Vučelić: Samo najpažljiviji čitalac novina koje izlaze u Srbiji mogao bi doći do ovog tačnog zaključka..

Piše: Milorad Vučelić

Samo najpažljiviji čitalac novina koje izlaze u Srbiji mogao bi doći do tačnog zaključka da zapadne sile na čelu sa Amerikom poslednjih meseci žestoko vrše pritisak na srpski narod i njegove interese na Balkanu i brutalno podržavaju velikoalbanski faktor.

Dobro, ne treba se možda čuditi takvoj „nečitljivosti“ i neprepoznavanju jer većina urednika i saradnika tih glasila, kao i brojni političari koji su im u milosti, misli da Srbiju treba još žešće pritisnuti i da je potpuno legitimno da se u politici zapadnih država i danas održi kontinuitet procesa koji je otpočeo devedesetih godina minulog veka i svoj zenit dostigao u agresiji na Srbiju na 50. godišnjicu NATO-a. O toj politici Amerike, „čiji se interesi uopšte nisu promenili“, otvoreno poslednjih dana govore i ambasador Skot i zamenik državnog sekretara SAD Hojt Ji.

Svestan antisrpskih pritisaka, a sve u korist Prištine, sažeto ih je u Briselu, pred zajedničku neformalnu večeru sa nejakom Federikom Mogerini, definisao naš premijer Aleksandar Vučić: „Jedan je (pritisak) taj direktan uticaj spolja, drugi preko svojih medija, dela civilnog sektora i dela političkih stranaka i drugih političkih aktera.

Treći je, naravno, preko političkih organizacija čijem članstvu težimo, od Evropske unije pa nadalje, koji će tražiti takođe ubrzano rešavanje.“

Naravno da je među ovakvim akterima, pa makar ih i nazivali „zapadnim prijateljima“ i unutar Srbije ih tetošili, hranili na državnim jaslama, podsticali zvaničnom kulturnom politikom i medijima koje direktno ili indirektno preko obilja oglasa i tome slično finansira država, nemoguće naći saveznika u borbi da se odupremo i sačuvamo našu nezavisnost i vojnu neutralnost.

Saveznika, očigledno, moramo potražiti negde drugde. Dabome, saveznika radi očuvanja naših interesa. A ako već neko beskrajno ponavlja da ostajemo na „evropskom putu“, on mora podrazumevati očekivanja da će se trasa toga puta promeniti i da će bar jedan njegov krak voditi ka Moskvi i obnovi De Golove vizije Evrope od Lisabona do Vladivostoka.

Nema, za sada, nikakvog vidljivog dokaza da to neko u EU uopšte smera. Predugo iščekivanje takvog preusmerenja može biti fatalno po naše nacionalne i državne interese.

Razumljivo je što je teško dokučivo kako se i kojom veštinom snaći na ovakvoj međunarodnoj sceni i u geopolitičkoj situaciji. Ali kako objasniti to što je više nego nedokučivo kako se danas kritički orijentisati na unutrašnjem nacionalnom planu.

Gde pronaći uporište, naročito ako su u pitanju mladi ljudi, za mogući angažman. Nikakve ideologije u Srbiji nema. Ni leve ni desne. Da stranačke prvake neko uzima ozbiljno, stalno bi se nalazio u čudu velikome.

Nema nijedne političke stranke koja ima bilo kakav raspoznatljiv ideološki stav. Kadrovski potencijali stranaka su više nego oskudni, pa tako, recimo, srpska politička javnost uopšte i ne očekuje da na mesto budućeg predsednika vlade Srbije može biti postavljen neko iz vladajuće stranke što bi inače u višestranačkoj demokratiji bilo normalno i više nego predvidljivo.

Uporno se kroz srpsku politiku i na odgovornim mestima provlače neki vajni eksperti i nestranačke ličnosti. Nisu u stranci i ne vide razlog da se politički angažuju, ali zato rado prihvataju da se dohvate nekog položaja tobože zbog viših interesa. Niti oni koji ih postavljaju niti oni koji su postavljeni nemaju ama baš nikakav ideološki ili idejni stav.

Po pravilu ih vlast, pa i ova aktuelna, regrutuje baš iz nevladinih organizacija i civilnog sektora, koji se finansira iz stranih izvora, i koji je sam Vučić opisao u gorenavedenom citatu.

Političke stranke sve više prestaju da budu okvir za političko delovanje, ali se uporno javljaju pokreti i „lideri“ sa nekakvim građanističkim pedigreom. Uz takve efemerne liderčiće šlepuju se i nekada respektabilne političke stranke ne bi li preživele.

Nacionalne kulturne institucije tavore i dalje. Niko se suštinski, primera radi, ne obazire na Srpsku književnu zadrugu, Maticu srpsku, čak ni na SANU.

Stvaralačka nacionalna inteligencija je u zapećku. Aktuelna vlast i njen javni televizijski servis i kulturni dodaci listova u državnoj svojini izdašno favorizuje sve ono što funkcioniše po mondijalističkoj i antisrpskoj matrici.

Tabloidi i televizije sa nacionalnom frekvencijom su potpuno okupirane od strane likova kojih su se nekada normalne porodice u Srbiji stidele, odricale ih se „preko novina“ i krile ih kao tešku bruku. Na delu je potpuno poravnavanje svega, sve pokušava da se pretvori u isto. I banalni lopovluk i poštena borba za neki rezultat proglašavaju se istovetnim.

To postaje razorni princip koji prosto potpuno demobiliše većinu onih koji bi da se angažuju.

Najveći lopovi sve proglašavaju lopovima, jer ako su svi u Srbiji lopovi, to prave lopove čini bezbednim i to jedino njima odgovara. Nema gotovo nijednog pregnuća koje ne pokušava da se sroza i surva u blato.

Nacionalna istorija, i ona davna i ona skorašnja, pretvara se u vulgarnu krvavu čorbu začinjenu najnižim strastima i gadostima u kojoj je gotovo nemoguće pronaći neko uporište za odmeravanje sa precima ili stvaralačko kritičko baštinjenje.

Nema nijedne borbe za slobodu u prošlosti, a posebno antifašističke, koja nije ocrnjena i prikazana kao čista ludost.

Ne može se reći da nema značajnih individualnih podviga i stvaralačkih dela – ima ih i te kako, i to je opšte mesto, ali dominantan obrazac je ono što smo onako uzdržano i biranim rečima prethodno opisali.

(Pečat)