Home / TEMA DANA / Vučić BACIO TEŠKU SENKU na susret sa Putinom, a što NIKAD NIJE SMEO DA URADI– EVO ŠTA SE DESILO..

Vučić BACIO TEŠKU SENKU na susret sa Putinom, a što NIKAD NIJE SMEO DA URADI– EVO ŠTA SE DESILO..

Piše: Nikola Vrzić

U 9. maju, danu koji je svake godine ispunjen snažnom simbolikom jer sav pristojan svet proslavlja Dan pobede nad nacističkom Nemačkom, a Evropska unija Dan Evrope kojom dominira Nemačka, ove se godine nakupilo još više simbolike nego inače.

Hašim Tači, naime, predsednik samoproglašenog Kosova, boravio je ovog 9. maja u Nemačkoj, a predsednik Srbije Aleksandar Vučić u Rusiji. U Moskvi, i u Besmrtnom puku, i na Crvenom trgu na kome je održana prava parada ponosa…

NEUSPELI SPIN 

Tako je – govorimo sad o Vučiću u Moskvi, ono drugo nije ni vredno spomena, sve je jasno – tako je dakle i definitivno raskrinkana jeftina ujdurma evroatlantističkih medija iz Beograda i Zagreba, koji su nad srpsko-ruske odnose pokušali da bace senku tvrdnjom da je novi-stari predsednik Rusije Vladimir Putin nezadovoljan Aleksandrom Vučićem pa ga nije pozvao na svoju predsedničku inauguraciju 7. maja. Što, u ovim odsudnim časovima našeg kosovskog boja u kome možemo da imamo i pomoć Rusije ako je želimo i usudimo se da je zatražimo, ima značaj koji nadaleko prevazilazi odnose dvojice predsednika.

Iako Vučić nije prisustvovao samoj inauguraciji – iz dvostruko opravdanog razloga, jer niti je ruskim protokolom takav poziv bio predviđen, niti bi Vučić mogao da mu se odazove budući da je tog 7. maja boravio u poseti Turskoj – tretman koji je predsednik Srbije imao u Moskvi 8. i 9. maja, a bio je prvi strani državnik koji se susreo s Putinom posle njegove predsedničke inauguracije, pa su i večerali zajedno, i sutradan bili zajedno na bini na vojnoj paradi na Crvenom trgu, i položili vence na spomenik Neznanom junaku, i zajedno marširali u Besmrtnom puku, sve to otkriva da je istina skroz drugačija od one koja nam je servirana preko „Blica“, zagrebačkog „Jutarnjeg lista“ i njima sličnih glasila tuđih namera.

SENKA SUMNJE 

Ali to ne znači i da uopšte nije bilo senke nad Vučićevim odlaskom u Moskvu. Naprotiv, senka se nadvila, a bacio ju je sam Vučić. Onako visok kakav jeste, i senka je poprilična… Ne zbog nečega što je rekao o Rusiji ili o Putinu nego zbog onoga što je rekao o Kosovu i Metohiji i o Srbima. A sa Rusijom to ima veze utoliko što je do sada već sasvim jasnim postalo da će odricanje od Kosova i Metohije ići u paketu s odricanjem i od Rusije.

To su nam, uostalom, nedavno nedvosmisleno poručili, eh, upravo Nemci, saopštavajući nam da im nije dovoljno da se samo otarasimo Kosova i Metohije nego da moramo da se otarasimo i Rusije, jer „ne možete da sedite na dve stolice, ako tako mogu da kažem“, evidentno je mogao da kaže Torsten Fraj, poslanik Hrišćansko-demokratske unije u Bundestagu, a za njim i njegov kolega iz Socijaldemokratske partije Josip Juratović: „Ako neko želi u EU, onda mora da odluči. Ili će sarađivati sa Rusijom, ili sa EU. Ne može se sedeti na dve stolice.“

Šta je to, dakle, Vučić uradio pa je time bacio spomenutu i tešku senku na inače hvale vredan čin kakav je odlazak u Moskvu kod Putina, u ovim zaoštrenim geopolitičkim okolnostima koje ne pokazuju simptome smirivanja već sasvim suprotne?

Kratak odgovor je: dao je intervju „Kuriru“, a u intervjuu „Kuriru“ rekao štošta što jedan predsednik Srbije ne bi smeo da kaže. I o Srbima, i o Kosovu i Metohiji. Idemo tim redom.

KAKVI SU SRBI 

„Srbi su takvi. Srbi mi nikada neće oprostiti svoju bolju budućnost i mir. Dakle, u Srbiji se slave samo porazi i ratovi“, ocenio nas je predsednik Srbije. I pride: „A koga smo mi to slavili ko nam je obezbedio i sačuvao mir? A koga smo to slavili ko nam je obezbedio muzeje, pozorišta… Evo, otvoriću 28. juna i Narodni muzej, između ostalog. Koga smo mi to poštovali? Ne, poštovali smo samo one koji su bili ratne vojskovođe i nikoga više.“

Srbi su dakle, tvrdi njihov (naš) predsednik, nekulturni prostaci koji ne cene ni pozorišta ni muzeje, ali nije ni to sve nego su uz to i opasni jer ne teže miru nego ratu, i pride su i ludaci jer ne žele bolju budućnost nego poraze u tim ratovima. To proističe iz Vučićevih reči. Da je to Vučić rekao o nekom drugom narodu, o Albancima ili Hrvatima na primer, ne bismo mogli da živimo od povike koju bi podigli, eto, recimo, Sonja Biserko ili Nataša Kandić i Sonja Liht. Da je to neko drugi rekao o Srbima, dobro, ne bi se pobunile gospođe Biserko, Kandić, Liht, ali bi takve reči s pravom mogle da budu ocenjene kao teški rasizam, s kakvim smo se, uostalom, i suočavali tokom devedesetih godina prošlog veka. Ovako međutim, izgleda, nikom ništa…

Pri čemu se mora naglasiti – zaboga, podsetiti – da vojskovođe koje slavimo ne slavimo samo zato što su ratovali jer nisu imali šta pametnije da rade, nego zato što su se borili za našu slobodu. Bez koje ne bi bilo ni Srbije, pa ni Vučića da joj bude predsednik. I nisu samo ratovali i borili se za našu slobodu nego su iza sebe ostavili i zadužbine kojima se i danas ponosimo, umesto da su čekali da im zemlju izgrade strani investitori.

KOSOVO ZA NIJANSU? 

Iz ovog pak ruženja (sopstvenog) naroda sledi i logičan, iako neizgovoreni, zaključak da takav narod i ne zaslužuje ništa više od onoga što dobija po nosu, pa otuda i niz defetističkih izjava o budućnosti Kosova i Metohije koje predsednik Srbije jeste izgovorio u istom intervjuu.

„Kad od sveta dobijemo ponudu koja će biti za nijansu bolja nego do sada, to će biti uspeh“, rekao je o budućnosti pregovora o KiM, i ponovio ono što je već rekao londonskom „Gardijanu“, da se „nada“ da će za šest meseci do godinu dana biti potpisan pravno-obavezujući sporazum s Kosovom. A za to vreme, rekao je dalje, „neće biti znatno popravljena (pozicija Srbije). Ali ono malo što imamo, ono malo parče kao u američkom fudbalu, to malo parče terena koje držimo, da zadržimo za sebe.

Da prosto imamo nešto čime bismo garantovali bezbednost i sigurnost Srbima na KiM, da brinemo o državno-pravnim interesima Srbije, što mnogi zaboravljaju da kažu jer se uvek dodvoravaju strancima.“ Što je donekle utešno, ali je za tim on zbunjujuće neodređeno odgovorio na pitanje „šta znači to državno-pravni interesi Srbije? Da li to znači da ne damo Kosovu stolicu u UN?“: „Pa to šta znači, to je pitanje. Postoje razne varijante.

Da vidimo šta je to što će Srbija i Srbi da dobiju. To je stvar razgovora.“ „Šta je ono što bi za vas bilo prihvatljivo?“ „O tome ne želim da govorim javno, jer onda ne bih pregovarao ni sa kim… I ako mislite da sam spreman sutra da im kažem: ’Evo vam nezavisno Kosovo ni za šta’, nisam spreman.“ „A ’evo vam nezavisno Kosovo za nešto’?“: „E, pa da vidimo šta je u pitanju, da vidimo koliko je to i da vidimo i teritorijalno i u pogledu svega drugog.“

I samo je, ubedljivo nas obaveštavajući da ne kontrolišemo teritoriju naše južne pokrajine („Realnost je da u Đakovici, Uroševcu, Peći, Prištini, Klini… nemate Srba, da u Prizrenu imate Srba onoliko koliko ih je vezanih za srpsku crkvu. U Gnjilanu 40-50 porodica. To su činjenice… Mi tamo ne kontrolišemo ni teritoriju. Moramo da razumemo kakvo je stanje“) i da je proces izgradnje kosovske nezavisnosti odmakao prilično, a delom je za to zaslužna i naša, to jest ovdašnja, prethodna vlast („Mi, dakle, već 2008. imamo nezavisno Kosovo.

Sami stavljamo pečat i vosak na nezavisnost KiM 2011. I pravimo se da se ništa nije dogodilo?“), samo je zaboravio da napomene da smo sada u fazi borbe u kojoj, zapravo, sve zavisi upravo od nas. Što našu poziciju čini znatno boljom nego što je naš predsednik spreman da prizna, iako nam to priznaje vicepremijer Kosova Enver Hodžaj koji je, podsećamo, govoreći o ulasku Kosova u UN, rekao: „Ne verujemo da će taj proces biti lak, pošto to potpuno zavisi od Srbije.“

LICE I NALIČJE 

I negde se na tragu te dileme – zašto predsednik Srbije tvrdi da smo u težoj poziciji nego što realno jesmo, da li je to taktika ili samo kuvanje žabe – krije i ključno pitanje: koji je od dva Vučića pravi Vučić?

Onaj koji, preko „Kurira“, tvrdi da je bezmalo izgubljeno i ono što (još) nije izgubljeno a i ne mora da bude, i koji je spreman da se zadovolji nekakvim nijansama i mrvicama u zamenu za pripuštanje Kosova u Ujedinjene nacije?

Ili je pravi Vučić onaj koji je kosovskim Albancima, nedavno posle hapšenja s maltretiranjem Marka Đurića, poručio da im ne da ništa više od onoga što piše u Ustavu Srbije: „Mi vama (Albancima) imamo još manje nešto da damo. Pogledajte Ustav Republike Srbije, i videćete šta u njemu piše, pa pogledajte šta od toga možemo da vam damo. A ja vam kažem, ne možemo ništa.“

I čija Strategija nacionalne bezbednosti, zasad još u fazi nacrta doduše, izričito navodi: „Aktivnim radom u međunarodnim organizacijama i bilateralnom saradnjom težiće se sprečavanju članstva i afirmacije jednostrano proglašene nezavisnosti teritorije koju administrativno obuhvata Autonomna Pokrajina Kosovo i Metohija u međunarodnim organizacijama, a posebno u okviru sistema Organizacije ujedinjenih nacija… Delujući u skladu sa Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija i osnovnim normama međunarodnog prava, (Republika Srbija) nastaviće da štiti svoj suverenitet i teritorijalni integritet, koristeći sva raspoloživa diplomatska i pravna sredstva.“

MOSKOVSKE PORUKE

Jedan Vučić, očevidno, isključuje drugog. Jednoga se pribojavamo jer nema nikoga da ga spreči ako je odlučio da se preda, drugome se nadamo jer u današnjoj Srbiji, zato što je tako glasala, nemamo kome drugom da se nadamo.

U Moskvi je ovih dana, reklo bi se, boravio ovaj drugi Vučić, pa su u skladu s tim i poruke koje je odande poslao.

A poručio je, uoči sastanka s Putinom, da će ga zamoliti za jače angažovanje Rusije u našu korist: „O Kosovu ćemo razgovarati, jer smatram da, uz to što Rusija podržava stavove Srbije, kako su svi krenuli maksimalno da se angažuju o tom pitanju, da bi bilo važno da i Rusija izađe sa svojim stavom, i zamoliću predsednika Putina da, ne samo u direktnoj podršci koju pruža Srbiji, nedvosmisleno izađe sa svojim političkim stavom kroz sve druge organe i institucije i međunarodne organizacije… Rusija je uvek pružala nedvosmislenu podršku teritorijalnom integritetu Srbije, i ne samo to, već i podršku nezavisnom odlučivanju i suštinskoj nezavisnosti Srbije, kao i vojnoj neutralnosti.“

Takav Vučić, za razliku od onog iz „Kurira“, imao je svoje mesto pored Putina u trenucima koji su i za njega naročito značajni, od prvog bilateralnog susreta posle inauguracije, preko prisustva vojnoj paradi u čast pobede u Velikom otadžbinskom ratu, do šetnje u Besmrtnom puku uz sliku pokojnog oca.

Istovremeno, ovakvim je tretmanom Vladimir Putin udostojio Aleksandra Vučića, i možemo samo da se nadamo da zna zašto ga je tako udostojio. To jest da zna koji je, od ona dva, pravi Vučić, i da to nije onaj koji negoduje zbog slavljenja ratnika koji su svojom krvlju izvojevali našu slobodu. Jer takav, očigledno, nema šta da traži ni na vojnoj paradi ni u Besmrtnom puku.

A dok se i svi mi, ostali, i sami u to ne uverimo i definitivno, izvesno je samo jedno. Ako ne postoji volja za slobodom, i volja za borbu za tu slobodu, neće, i ne može da bude, ni mira ni blagostanja. Uostalom, nisu Srbi nerazumni mitomani, nego vrlo dobro znaju i koga slave, i zašto ga slave. Pa će se u skladu s tim odnositi i prema Aleksandru Vučiću.

(Pečat)

Check Also

Putin i Merkelova u Nemačkoj: Na stolu Kosovo i osamostaljenje Republike Srpske…

U Nemačkoj se u subotu sastaju kancelarka Angela Merkel i ruski predsednik Vladimir Putin, teme …