
Posle 5. oktobra 2000. godine skoro svaki ministar prosvete trudio se da donese nov Zakon o osnovama obrazovanja i vaspitanja (ZOSOV). Tako je i sa ministrom Mladenom Šarčevićem.
Njegov anonimni tim je napravio nacrt budućeg zakona i pustio ga u javnu raspravu, čiji su učesnici uočili niz odredaba koje dodatno urušavaju ionako skoro razoreni prosvetni sistem. O čemu je reč?
ODESECANJE GLAVE BUDUĆIM MISLIOCIMA
Pre svega, oduzimaju se kompetencije Nacionalnom prosvetnom savetu (NPS), koji je imao značajnu ulogu u oblikovanju planova i programa, ali i opšteg smera prosvetne politike. NPS ubuduće bira Vlada, a ne više Skupština, i imaće isključivo savetodavnu funkciju (daje mišljenje na izmenu i dopunu planova i programa, koji se, po zapadnom novogovoru, zovu Kurikulum), dakle neće kao dosad donositi izmene i dopune Kurikuluma ili ih odbijati.
Nacrt ZOSOV-a predviđa radikalno smanjivanje broja članova Nacionalnog prosvetnog saveta, kao i izbacivanje iz istog predstavnika SPC (umesto njega tu će biti neko iz Ministarstva prosvete zadužen za veronauku, koja se više i ne pominje kao obavezni izborni predmet).
Direktore obrazovnih ustanova po novom zakonu imenuje ministar (do sada ih je birao organ upravljanja, tj. školski odbor na osnovu konkursa), čime se presudno utiče na autonomiju škole. Školski odbor učestvuje samo u raspisivanju konkursa za direktora ustanove.
Sadašnji predsednik NPS, ugledni matematičar Aleksandar Lipkovski, s tim u vezi kaže: „Popravke ne mogu promeniti generalnu nameru pisca nacrta, a to je centralizacija prosvetnih nadležnosti u rukama jednog čoveka, do sada neviđena u srpskoj prosveti, kao i politizacija prosvete koja podseća na onu iz doba vladavine Komunističke partije. Ovaj zakon, ako bude usvojen, može dovesti do nesagledivih štetnih posledica. Ovakav Nacionalni prosvetni savet ne treba ni da postoji. Sve nadležnosti koje su oduzete Savetu prebačene su ministru; reč ’donosi’ ili ’utvrđuje’ ministar pojavljuju se u tekstu nacrta zakona 25 puta, a sama reč ’ministar’ čak 88 puta.“
Pa ipak, to je samo površina priče.
Neoliberalni kapitalizam razara poslednje ostatke humanističkog obrazovanja, nastalog na najboljim tradicijama evropskog kulturnog nasleđa. Metode su, kako veli italijanski filozof Dijego Fuzaro, „uklanjanje kulture, korporativizacija škola, programirana idiotizacija učenika transformisanih u ’potrošače obrazovanja’, ukidanje nastavnog procesa“. Proces neoliberalnih reformi u obrazovanju znači „odsecanje glave generacijama mislilaca“.
Suština svih dosadašnjih reformi u Srbiji je, sve u svemu, prosta: centralizacija i standardizacija zarad umnog sakaćenja budućih robova kapitala. Tako u zvaničnom dokumentu iz 2015. godine, takozvanim „Opštim standardima i postignućima za kraj opšteg i srednjeg stručnog obrazovanja i vaspitanja u delu opšteobrazovnih predmeta za predmet Srpski jezik i književnost“, saznajemo da, na kraju školovanja, učenik „razume važnost lične aktivacije i pokazuje inicijativu u upoznavanju sa karakteristikama tržišta rada (zahtevi pojedinih radnih mesta, način funkcionisanja institucija, pozicioniranje u svetu biznisa); razume principe tržišta rada i shvata neophodnost stalnog usavršavanja u skladu sa razvojem tržišta i zahtevima poslodavaca; (…) zna da komunicira s poslodavcima; ume da pregovara; spreman je da obavlja praksu i volontira poštujući dogovore“.
Kakve to veze ima sa Šekspirom i Dostojevskim?
Da je liberalni kapitalizam ključ naših školskih reformi, vidi se po priči o dualnom obrazovanju koja će privatnim firmama obezbeđivati jeftin priliv radne snage. Jer, po novim zakonskim predlozima, učenici na praksi će puno rado vreme raditi za 65 dinara po satu, što je oko 9.000 dinara mesečno.
Pre no što su napravljeni zakonski okviri za tako radikalnu reformu školstva, trebalo je izvesti studiju o realnim potrebama našeg tržišta rada i zanimanjima za koja se naša deca školuju, kao i otvoriti javnu raspravu o tome kakav nam je model obrazovanja uz rad potreban, i da li je korišćenje jeftine radne snage đaka humano. To se, naravno, nije desilo.
Ovde je, po svemu sudeći, sav posao preuzela Privredna komora Srbije, koja kao da je i pisala predlog novog zakona – ona određuje ko su instruktori, daje licence, dostavlja podatke o potrebnim zanimanjima za koja se pišu planovi i programi. Poslodavci će, predloženo je, dobijati i subvencije i smanjivanje poreza zato što koriste jeftinu radnu snagu momaka i devojaka koji se dualno obrazuju.
Ljudi se ipak bune. Ne pristaju da budu sledbenici tupoumne i krvoločne ideologije kapitalizma, koju je Valter Benjamin s pravom nazvao lažnom religijom. Ali pošto Veliki brat iz Vašingtona i Brisela takve pobunjeničke ispade, pogotovo na periferiji kapitalističkog sistema, ne dozvoljava, onda treba doneti zakone koji će svaki vid protesta sprečiti.
Zato se donosi nov ZOSOV.
IZA PRIČE O „NULTNOJ TOLERANCIJI“…
Milan Jevtić, koji se u Uniji sindikata prosvetnih radnika Srbije bavi razvojem obrazovanja, ukazuje na sledeće mane novog „krovnog“ zakona: „Iz odredbi zakona se jasno vidi namera uvođenja strogog nadzora, uvođenja političke kontrole nad najvećim sektorom u državi. Eksterna evaluacija, famozno spoljašnje vrednovanje, podiže se na pijedestal pouzdane mere svih vrednosti u školi. Iako se radi po sumnjivim standardima, prepisanim iz stabilnih obrazovnih sistema, i sprovodi se u uslovima koji nisu ni nalik onima na Zapadu, okačena je da visi kao Damoklov mač iznad glave svakog prosvetnog radnika i same ustanove.
„Smeta i način na koji je definisano ’psihičko nasilje nad učenicima’. Prema novim zakonskim odredbama, svi smo već izvršili takav oblik ’psihičkog nasilja’ samom činjenicom da smo nekada u karijeri upisali učeniku neku slabu ocenu, ili makar slabiju nego što je očekivao i što se nadao. Da banalizujemo do kraja, zlonamerni direktor pokrenuo bi disciplinski postupak, suspendovao nastavnika, a ministar, po već viđenom scenariju, oduzimao bi licence.
„Nacrtom ZOSOV-a i dalje se nastavlja sa praksom podilaženja i ohrabrivanja nerada i nediscipline kod učenika. Prema njegovim odredbama, podilazi se lenjim, neodgovornim i neredovnim učenicima, omogućava im se čak i da negativne ocene na kraju godine poprave bez polaganja popravnog ispita. Na takav način se omalovažavaju upravo oni odgovorni i vredni, disciplinovani učenici, jer im se na posredan način šalje poruka da se favorizuju njihovi antipodi.“
Jedan od najvećih skandala vezan za rad sadašnjeg Ministarstva prosvete bio je pokušaj da se u škole, preko priče o „nultoj toleranciji“ prema seksualnom nasilju, uvede propaganda LGBT ideologije, sa sve ženskim kondomima koje se navlače na anus kad lezbejke „maze“ jedna drugu. Iza „obrazovnih paketa“ je stajao „Incest trauma centar“ iz Beograda, a ministar Šarčević, koji je te sadržaje uklonio iz škola posle pritiska javnosti, tvrdio je da nije imao pojma o čemu je reč. Naravno, on još nije odgovorio na niz pitanja, kakva su, recimo, ova: „Ko je taj materijal krstio obrazovnim paketom i poslao u škole; ko je morao da proveri na šta se stavlja odobrenje ministarstva, a nije; ko je bez ikakvog kritičkog osvrta, u ime Ministarstva prosvete, prosledio „obrazovni“ materijal školama sa instrukcijom da se ti sadržaji unesu u školski program; da li je trebalo da zaseda Nacionalni prosvetni savet, a nije; kako je moglo da se dogodi da se greška uvidi tek nakon dva meseca, a ne odmah; kako postupiti prema onima koji su zdravo za gotovo primili taj paket, raspakovali ga i postupili prema njemu – koliko su podobni za rad sa decom i omladinom ako nisu u stanju da prepoznaju očiglednu nastranost; ko će preispitati stručne službe i direktore koji su prihvatili da se ovim bave ne uočivši da materijal nije prihvatljiv za nastavu i učenike; hoće li oni i dalje biti u stručnim timovima Ministarstva; hoće li vratiti sredstva potrošena da se iznedri taj priručnik; hoće li isti ljudi iz ministarstva raditi na odobravanju nove verzije tog ili nekog drugog obrazovnog paketa?“
Iako nije odgovorio na ta pitanja, ministar je spreman da, novim zakonom, uzme apsolutnu vlast nad obrazovnim sistemom u svoje ruke, po načelu: „Školstvo – to sam ja!“ A trebalo bi da sarađuje sa što više nezavisnih instanci, koje bi mu pomagale da se ovakve greške više ne ponavljaju.
Ali šta ako to nisu greške?
GREŠKA ILI NAMERA?
Ono što je, posle protesta javnosti, izbačeno iz učionica, vraća se kroz uvođenje u ZOSOV kategorija kojih nema u Ustavu Srbije – to su „rodni identitet“ i „seksualna orijentacija“. Po nacrtu ZOSOV-a, zabranjena je diskriminacija na osnovu „rodnog identiteta“ i „seksualne orijentacije“.
„Ljudskopravaška“ ideologija na taj način je ušla je, još dublje, u nov zakon. Filozof i izučavalac savremenih društvenih fenomena Miša Đurković ukazuje na zloćudni, za sada nezaustavljivi, polip štetočinske ideologije tobožnjih „prava“: „Vi zaustavite građanski zakonik, a ista ta rešenja se na mala vrata provuku preko Zakona o sprečavanju nasilja u porodici. Vi zaustavite obrazovne pakete, kad eto njih u nacrtu novog Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja.“
Đurković upozorava na stravične posledice nepromišljenog usvajanja NVO zakona, poput novog Zakona o nasilju u porodici koji omogućava državnim službenicima da se svakog časa mešaju u porodični život: „Ko god danas ima bilo kakav problem u braku može da pozove državu, izmisli razlog (psihičko, emotivno i druga nasilja) i ako je dovoljno uverljiv, dobije jedno mesec dana da se ’iskulira’ od partnera. No kad se isti vrati u kuću, šta mislite kako će izgledati njihov zajednički život? Ko će želeti da živi dalje sa osobom koja ga je prijavila i odvojila od dece? Najlicemernije je što se u isto vreme otvaraju nekakve rasprave o potrebi povećanja nataliteta. Hajte, molim vas. Ko će sa ovakvim zakonima da ulazi u brak i da rađa decu? Kome, ako ne može sam da ih vaspitava? Državi koja konstantno razara porodični okvir u kome oni treba da se razvijaju i rastu?A onda se političari vade kako ovo moraju jer Evropa to traži. Evropa traži i naše doktore, inženjere, medicinske radnike koji u hiljadama odlaze odavde. Kao što su otišli iz Bugarske i Rumunije npr. Briselski službenici koji guraju ovakve stvari neće da žive ovde. Njih baš briga što mi demografski propadamo. Ali nas treba da je briga i mi treba da se borimo da ne nestanemo.“
Kad se, kaže Đurković, u eksplozivnu smesu ozakonjenih NVO laži doda kategorija „pozitivne diskriminacije“ za određene grupe, to dovodi dotle da se srpska deca uveliko opredeljuju da na prijemnim ispitima sebe određuju kao romsku kako bi se lakše upisali: „Da li je državi Srbiji stvarno u interesu da podstiče Srbe da se izjašnjavaju kao Romi?“ Po njegovom mišljenju, kao i po Jevtićevom, uvođenje u novi ZOSOV kategorija psihičkog i socijalnog nasilja, koji su preširoko i nejasno definisane, znači mogućnost još većih zloupotreba nego do sada.
Neki smatraju da je nov osnovni zakon o obrazovanju uvod u svojevrsnu diktaturu jednog čoveka – ministra. I uopšte se ne postavlja pitanje ko je taj čovek, da li se preziva Šarčević ili drugačije. Svaka moć kvari čoveka, a apsolutna moć kvari apsolutno, kažu mudri. Dovoljno je da obrazovni sistem u ruke uzme neki novi Gaša Knežević, i razaranje našeg školstva postaće trajno i nepovratno. Ispada, kažu kritičari, da ovo i nije zakon o obrazovanju nego zakon o ministru. Stari Heraklitov aforizam: „Jedan je meni kao deset hiljada – ako je najbolji“, u novoj verziji mogao bi da glasi: „Jedan je meni kao 16 hiljada članova školskih odbora u Srbiji – ako je ministar“ (jer toliko je sada u školama prisutno članova školskih odbora iz lokalne zajednice, koji su, novim ZOSOV-om, sasvim razvlašćeni). Već se čuju predlozi da bi ministar prosvete trebalo da bude direktor svih škola Srbije, razredni starešina svih odeljenja, a da bi preko interneta, u školama snabdevenim video-bimovima, mogao da drži i nastavu za sve predmete. Umesto davno obećanih demokratizacije, depolitizacije i decentralizacije školstva, dobili smo ministra Terminatora (ponavljamo: bez obzira na to ko je u pitanju), koji će sprovesti dezinfekciju, dezinsekciju i deratizaciju, pošto nov zakon, čak i više nego do sada, prosvetare tretira kao štetne viruse, bube i pacove, koji sprečavaju decu da slobodno dišu u okviru onoga što je Gaša Knežević zvao „školigrica“.
(Pečat)