VUČIĆ U VELIKOJ IGRI: Ako je to poručio Peking, znači da Rusija i Kina to neće dozvoliti, bez obzira na perfidne igre SAD

Piše: Ljuban Karan
Posle mnogo vremena, Srbija sada ima razloga da veruje da nije sama na svetu i da je uz nju veliko jato ptica
Nije prošlo mnogo vremena otkad je kineski predsednik Si Đinping predstavio projekat Jedan pojas – jedan put do toga da on postane najznačajniji događaj u novijoj istoriji sveta. Kinezi sa nezamislivom sumom od bilion dolara obnavljaju drevni Put svile kao miroljubivi ekonomski strateški plan.
Foto: Tanjug, Sava Radovanović

Foto: Tanjug, Sava Radovanović

Projekat bi trebalo da otvori novi trgovinski, ekonomski i putni koridor od Šangaja do Berlina, koji će povezati najmanje 60 država Evrope, Azije i Afrike. Nijedna država do sada i nijedan državnik nisu tako mnogo učinili za mir i kvalitetnu budućnost planete.

Dok Kina nije postavila težište na ekonomski prosperitet sveta, sve prognoze budućnosti čovečanstva bile su sumorne, jer su bile zasnovane na oružanoj sili. Zapad je sirovu silu koristio kao pretnju, ali se nije libio da pokrene i oružane „kampanje“ za realizaciju surovih strategija pokoravanja država, gde se sve zasnivalo na strahu i strahopoštovanju.

Snagu kineskog kapitala najbolje je opisao mađarski premijer Viktor Orban, uporedivši je sa silom gravitacije. Znači, onaj koga ne privuče ova ekonomska gravitacija ili je za sada suviše daleko od zamišljenog projekta ili mu je ekonomski potencijal takav da predstavlja obično „pero“ na koje gravitacija nema veliki uticaj.

Zato je vredna svakog poštovanja činjenica da je Srbija jedina država sa prostora bivše Jugoslavije koja je učestvovala na forumu. I ne samo da je učestvovala nego je dobila toliko značajan publicitet, nesrazmeran i veličini i ekonomskom potencijalu naše zemlje.

Nije se to dogodilo samo zato što smo na Putu svile, nego što smo među prvima prepoznali značaj kineskog projekta veka i prvi se u njega sa punim poverenjem uključili. Iako je Srbija geografski ostala na istom mestu, tako su brojni bilaterarni susreti, čvrsti dogovori i potpisani ugovori promenili vizuru njenog geostraateškog položaja.

Iako se tim možemo ponositi, nije dobro što je Srbija jedina od država bivše Jugoslavije prisustvovala forumu u Pekingu. Da su mu prisustvovale još neke, možda bi se ratnohuškačka retorika i ratni planovi malo izmenili. Možda bi postepeno prevagnuo sada svima potpuno vidljiv ekonomski interes koji je takoreći nadohvat ruke.

Jačaju protesti ekonomskih stručnjaka zemalja regiona, pogotovo u Hrvatskoj, što se nisu uključili na vreme u kineski projekat i što kasne. Pritisnuti i ucenjeni državnici na Balkanu su u nezavidnoj situaciji jer im ponestaje argumenata za iskuljučivo proameričku orijentaaciju, za koju su svesno žrtvovali svoj suvernitet i nezavisnost. Da odlučuju sami, bilo bi lako, ali to jednostavno nije tako. Zato njihove odluke mogu biti krajnje neracionane i mogu ugroziti mir na Balkanu, i to baš sad kada je prosperitet realna opcija.

MANjA ILI VEĆA RATNA OPASNOST NA BALKANU?

Ako je predstojeći susret Putin – Tramp politički događaj godine, forum u Pekingu je svakako ekonomski. Zato se veliki realizovani, pokrenuti i predstojeći projekti sa NR Kinom u Srbiji ne mogu gledati kao isključivo srpska stvar.

Svako ugrožavanje ovih projekata zadire duboko u kineske interese ne samo zbog visine uloženog kineskog novca nego više zbog ugrožavanja kompletne ideje koju više niko ne spori kao svetski hit.

To jeste jak faktor odvraćanja od agresije na Srbiju od malih balkanskih igrača. Neće se tek tako odlučiti da remete interese trenutno možda najveće svetske ekonomske sile ako odlučuju sami. Ali u tome i jeste problem – ne odlučuju sami, i zna se ko je taj ko ih može gurnuti u rat i ko jedini sme i hoće da remeti kineske interese jer im je to deo ne samo ekonomske nego i vojne strategije.

Zato ratna opasnost na Balkanu ostaje kao suluda, ali i dalje realna opcija, bez obzira što će samo unazaditi sve. Ono što Srbija ni na trenutak ne sme da zaboravi kada razmišlja o modernizaciji vojske i jačanju odbrane, jeste da na Balkanu postoje dva državna rukovodstva koja se potpuno uklapaju u interese SAD i NATO, a to su politički vrh Albanije i Hrvatske.

Oni su trenutno jedini politički faktori u regionu koji su stare teritorijalne aspiracije prema tuđim teritorijama stavili iznad svakog ekonomskog interesa. Tako i nije važno da li će Albanijom i dalje vladati Edi Rama a u Hrvatskoj Kolinda Grabar Kitarović i Andrej Plenković, jer se osnovne ideje o stvaranju Velike Albanije i Hrvatske u granicama NDH neće menjati.

Sile koje u tom pravcu snažno deluju 100-150 godina mnogo su jače da bi ih sada mogli menjati sitni i prolazni držvni aparatčici. Stare unutrašnje i emigrantske organizacije i partije nisu organizovane zbog ekonomskog prosperiteta, to je u drugom planu, a u prvom su teritorija i proširenje. I hrvatski i albanski nacionalisti sada vide jedinstvenu istorijsku šansu jer se njihovo nastojanje poklopilo sa interesom najveće svetske sile i najjačim vojnim savezom na planeti.

Sa stanovišta mogućnosti da sateliti SAD uz pomoć NATO vojno poraze Srbiju, ratna opasnost se smanjuje, jer svaka ozbiljna procena pokazuje da je to nemoguće ako iza Srbije stanu Rusija i Kina. Međutim, ako cilj ne bude poraz Srbije, nego samo dugotrajni iscrpljujući rat, procena će pokazati da je to moguće. Jer postoji nešto što povećava mogućnost agresije na Srbiju – dve države koje prave ratne planove i koje mogu biti nahuškane da pokrenu sukobe imaju čvrsto uverenje da ne mogu izgubiti rat.

Ako se i desi da im sve krene nizbrdo na frontovima i ako budu prinuđeni na povlačenje pred srpskom vojskom, SAD i NATO vojnom silom i diplomatskim ucenama neće dozvoliti da neko pređe njihove sadašnje granice. To može biti veliki izazov ako imate uverenje da nešto možete dobiti, a ništa ne možete izgubiti i čini se da upravo na učvršćivanju takvog uverenja trenutno rade SAD i NATO. A prosto vođenje rata radi rata, može biti interes samo SAD da bi se zaustavio megaprojekat Kine i proširenje kineskog uticaja na Evropu.

SAD, NATO i Zapad u celini su zajedničkom smišljenom akcijom doprineli da kod ratnih huškača i potencijalnih agresora ne postoji strah od odgovornosti. Svi oni koji su stvarno bili odgovorni za izazivanje ratova na prostoru bivše Jugoslavije bili su unapred amnestirani i potpuno zaštićeni.

Potpuno su zaštićeni i ratni zločinci saveznici NATO. Račune je polagala samo srpska strana, najčešće ni kriva ni dužna. Tako oni koji će ubuduće pokretati osvajačke ratove, što jeste zločin, i koji će činiti zločine nad civilima znaju da za to neće odgovarati. To i jeste bio jedan od ključnih ciljeva zaštite partnera NATO – da se ohrabre oni koji će pokretati buduće prljave akcije u interesu Alijanse.

Tvrdnjama koje uredno i redovno prenosi ambasador Kajl Skot da SAD žele mir i blagostanje na Balkanu i da ne podržavaju stvaranje Velike Albanije ne može se verovati. Uvek su tvrdili da nam žele svako dobro, čak i dok su nas bombardovali. Kako im verovati kada su svojevremeno tvrdili da nemaju ništa protiv srpskog naroda, nego da ruše jedan diktatorski režim, a bacili su tone osiromašenog uranijuma na teritoriju Srbije, čije posledice vidimo kroz zdravtvanu statistiku, i tek ćemo da ih vidimo. Tako oni rade, udaraju svim srdstvima kad im je interes ugrožen, pa i neljudskim. Hladno su tvrdili da osiromašeni uranijum koji su bacili ne šteti zdravlju. Malo je falilo da tvrde kako je lekovit.

Da li se danas nešto promenilo i da li bi radili isto? Naravno da bi. Protiv onog ko im se suprostavi prvi korak je opšta satanizacija na svetskom nivou a potom je sve dozvoljeno pod parolom – ukloniti zlo sa planete. Na primer, sada je na udaru Severna Koreja.

Nije mi namera da branim režim, ali vidimo šta se trenutno dešava. Na sceni je drugi talas sajber-napada na računarske sistema u celom svetu. Na sceni je ucena, napadači traže novac, po principu klasične mafije i bande. Prtom, ne štede ni bolnice ni ljudske živote pacijenata. Američki eksperti brzo su otkrili da sajber-napad verovatno kreće iz Severne Koreje. Kakva slučajnost, dok smo svi mislili da kreće iz SAD, od strane najmoćnijih svetskih obaveštajnih službi. Kako smo samo pogrešili.

NA ŠTA SRBIJA TREBA DA OBRATI PAŽNjU?

Promoterski timovi SAD i NATO konačno su shvatili da u Srbiji ne mogu ostvariti operaciju popularizacije NATO sa radikalnim ciljem. Prvi pokušaj je bio da se preko lobista promeni negativno mišljenje o Alijansi u glavama Srba. Kada su videli da je to zbog bombardovanja i višedecenijskog negativnog stava prema srpskom korpusu nemoguće, postavili su malo prizemniji cilj kada je u pitanju srpski stav – dobro, NATO je takav kakav jeste, ne možemo ga promeniti ni pobediti, i jedina pametna varijanta jeste da im se pridružimo.

NATO lobisti su se ubili od promocija i ožvalavili od priče po medijima, ali bez uspeha. Jer kako Srbi da prihvate da će im neko dobro doneti oni koji su smišljeno ubijali civile radi zastrašivanja stanovništva, a pod maskom kolaterarne štete? Ko da prihvati totalne greške pilota NATO kao normalnu stvar kada se zna da gađaju sa preciznošću od metar tolerancije, a posipaju kasetnim bombama cela naselja. Ili pod još glupljim opravdanjem prosipaju osiromašeni uranijum po Srbiji i udaraju direktno na genetiku, tačno kako je obećala Medlin Olbrajt.

Sada su NATO lobisti dobili još lakše zadatke i prizemnije ciljeve kad je srpska javnost u pitanju. Suština njihove sadašnje propagande jeste da Srbija ne treba da se naoružava i ne treba da modernizuje vojsku. Po njima, neka to drugi rade, to je njihov problem, Srbija ima pametnija posla i toliko urgentnijih stvari gde da uloži novac. Oni ne pretpostavljaju, oni znaju da rata na Balkanu neće biti.

Sve će se kako-tako rešiti mirnim putem, a oni što budu davali novac za naoružanje ispašće na kraju budale koje su potrošile opšte dobro na običnu gvožđuriju. E sada, koliko god ranije nisu imali uspeha, ovaj put njihova propaganda nailazi na plodno tle kod značajnog procenta Srba. Naoružavanje i jačanje odbrambene sposobnosti ionako nailazi na otpor kod onih koji misle da je to zveckanje oružjem, da samo provocira naše susede da se i oni naoružavaju, a ne shvataju da jačanje odbrane deluje kao najjači faktor odvraćanja i doprinosi očuvanju mira.

To znači da NATO lobi sada može naneti više štete Srbiji nego ranije. Tada im niko nije verovao, a sada su sa novom pričom postali uverljiviji. Zato je veoma važno da se njihova nova medijska kampanja raskrinka i neutrališe.

Treba imati u vidu da će SAD i NATO koristiti sve mogućnosti ne samo preko NATO lobista nego i preko ostalog dela agenture, kao i preko palasirane medijske propagande da nas posvađaju sa sadašnjim moćnim partnerima Rusijom i Kinom. Na tome se već uveliko radi, doduše, bez velikog uspeha, ali i bez odustajanja. Već sada mogu da se čuju priče tipa: „Nema ništa od aviona i tenkova iz Rusije“; „Rusi će nas kao i 90-tih prodati i ostaviti na cedilu“; „Kinezi će nas zaboraviti čim nađu bolje partnere u Evropi“; „Rusi i Kinezi će se dogovoriti sa Amerima na našu štetu, pa gde ćemo onda“; i sl. Nisu u pitanju samo moćni svetski mediji pod kontrolom CIA nego domaći mediji pod stranim uticajem, a za koje svi znamo ili pretpostavljamo u čijem interesu rade.

SAD i NATO sa velikom pažnjom prate modernizaciju Vojske i odbrambene pripreme Srbije. Pitanje je zašto. Štaviše, daju ozbiljne primedbe, gde svaka ta primedba liči na vojnu pretnju i pritisak. Na primer, američki The National Interest objavio je tekst pod nazivom Nove srpske rakete šalju poruku – bombardujte nas i uništićemo vaše gradove. Već sami naslovi i način pisanja Srbiju prikazuju kao provokatora i nekoga ko izaziva NATO.

Nekoga ko priziva i priželjkuje bombardovanje kako bi mogao da demonstrira svoje oružje gađanjem gradova i ubijanjem civila. Sve to deluje kao neka nova propaganda protiv naše zemlje kroz nekakav strah od „nove srpske agresije“, baš onako kako to uporno nastoje da nametnu Albanci i Hrvati. Izražavaju bojazan da bi nove srpske rakete „Šumadija“ sa dometom od 300 km mogle ugroziti njihove NATO članice u regionu i namerno pominju Zagreb kao potencijalnu metu.

VELIKO JATO PTICA

Poznato je da se SAD i NATO plaše svake mogućnosti uzvratnog udara, a toga se plaše i njihovi balkanski NATO sateliti, koje huškaju na rat. Znaju oni dobro da Srbija nema agresivne namere i da je modernizacija i jačanje odbrane u funkciji odvraćanja. Plaši ih mogućnost odmazde jer su kao Alijansa navikli da bombarduju one koji nemaju čime da uzvrate. Na primer, neće napasti Severnu Koreju, iako im svakodnevno pruža nove povode, ali zato hoće svakoga ko je slab i ko ne može da uzvrati a nije potpuni i bespogovorni poslušnik.

Situaciju oko naoružavanja Vojske Srbije i jačanja odbrane prate potpuno svesni da Srbija još uvek nije, ali da bi uskoro mogla biti van zone koja omogućava Alijansi ili nekim njenim članicama otvorenu vojnu agresiju. Prostor im se naglo sužava i zato smo trenutno u domenu visokog rizika, jer oni znaju da im svaki novi dan smanjuje mogućnost vojnog rešenja problema.

Ono što posebno zabrinjava i što Srbija mora imati u vidu jeste već pomenuta, a za nas katastrofalna eventualna odluka SAD i NATO da se na Balkanu vodi rat radi rata, gde Amerika ne bi imala vojne, nego ekonomske strategijske ciljeve. Svrha stvaranja ratne zone bila bi presecanje Puta svile i ometanje ofanzivnog ekonomskog prodora Kine u Evropu. Ustvari, ometanje ovog projekta jeste strategijski interes SAD, pa je sasvim realno očekivati da će SAD pokušati to da spreče. Naš problem je što bi to moglo većim delom da se sprovodi baš preko naših leđa. Ipak, treba imati u vidu da će u tim pokušajima imati jake protivnike, Rusiju i Kinu.

Potpuno je jasno da Albanci ne žele ni pregovore ni dogovore sa Srbijom jer znaju da tako ne mogu postići krajnji cilj. Zato u timove za pregovore ubacuju najomrznutije ličnosti za srpsku javnost: Medlin Olbrajt, Martija Ahtisarija i Vilijama Vokera. Ličnosti sa kojima niko u Srbiji ne želi da razgovara zbog ogromne štete koju su naneli srpskom narodu. Pa čak i te ličnosti, onakve kakve su, umesto da se trude da budu prihvaćene, unapred provociraju, kao da žele da budu odbijene i da pregovori propadnu „krivicom Srbije“. A nije teško predvideti da će biti odbijene ako nam nude nešto slično kao Voker, koji otvoreno kaže da radi na realizaciji projekta Velike Albanije.

 

Ako se zna da Albanci ne smiju učiniti ništa bez konsultacija sa Amerikom, onda je pitanje čija je to stvarno ideja u vezi sa Vokerom, Olbrajtovom i Ahtisarijem – albanska ili američka. Ako je američka – a po svemu sudeći jeste, jer oni nemaju primedbi na sastav albanskog pregovaračkog tima – onda je stvar mnogo gora nego što izgleda. Jer je to jedan od podmuklih prljavih planova, kakve smo ranije već videli, a koji vode direktno u sukobe. Koncipiraju se tako da stvore situaciju kada je ipak moguće optužiti Srbiju za blokadu pregovora. Tako bi Srbija ponovo bila optužena što Zapad umesto pregovora mora koristiti druga sredstva.

Veoma je dobro što je premijer Vučić obavio veliki broj razgovora sa značajnim svetskim liderima, gde su Kosovo i Velika Albanija bili tema. Lideri Rusije i Kine su izrazili zabrinutost zbog agresivnih izjava albanskih vođa Ramuša Haradinaja, Edija Rame, Hašima Tačija i Jonuza Muslijua. Nakon ovih razgovora premijer je poručio srpskom narodu da može biti spokojan jer Velike Albanije neće biti.

Ako je to poručio iz Pekinga, nakon razgovora sa Putinom i Si Đinpingom, to može da znači da Rusija i Kina to neće dozvoliti, bez obzira na perfidne igre SAD. I pored toga, imamo razloga da budemo oprezni. Premijer je rekao da Velike Albanije neće biti, ali to ne znači da je agresija isključena i da neće biti pokušaja da se taj cilj silom ostvari. Sam takav pokušaj može biti realizacija neuralgične zone od koje će investitori bežati, a sa ciljem da se poremeti kineski projekat, od kog svi u pojasu Puta svile očekuju korist.

Da li će SAD uspeti u destrukciji, ne zavisi samo od Kine. Opasnost se krije u snažnom američkom pritisku na male zemlje koje bi trebalo da podrže projekat. Zato Si Đinping često ponavlja kinesku mudrost: „Jata ptica mogu da pobede oluju, ali nema ptice koja to može da uradi sama“. Tako ni Srbija ne može sama savladati zamke i prepreke koje joj se uporno postavljaju od centrale i satelita NATO, ali sada imamo razloga da verujemo da nismo sami i da je uz nas veliko jato ptica.

(Standard.rs)