GRAĐANSKI RAT KUCA NA VRATA Venecuela se RASPADA, a nikoga NIJE BRIGA – Zašto?

U iregularnim i izuzetno kontroverznim izborima prošle nedelje, Venecuela je izabrala članove nove ustavotvorne skupštine, tela koje će predsedniku Nikolasu Maduru dati još veću kontrolu nad ovom podeljenom zemljom u kojoj vlada sve veći haos

Tokom i nakon izbora, za vreme kojih je u masovnim protestima ubijeno desetoro ljudi, vlada je nastavila sa hapšenjima opozicionih političara, a SAD su uvele nove sankcije Maduru i drugim predstavnicima venecuelanskih vlasti. Osim haosa i nasilja, zemlja pati od hronične nestašice hrane i lekova.

Povodom najnovijeg razvoja događaja u Venecueli, novinar „Slate-a“ razgovarao je sa profesorkom političkih nauka i latinoameričkih studija Teri Lin Karl, autorkom knjige „Paradoks obilja: Naftni procvati i petro-države“.

Kolaps bogate zemlje s najvećim zalihama nafte na svetu

Lin Karl ocenjuje da je neverovatan aspekt venecuelanske krize to što svedočimo kolapsu velike, bogate, moderne države koja ima i demokratsku i autoritarnu tradiciju, koja je samo nekoliko sati udaljena od SAD i koja ima najveće svetske zalihe sirove nafte. Ovaj scenario mogao bi da dovede do izbegličke krize, proširi nestabilnost u regionu i još više proširi kriminal u Centralnoj Americi i na Karibima, ali i do građanskog rata u samoj Venecueli.

Koren same krize je kolaps demokratije i dvostranačkog sistema u zemlji. Naravno, očigledni razlozi krize su pad cena nafte, preterana zavisnost privrede Venecuele o ovom energentu, preterano trošenje Madurove vlade i vlade njegovog prethodnika Uga Čaveza, nedostatak ograničenja i protivteža u državi te „ultra-predsednički“ sistem koji se oslanja na vanredne dekrete, proganja disidente i koji je ogrezao u korupciju.

Međutim, problem s ovakvim tumačenjem je taj što je sve navedeno postojalo i u dosadašnjoj demokratiji. Dvostranački sistem je propao i doveo do uspona Čaveza, jer nije činio ništa za siromašne. Slogan iz tog vremena bio je: „Gde je novac od nafte?“

Ali Čavez je nastavio da radi ono što su i dotadašnje vlade radile pre njega – previše se oslanjao na prihode od prodaje nafte. Nafta čini čak 96% izvoza Venecuele. Čavez je protraćio devize koje je država na ovaj način zaradila subvencijama za siromašne: od povlašćene cene benzina i hrane do besplatnog stanovanja i zdravstvenih usluga.

Sve vlade u Venecueli trošile su novac kojeg nema

Sve je to bilo i te kako potrebno i pohvalno, ali ne može se trošiti novac kojeg nema, što će na kraju upropastiti državu, upozorava Lin Karl. U Venecueli vlada mit da prihodi od nafte mogu da pokriju sve što država želi da radi. Ta zabluda je stvorila iste probleme i za Čaveza i Madura i za vlasti pre njih, pa i za vojnu huntu iz pedesetih. Ali to nije samo problem Venecuele. Ista nevolja muči Irak, ali i druge izvoznike nafte. Nemoguće je voditi privredu utemeljeno na jednom dobru čija cena je ekstremno nestabilna.

Neoliberalne mere štednje koje je uveo predsednik Karlos Andres Perez u svom drugom mandatu krajem osamdesetih godina, čime je pregazio svoja obećanja o pomoći siromašnima, izazvale su ogromnu socijalnu eksploziju. U tadašnjim protestima, koje Venecuelanci zovu Karakazo, bezbedonosne službe su ubile više demonstranata nego danas – stotine, a po tvrdnjama mnogih i hiljade, piše Index.hr.

Kad je, nakon neuspešnog puča 1992. Čavez došao na vlast izborima 1998. godine, stvari su se u početku zaista popravile, čemu je svakako doprinio i istovremeni rast cena nafte. Ali Čavez se pravio kao da ima dovoljno novca za finansiranje svega, a kad trošite novac koji nemate, postoje samo dve opcije: jedna je da se zadužujete, druga da ga upumpavate. Venecuela je upumpavala ogromne količine novca, kao što to uostalom radi i SAD. No postoji ključna razlika: dok su američki dolari najtraženija globalna valuta, venecuelanski bolivari ne trebaju nikome. Predvidljivi rezultat je bila inflacija koja se sada procenjuje na 720% godišnje.

Maduro nije Čavez

Ipak, Maduro nije kao Čavez. Dok je Čavez tražio legitimitet za svoje reforme na izborima, na kojima je redovno pobeđivao, Maduro ne provodi slobodne i poštene izbore za ustavne reforme kao njegov prethodnik i mentor.

U neku ruku, Čavez je umro na vreme da ostane poštovan i voljen među svojim pristalicama. Sadašnji predsednik jednostavno nije lider kao Čavez koji je bio autoritaran, ali harizmatičan, zaključuje Lin Karl. Venecuelanci su mogli da se poistovetiti sa njim, kako sa njegovim idejama da u tako bogatoj zemlji ne bi trebalo biti toliko siromašnih, tako i s njegovim poreklom i nastupom. Zbog toga je dobijao izbore, za razliku od Madura.

Građanski rat je sada realna mogućnost jer u Venecueli gotovo svako ima oružje, a zemlja je duboko podeljena, ocenjuje Lin Karl. Dok Madurove pristalice tvrde da su krivci za krizu bogataši i SAD, opozicija je podeljena između sebe. Jedan deo opozicije želi povratak na mere štednje i neregulisanu tržišnu priverdu i skloniji je nasilnoj konfrontaciji nego ikakvim pregovorima s vladom. Drugi deo opozicije je stranka zvana „Primero Justicia“ koja zagovara institucionalni put prema izlasku iz krize. No, prvo krilo opozicije bolje je povezano sa SAD.

Zbog toga je bitno da SAD ne preduzima unilateralne poteze jer to samo služi kao potvrda Maduru da se radi o američkom pokušaju smene režima, smatra Lin Karl. Osim toga, potreban je embargo na uvoz oružja u Venecuelu, jer poslednje što treba toj zemlji u ovakvoj situaciji je još oružja, ističe ova analitičarka.

Index.hr