ČOVEK KOJI KROJI SVETSKU POLITIKU – KISINDŽER otkrio šokantne stvari!

Svetski poredak suočava se sa konceptima različitih iskustava, uključujući kontinentalno ili univerzalno-religijsko.

Lejdi Tačer bila je jedan od najbitnijih lidera našeg vremena. Odlučna, energična, hrabra i odana, žena koja je bila posvećena oblikovanju budućnosti, a ne praćenju preporuka fokus-grupa.

Prvi put sam je sreo početkom 70-tih, kad je radila kao ministar obrazovanja u vladi Edvarda Hita. Na našem prvom sastanku gospođa Tačer je prenaglasila tada konvencionalnu političku mudrost da se politička takmičenja uvek svode na dobijanje centra. Za nju je vođstvo značilo vođenje političkog centra ka već definisanim principima, a ne obrnuto.

Kako bi sprovela ovu filozofiju, morala je da tokom svoje duge političke karijere stvori novi politički pravac u društvu. Ona je to i učinila kombinujući svoj karakter i ličnu hrabrost – karakter, jer početne odluke, uslovljene političkim procesima, nemaju jasnu budućnost; i hrabrost da ide napred putem kojim nikad ranije nije išla.

Margaret Tačer je sve te osobine pokazala na Vestminsterskom koledžu, mestu gde je Vinston Čerčil pre 50 godina održao svoj govor o gvozdenoj zavesi. Ona je tada iznela izazove koji su danas još aktuelniji:

Da li bi Rusija trebalo da bude tretirana kao potencijalna pretnja ili partner?;
Da li bi NATO trebalo da preusmeri pažnju na stvari van njegovog područja?;

Da li bi NATO trebalo da prizna nove demokratije u Centralnoj Evropi sa svakom odgovornošću što je pre i opreznije moguće?;
Da li bi Evropa trebalo da razvije sopstveni „odbrambeni identitet“ unutar NATO?

Dve decenije nakon Tačerkinog obraćanja, transatlantski svet suočava se sa još jednim setom pitanja slične prirode. Svetski poredak – koji je Zapad stvorio i koji je zaustavio Tridesetogodišnji rat 1648. godine – zasnovan je na pojmu suvereniteta ostvarenog balansom suvereniteta među mnoštvom entiteta. Sad se taj pojam suočava sa konceptima koji su izvučeni iz raznih istorijskih i kulturalnih iskustava, uključujući kontinentalne ili univerzalno-religijske dimenzije. Dakle, dugoročno pitanje je da li će ova pitanja biti rešena u sklopu maksima nacija – država ili će biti rešena novim globalizovanim konceptima, i šta će biti posledice takvog svetskog poretka u budućnosti. Sve to ću proceniti prilagođavanjem izazova lejdi Tačer na današnje okolnosti.

RUSIJA

Ruski izazov – što je bilo prvo pitanje lejdi Tačer – danas je fokusiran na Ukrajinu i Siriju, ali reflektuje dublje otuđenje. Rastežući se na 11 zona od Evrope, duž granica islama pa sve do Pacifika, Rusija je uspela da razvije poseban koncept svetskog poretka. U svojoj predugoj potrazi za bezbednošću duž ogromnih granica sa nekoliko prirodnih razgraničenja, Rusija je evoluirala u nešto što predstavlja definiciju apsolutne bezbednosti, koja se kosi sa apsolutnom nesigurnošću nekih njenih suseda.

Istovremeno, geostrateška ljuska Rusije, njen skoro mističan koncept veličine, kao i spremnost njenog naroda da izdrži sve teškoće, sve je to kroz mnoge vekove bilo od pomoći očuvavanju globalne ravnoteže protiv imperijalnih težnji Mongola, Šveđana, Francuza i Nemaca. Cilj Rusije bio ambivalentnost – njena želja da bude prihvaćena od Evrope i da je istovremeno nadmaši. Ovaj poseban osećaj za identitet olakšava objašnjenje izjave predsednika Putina da je „smrt Sovjetskog Saveza bila najveća geopolitička katastrofa veka“.

Putinov pogled na međunarodnu politiku se često posmatra kao oživljavanje evropskog nacionalističkog autoritarizma iz 30-tih godina prošlog veka. Tačnije, to je nasleđe pogleda na svet identičnog pogledu pisca Fjodora Dostojevskog u njegovom govoru 1880. godine na podizanju spomenika Puškinu. Njegov strastveni poziv na novi duh ruske veličine, zasnovan na duhovnim kvalitetima ruskog karaktera, preuzeo je Aleksandar Solženjicin krajem 20. veka.

Napuštajući svoje progonstvo u Vermontu kako bi se vratio u Rusiju, Solženjicin u svojoj knjizi O ruskom pitanju poziva na spasavanje ruskog naroda koji je „istisnut“ iz Rusije. U istom duhu Putin je okupljao pristalice protiv onog što je nazivao 300-godišnjim naporima Zapada da obuzda Rusiju. Godine 2007. na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji Putin je napravio ispad koji mnogo liči na Solženjicina. U njemu je optužio Zapad da nepravedno zloupotrebljava probleme Rusije kako bi je izolovao i osudio.

Kako Zapad može razviti odnose sa Rusijom – zemljom koja je ključni elemenat evropske bezbednosti – sa kojom zbog istorijskih geografskih razloga ima fundamentalno različite poglede na to kako bi trebalo da izgleda obostrano zadovoljavajući dogovor o zemljama na granicama Rusije? Da li je najmudrije pritiskati Rusiju i kažnjavati je dok ne prihvati zapadne stavove o unutrašnjem i globalnom redu? Ili se ostavlja prostor za politički proces koji prevazilazi ili barem ublažava uzajamno distanciranje u potrazi za zajedničkim konceptom svetskog poretka?

Da li će ruske granice biti tretirane kao trajna zona sukoba ili sve to ipak može biti transponovano u sferu potencijalne saradnje? Kakvi su kriterijumi neophodni za takvu saradnju? To su pitanja evropskog poretka koja je potrebno sistematski razmotriti. Svaki od tih koncepata zahteva odbrambene sposobnosti koje bi uklonile iskušenje od ruskog vojnog pritiska.

KINA

Pitanja Lejdi Tačer koja se tiču problema „van područja“ uglavnom su Kina i Bliski istok. Kina je pokrenula inicijativu Put i pojas, što je velika kreacija sa političkim, privrednim ekonomskim i bezbednosnim implikacijama od istočne Kine pa sve do Engleskog kanala. Sve to podseća na lekciju koju je ser Halford Makinder održao u Kraljevskom geografskom društvu 1907. godine, kad je opisao evroazijski „hartlend“ kao geostrateško težište planete.

Tražeći povezivanje Kine sa Centralnom Azijom i eventualno Evropom, novi Put svile će prebaciti svetski centar gravitacije sa Atlantske na Evroazijsku kopnenu masu. Na tom Putu susreću se ogromne raznolikosti ljudske kulture, nacija, vera, institucija i suverenih država. Na tom Putu su druge velike kulture – Rusija, Indija, Iran i Turska, i na samom kraju Puta zemlje Zapadne Evrope, koje će tek da odluče hoće li učestvovati, sarađivati ili se protiviti projektu i u kojoj meri. Kompleksnost međunarodne politike je zapanjujuća koliko je i ubedljiva.

Inicijativa Pojas i put gura se u međunarodnom strateškom okruženju koje je vestfalsko i definisano zapadnjačkom filozofijom reda. Međutim, Kina je jedinstvena i prevazilazi dimenzije vestfalske države; ona je stara civilizacija, država, imperija i globalizovana ekonomija. Neizbežno je da će Kina stremiti adaptaciji međunarodnog poretka koji bi bio uklopiv sa njenim istorijskim iskustvom, rastućom moći i strateškom vizijom.

Ta evolucija će obeležiti treću transformaciju Kine u poslednjih pola veka. Maova evolucija donela je jedinstvo, Dengova reformu, a sad kineski predsednik Si Đinping želi da ispuni ono što naziva „kineski san“, vraćajući se poznim reformatorima dinastije Ćing i realizacijom „dve stogodišnjice“ (sklop ciljeva koji se mora ispuniti kako bi se došlo do „kineskog sna“, prema govoru Si Đinpinga na Kongresu partije 2012; prim. prev.). Kada NR Kina uđe u svoju drugu stogodišnjicu 2049. godine, ona će, prema Siju, tad biti jaka, ako ne i jača od bilo kog društva na svetu i imaće veći BDP po stanovniku od bilo koje zemlje.

U tom slučaju će SAD i Kina postati dve najvažnije zemlje i ekonomski i geopolitički, zbog čega će biti obavezne da bez presedana promene svoje tradicionalno razmišljanje. Sve do posle kraja Drugog svetskog rata SAD nisu mogle da se takmiče sa sebi geopolitički ravnima. I nikad u svojoj milenijumskoj istoriji Kina nije mogla da zamisli da će morati da plaća danak stranoj državi, centralnom ili „srednjem“ kraljevstvu.

Obe zemlje vide sebe kao izuzetne mada na drugačije načine. Amerika širenje svojih vrednosti i sistema na druge zemlje vidi kao misiju, dok je Kina kroz istoriju delovala na pretpostavci da će njen nastup motivisati druge zemlje da pristupe hijerarhiji zasnovanoj na poštovanju.

U obe zemlje postoje mišljenja o tome kako pomiriti ta dva koncepta – bilo u kontekstima nacionalne države, bilo u nekim globalnijim varijantama, čega je primer „Kineski san“ Sija Đinpinga. Za oba društva, kao i ostatak sveta, njihova koevolucija ključno je iskustvo današnjice.

Kakva će uloga Evrope biti u takvom svetu? Da li će imati ulogu kao deo Atlantskog sveta ili kao entitet koji se redefinisao unutar sebe i koji se samostalno prilagođava fluktuacijama koje je okružuju? Ili kao drugačiji entitet, čiji elementi učestvuju u istorijskom balansu modela moći? Koja vrsta svetskog poretka će zavisiti od toga da li će transatlantski koncept i koncept Put i pojas biti sinhronizovani?

 BLISKI ISTOK

U Evroaziji i duž ruskih granica svetski poredak izazvan je posledicama konsolidacije. Ali na periferiji Bliskog istoka je pod pretnjom od raspada. Vestfalski poredak, stvoren na Bliskom istoku nakon Prvog svetskog rata, sada je pretvoren u klanicu. Četiri države prestale su da funkcionišu kao suverene. Sirija, Irak, Jemen i Libija su postale bojno polje različitih frakcija koje teže da nametnu svoju vladavinu.

ISIS, ideološki radikalna verska armija koja kontroliše velika prostranstva Iraka i Sirije, proglasila se nemilosrdnim neprijateljem moderne civilizacije, želeći da silom zameni međunarodni sistem višestrukosti država jednom islamskom imperijom, kojom bi se upravljalo šerijatskim zakonom. U takvim okolnostima više ne važi tradicionalni kliše da je neprijatelj vašeg neprijatelja vaš prijatelj. Na savremenom Bliskom istoku neprijatelj vašeg neprijatelja može biti i vaš neprijatelj. Bliski istok utiče na svet nepredvidivošću svojih ideologija, baš kao što to radi i nepredvidivošću svojih dešavanja.

Rat sveta protiv ISIS ilustruje to. Većina anti-ISIS sila (uključujući i šiitski Iran i vodeće sunitske zemlje) slažu se u potrebi da je unište. Međutim, koji entitet bi zatim trebalo da nasledi tu teritoriju? Koalicija sunita? Ili sfera uticaja u kojoj dominira Iran? Odgovor je nedostižan, imajući u vidu da Rusija i NATO podržavaju sukobljene frakcije. Ukoliko teritoriju ISIS zauzme iranska Revolucionarna garda ili šiitske snage koje obučava Iran, posledica toga bi mogla da bude formiranje luka od Teherana do Bejruta koji bi mogao da znači izlazak iranskog radikalnog carstva.

Zapadnu računicu mrsi i aktuelna transformacija Turske – nekad ključnog umerenog uticaja – od sekularne zemlje do ideološki islamske verzije. Prethodno utičući na Evropu upravljanjem toka migranata i frustriranjem Vašingtona transportom nafte i drugih dobara preko svoje južne granice, podrška Turske sunitskom faktoru odvija se zajedno sa naporima da se što više oslabi kurdska autonomija, koju je Zapad do sada podržavao.

Nova uloga Rusije će uticati na vrstu poretka koji će iz toga proizaći. Da li je njen cilj poraz ISIS i i sprečavanje stvaranja novih entiteta? Ili se ona samo vodi istorijskim potragama za svetskom dominacijom? Ukoliko je u pitanju ovo prvo, politika saradnje Rusije i Zapada bila bi konstruktivna. Ukoliko je ovo drugo, obnova obrazaca Hladnog rata vrlo je verovatna. Rusko raspoloženje u rešavanju problema kontrole teritorije ISIS će tad biti ključni test.

Sa istim izborom se suočava i Zapad. Zapad mora da odluči koji ishod je kompatibilan sa novim svetskim poretkom i kako ga definiše. Ne može podleći izborima baziranim na religijskom profilisanju. Njegova podrška mora naginjati ka stabilnosti i suprotstavljanju grupama koje prete stabilnosti. Računica bi morala biti dugoročna i ne bi smela biti podložna taktici momenta.

KUDA IDE ATLANTSKA ALIJANSA

Svi ovi trendovi obuhvataju dve implikacije za Atlantsku alijansu. Svi preokreti na kontinentu prete balansu moći i zato predstavljaju pretnju po bezbednost. Ali isto tako i izazivaju Zapad da doprinese izgradnji novog svetskog poretka. Član 5 povelje NATO definiše šta mora biti sačuvano, i to ne može biti krajnji rezultat Atlantske politike.

NATO je formiran 1949. godine kako bi sačuvao svoja članice od direktnog napada Sovjetskog Saveza. Od tada se savez razvio u mrežu nacija, koje se kombinuju u raznim dimenzijama kako bi reagovale na međunarodno destabilizujuće situacije. Ipak, NATO je bio precizniji u svom prvobitnom cilju nego u svojoj evoluciji; jasniji je u svojim odbrambenim obavezama nego u ulozi svom doprinosu svetskom poretku.

Zamišljen kao prepreka Sovjetskom Savezu u procesu uvećavanja arsenala nuklearnog naoružanja, što bi pojačalo njegove brojčano nadmoćnije kopnene snage, NATO je bio i zakonska obaveza i izraz zajedničkog opredeljenja slobodnih nacija Zapada u očuvavanju svojih vrednosti.

Tradicija američkog vođstva rezultat je toga budući da je američki nuklearni arsenal bio ultimativna protivteža sovjetskoj vojnoj sili. Kako su decenije prolazile, Savez se postepeno menjao u unilateralnu američku garanciju, umesto da postane dogovoreni strateški koncept relevantan za svet u razvoju.

Koncept lejdi Tačer o Alijansi se veoma razlikuje od trenutne realnosti. Ona je to u svojoj suštini opisala kao savez „gde bi Amerika bila dominantna sila, sa svojim saveznicima, koji bi je u principu pratili u stopu“. To više nije slučaj u potpunosti. SAD više ne vodi onako kako je Tačerova mislila, a previše je Evropljana koji žele da istraže alternative.

Realnost stanovništva, resursa, tehnologije i kapitala obezbeđuju uloge za uključenu Ameriku i vojno angažovanu Evropu. Međutim, do toga neće doći bez dogovorenog strateškog i političkog koncepta.

U današnjem svetu koji se brzo menja, NATO mora da preispita svoje ciljeve i svoje sposobnosti. Promena u strukturama koje obuhvataju savremeni svetski poredak moraju izazvati NATO i njegove članice da se zapitaju koje promene (osim promene teritorije svojih članica) će sprečavati i kojim putem? Koji su politički ciljevi i čime su spremni da ih brane?

Zato mi dozvolite da zaključim onako kako je rekla Margaret Tačer na svom predavanju na Findliju pre dve decenije:

„Šta bi trebalo učiniti? Verujem da je sad potrebna jedna nova i maštovita atlantska inicijativa. Njen cilj mora biti da se redefiniše atlantizam u jeku promena koje sam opisala. Ovo su retki momenti kada je istorija otvorena i kada se kurs menja ovakvim merama. Možda je upravo ovo taj trenutak.“

Citat lejdi Tačer pre svega reflektuje upozorenje i definiciju zadatka. Danas, kad smo u još većoj krizi.

Ovo je šira verzija izlaganja Henrija Kisindžera na konferenciji „Margaret Tačer o bezbednosti“, održanoj u junu 2017.

(standard.rs)