Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Piše: Sergej Latišev
Japan uobičajenim ceremonijama obeležava 72-godišnjicu s američkog atomskog napada na Hirošimu i Nagasaki.
Danas su nuklearne bombe i hiljadu puta razornije. Međutim, i bačene na japanske gradove bile su više nego dovoljno moćne.
Od samih atomskih eksplozija i njihovih posledica, u Hirošimi je poginulo 140.000, a u Nagasakiju – 74.000 ljudi, uglavnom civili, žene i deca. Tako je čovečanstvo ušlo u atomsku eru.
Neki su uvereni da su SAD primenile atomsko oružje protiv Japana da bi SSSR prodemonstrirale svoju moć – da bi Staljin znao svoje mesto u novom Američkom svetu. To je delom tačno, ali se prećutkuje ono što je u svemu interesantnije i strašnije.
„Atomska epopeja“ je i danas tajna iza sedam brava.
Zna se da su Nemci prvi počeli da rade na atomskom oružju, ali da je, zbog nečega, zatajio njihov organizacioni talenat i da njihov atomski program nije ničim posebnim rezultirao. Nabacuje se da je za to kriva sama ideologija nacizma koja je Nemačku lišila mozgova jevrejskih atomskih fizičara.
Američki general – Lesli Grovs, koji je rukovodio „Menhetnskim projektom“, odnosno proizvodnjom atomske bombe – još je dodavao da su Nemci podbacili i zato što se a-bombom nije bavio Vermaht.
Amerikanci naglašavaju da je samo njihova formula bila ispravna. A oni su odlučili da za a-bombu ne štede sredstva i da u projekat uključe i strane naučnike, uglavnom Jevreje i levičare. A tom im je omogućilo da brzo stignu i prestignu Nemce i da brzo dođu do bombe i da je primene.
Međutim, u američkoj zvaničnoj verziji postoji masa nepodudarnosti.
Iako su potrošili mnogo više novca nego Nemci, njihov „Menhetn“ je krajem 1944. bio u slepoj ulici. Nedostajali su im i punjenje i infracrveni beskontaktni detonator. Drugim rečima: imali su samo prototip prljave bombe neznatne snage. A već 1945. su imali najmanje dve bombe i neophodne količine uranijuma.
Moguće je da su u to vreme već imali još nekoliko a-bombi. Ali, otkud im sve to?
Pa, otuda!
„Poklon“ je stigao velikom podmornicom-minopolagačem U-234. Ona se sa nemačkim i dvojicom japanskih naučnika uputila ka Japanu, a prevozila je kontejnere sa uranijumom-235 kojeg je bilo dovoljno za dve atomske bombe, plus – one infracrvene detonatore. A i još mnogo šta drugo. U podmornici je bio i sam izumitelj tih detonatora.
Sve to je iz utrobe podmornice preuzeo lično Robert Openhajmer u čijoj nadležnosti je bio naučni deo „Menhetna“.
Otada je Amerikancima sve krenulo kao po loju. Već 16. jula 1945. su testirali plutonijumsku bombu implozivnog tipa u Los Alamosu: „Debeljka“ kojeg su 9. avgusta bacili na Hirošimu.
Zar vam se u ovome ništa ne čini čudnim? Jer, bombu su prvo testirali, pa potom primenili. Čudno je, pored ostalog, i to što Amerikanci nisu imali „punjenje“ ni za jednu jedinu bombu, a onda odjednom – čak za dve bačene na Japan i za jednu isprobanu u Los Alamosu.
Nije bilo detonatora, a onda se pojavili – niotkud.
„Mališa“ – bomba bačena na Hirošimu – bila je uranijumska bomba topovskog tipa. Takvu bombu je izmislio neki američki kapetan Parsons, ali se Amerikanci njome nisu ozbiljno bavili.
Neki tvrde ta bomba ima „englesko poreklo“, da su njeni „crteži“ stigli iz Velike Britanije. Moglo bi se dodati da je do „crteža“ došla britanska špijunaža. Ali, gde?
U Nemačkoj! Ovo je toliko bliže istini što je i sam Openhajmer jednom prilikom priznao da ta bomba ima „nemačko poreklo“.
U svemu ipak postoji još jedna tajna.
„Debeljka“ su testirali u laboratorijskim uslovima, a već kroz par nedelja bacili na Japan. Kakva brzina!
Ovo nije preterivanje. Treba samo pažljivo gledati fotografije o tom „Proizvodu“ testiranom sa nemačkim detonatorima u julu 1945. u Los Alamosu.
Taj „Proizvod“ je bio tako ogroman da ni danas u svetu ne postoji bombarder koji bi bio u stanju da tu bombu podigne u vazduh. Da nije bilo nemačke „pomoći“, Amerikancima bi bilo potrebno još nekoliko godina da tu bombu usavrše i smanje njene dimenzije.
Ovo znači samo jedno: Amerikanci su isprobali to čime su raspolagali i zaključili da će kroz nekoliko godina imati svoje a-bombe, pa rešili da na japanske gradove bace – nemačke bombe!
Amerikanci su „Mališu“ bacili na Nagasaki i bez prethodnog testiranja. Nisu ni morali jer su tu bombu prethodno više puta isprobali Nemci.
Mnogo je indicija da su „Mališe“ nemačke bombe. Njihovi originalni crteži su najstroža tajna sve do danas. Sa propratnim tekstom na nemačkom.
Nemci su oficijelno bili obavešteni da njihova zemlja radi na „moćnom oružju“ koje će obezbediti preokret u ratu u korist njihove zemlje i da zato treba još samo malo da izdrže.
Hitler je na takvom oružju zaista radio. U Nemačkoj je atomsko oružje ne samo isprobavano, nego i primenjivano.
Sačuvana su svedočenja i da su Nemci upotrebili atomsko oružje da bi probili pozicije sovjetske armije u bici na Kurskoj dugi. Na tom mestu je u pepeo pretvoren ceo streljački puk, zajedno sa konjima.
U vezi sa nemačkim atomskim udarima pominje se i Krim. Nemci su svoje bombe u borbi isprobavali i južno od Libeka i na ostrvu Rigen.
Musolini je neposredno pre svoje pogibije pisao da Hitler ima tri atomske bombe i da će ih vrlo brzo primeniti, što će obezbediti prelom u dotadašnjem ratovanju u korist Nemačke.
Zbog čega ih Hitler nije upotrebio? Iz čovekoljublja sigurno nije.
Nedostajalo mu je sasvim malo vremena, a njegovo okruženje se potom možda nije usudilo da primeni novo i strašno oružje protiv neprijatelja koji prema Nemačkoj nisu imali nikakva dobra osećanja.
U tome je bilo i računice.
Moguće je bilo udariti po Londonu prvom balističkom raketom u svetu Fau-2 sa atomskom bombom (ili bombama). Tu raketu je bilo nemoguće presresti i uništiti.
Moguće je bilo i poslati dalekoletne bombardere sa nekoliko bombi na Njujork (u Norveškoj su Nemci imali 40 aviona za prelet Atlantika). Moguće je bilo nekoliko bombi baciti i na sovjetske trupe u nadiranju i uništiti nekoliko Staljinovih korpusa, ali Staljina to ne bi zaustavilo.
Sve je to bilo moguće, ali ne bi bilo dovoljno za preokret u ratu. Nemačka bi izgubila, a osveta saveznika bila bi tako strašna da nikakve Nemačke danas ne bi bilo…
Inače, moguće je da se Hitlerovih dveju atomskih bombi negde na jugu Nemačke domogao „Alsos“, odred komandosa kojima je komandovao Boris Paš (Boris Paškovski), ruski pravoslavni sveštenik koji je bio ljuti antikomunista i pukovnik pod komandom Dvajta Ajzenhauera koji je slao divizije da pročešljaju i delove Nemačke koji je trebalo da pripadnu SSSR i Francuzima.
Paš i njegovi saradnici su odatle odvozili sve što je imalo veze sa nemačkim atomskim programom: atomske reaktore, opremu, „punjenje“ za bombe, naučnike i najvažnije stručnjake…
Po ironiji sudbine, i Japan je bio na pragu atomskog kluba. Svoju prvu atomsku probu izveo je – i to sasvim uspešno – na moru. Samo nekoliko dana posle tragedije Nagasakija…
Amerikanci su na Japan bacili Hitlerove a-bombe, a onda nastavili da rade na svojima. U suštini, Sjedinjene Države i SSSR su svoje atomske bombe proizveli bezmalo u isto vreme. Amerikanci tek „dlaku“ ranije.
Zato i nisu mogli da ucenjuju Staljina koji je znao da svoje bombe nemaju, a da su nemačke već upotrebili…
