AMERIČKI PROFESOR OTKRIO SRBIMA ZASTRAŠUJUĆU ISTINU: UNIŠTAVAJU VAM CILJANO PORODICU KAO INSTITUCIJU- EVO ZBOG ČEGA..

Stiven Baskervil, profesor političkih nauka na Patrik Henri koledžu iz SAD, vodeći autoritet za pitanja razvoda, starateljstva i porodičnih sudova, odabrao je Srbiju za jednu od destinacija gde je promovisao svoje knjige Nove politike seksa i Stavljen pod starateljstvo.

Za Srbiju se nije opredelio slučajno, već je želeo da upozori na mehanizam kojim će se i kod nas, kao i u drugim zemljama koje podležu totalitarizmu, razoriti institucija porodice radi potpunog potčinjavanja transnacionalnim integracijama.

Mehanizam je veoma jednostavan: pod spoljnim pritiskom, uz zapaženu ulogu zapadnih ambasada, i uz obimnu korupciju elita, uvode se zakoni kojima se u ime zaštite porodice, ona rastače; kada je porodica kao osnovna jedinica ekonomske proizvodnje uništena i kad su razoreni odnosi muškarca, žene i dece, oni postaju samo pojedinci kojima upravlja država, odnosno korumpirana elita koja ne polaže račune svom narodu nego onima od kojih novac stiže u vidu tzv. pomoći, a to su – UN i EU.

Nastupajući u Beogradu i Novom Sadu, na predavanjima i seminarima koje je organizovao beogradski Institut za evropske studije, Baskervil je upozorio da se i Srbija uvlači u mrežu globalnog totalitarizma i da sarađujući sa EU moramo da budemo veoma oprezni jer nisu svi zakoni koje prepišemo iz EU na korist našeg naroda.

Primera radi, u junu ove godine je stupio na snagu Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, koji je, kako je ocenjeno na jednom od pomenutih skupova, ovlastio socijalne radnike da budu ono što su do sada mogle samo sudije i sudovi, a što za posledicu ima da se supružnici bez suđenja, odbrane i sudske presude udaljavaju iz svojih porodica samo na osnovu pritužbe odnosno prijave drugog supružnika, na osnovu odluke socijalnih radnika.

– Ma koliko to bila dobra prevencija u slučaju realnog nasilja, to je i dobar prostor za manipulaciju. Toliko, da postoje osnove da se misli kako je zakon tako i skrojen, ne da bi zaista štitio od nasilja, nego da bi poslužio za nasilje nad porodicom, za njeno perfidno razbijanje. Naime, sva pravosuđa na svetu već imaju zakone koji kažnjavaju nasilje, svako nasilje. Zašto onda posebno uvoditi zakon o porodičnom nasilju? Pa, taj zakon radi upravo suprotno- upropaštava porodicu.

U vašem je zakonodavstvu samo prekopirano ono što se već radi u zapadnoj Evropi i Severnoj Americi. Karakteristika tih zakona je da definišu porodično nasilje veoma široko: da bi nešto bilo proglašeno nasiljem nema potrebe za fizičkim kontaktom, to može biti uvreda ili i manje, i nema nikakve veze sa onim što nasilje u klasičnom smislu znači.

Ovi zakoni ohrabruju supružnike da prilikom razvoda iznose lažne optužbe i da na osnovu njih, jedan supružnik, a to je najčešće otac, bude potpuno udaljen iz porodice. Ne samo razveden, nego i razdvojen od dece. Posledica primene ovog zakona nije ono što bi bilo normalno u slučaju nasilja – meseci ili godine zatvora, nego uklanjanje supružnika iz porodice, doma i od dece. Svrha je očigledna: udar na porodicu.

Postoji i druga posledica, sistemska, a to je da uvedete sistem u kome neko može da bude kažnjen bez pravosudnog procesa, prezumpcije nevinosti ili dokaza!

• Kako je to moguće od tvoraca liberalnog demokratskog Zapada koji formalno zagovara pravo na fer suđenje? Zar osuda bez suđenja nije jedna od osnovnih karakteristika totalitarizma?

Jeste. To je totalitarizam. Još jedna važna odlika je to što totalitarizam zadire u privatni život i njegov najintimniji deo -porodicu. Ne postoji totalitarnija stvar nego da upadnete u nečiji dom, rasturite porodicu i uzmete decu. Vi više ne upravljate svojim ličnim životom!

• Ko upravlja?

Pravni sistem, odnosno socijalne službe pod izgovorom zaštite dece preuzimaju kontrolu nad svakim članom domaćinstva pojedinačno. Pošto su se za to stvorili preduslovi, tako što je oslabio tradicionalni moral i uloge familije, crkve i vere, u taj vakuum su ugurane socijalne službe, iako one nemaju adekvatno i neophodno pravničko obrazovanje.

• Kakva je uloga NVO sektora u stvaranju tih preduslova, ali i u realizaciji totalitarizma u svim pogođenim društvima, pa i u srpskom?

Dobar deo ovoga o čemu pričamo je ideološki motivisano radikalnim ideologijama koje promovišu razne nevladine organizacije. A većina NVO i u Srbiji i drugim zemljama centralne i istočne Evrope se finansira iz fondacija i od vlada zemalja zapadne Evrope i Severne Amerike. To su NVO koje promovišu feminizam i radikalne seksualne ideologije. Nisu nevladine, kako se predstavljaju, već pod uticajem drugih vlada.

• Kojih konkretno?

Finansiraju ih EU, vlada SAD – u čemu posebnu ulogu imaju ambasade. Iza mnogih od pomenutih mera stoji vlada Norveške.

• Zašto ciljano uništavaju (srpsku) porodicu kao instituciju?

Zato što ona, baš kao i religija i crkva, služe da ograniče vlast države. Pomenutim centrima moći nije dovoljno da imaju lojalne političare u nekoj zemlji već moraju da steknu kontrolu nad ponašanjem ljudi. Zato prema zemljama istočne Evrope, gde su još jake hrišćanske vrednosti, imamo neprijateljski raspoložene medije i NVO. Poljska i Mađarska se opiru politici EU, pa vidimo kako se mediji i razne NVO neprijateljski odnose ne samo prema vladama ovih zemalja, već i prema njihovim narodima!

• Vratimo se na ulogu koju u svemu tome imaju ambasade, uključujući ove u Srbiji…

Znao sam da je dobar deo Obamine spoljne politike bilo „guranje“ LGBT prava. To se naročito videlo u imenovanju ambasadora. U Srbiji sam saznao kako su se ove direktive sprovodile u praksi, što je, naravno, nedolično, jer posao ambasadora ne uključuje mešanje u unutrašnju politiku domaćina.

• Kako zaustaviti to mešanje ambasadora u naše unutrašnje stvari?

Morate njihov pritisak učiniti javnim, mora se saznati da se to dešava. Amerikanci se mogu uzrujati ako saznaju šta – odnosno kako – radi njihova spoljna politika. Amerikanci podržavaju promociju slobode i demokratije, ali nisu svesni koje se vrednosti zapravo promovišu. Jedno je ohrabrivati demokratiju, a drugo podržavati jednu stranu u unutrašnjem sukobu zemlje domaćina – većina Amerikanca bi se tome protivila. Kao što im jeste zasmetalo kad su saznali koliko je Obamina administracija preko spoljne politike gurala seksualni radikalizam i seksualna pitanja. Na čelu je bila državni sekretar Hilari Klinton.

Sada je došao Tramp. Morate da učinite da se čuje da vam smetaju strani ambasadori i strani zvaničnici koji vam se mešaju u unutrašnja pitanja. Tada će biti odgovora!

• Šta se može učiniti da bi se popravilo stanje nastalo dosadašnjim guranjem radikalnih politika?

Moraju se promovisati druge vrednosti, kao što je porodica i lokalna zajednica, komšiluk. Od totalitarizma će nas zaštititi samo integritet porodice, činjenica da postoji sfera privatnog života u koji država nema pravo da se meša, pravo roditelja da sami odlučuju o vaspitanju i obrazovanju dece. Isto tako, država mora da poštuje pravo čoveka da bude vernik i van svoje kuće.

Hilari Klinton je rekla da deca pripadaju državi. Ali, to nije istina, država ne polaže pravo na nas, jer smo mi odgovorni i drugima, a ne samo državi. Odgovorni smo Bogu, narodu, porodici…

Kad su ljudi počeli da ignorišu Boga i veru, nastao je vakuum, država je postala Bog i otac, a na mesto religije su došle sekularne ideologije: marksizam, feminizam, homoseksualizam itd.

• Čime one služe totalitarizmu? Koja je praktična posledica tih ideologija? To nisu kulture produžavanja života.

Prvo, oduzimanjem prava od porodice i roditelja, kontrola nad decom se daje drugima: vladi, državi… homoseksualnim parovima.

Drugo, u pravu ste, posledica je populaciona kontrola. Sedamdesetih smo imali ekološku politika koja je govorila da je potrebna redukcija populacije, a sada imamo stvari kao što je LGBT.

• Srbija na putu EU integracija usvaja zakone koji su deo te agende? Koliko nas EU zapravo ugrožava?

Morate se čuvati! Aktivnosti EU (ali i UN) povodom seksualnih pitanja su mnogo veće nego što se o tome govori po medijima! Ispod radara, pod krilaticom ljudskih prava ili jednakosti i nediskriminacije, zvaničnici EU se jako mnogo bave pitanjem porodice, i – nemajući uopšte kompetencije za to – upliću se u stvari kao što su porodični zakoni i slično, iako bi to trebalo da bude unutrašnje pitanje država članica.

Porodična pitanja su veći deo onoga što EU radi. Ako hoćete da idete u EU, morate da imate odnose sa njom. Uzmite ono što valja, ali ostanite čvrsti na prerogativima srpskog suvereniteta i unutrašnjih pitanja (a među njima su i ona koja se tiču porodice). To ne spada u nadležnost EU, nego Srbije.

Pogledajte kako se bore Poljska ili Mađarska. I morate da budete oprezni, jer EU nudi dobre stvari, kao što je novac. Ali, on onda postaje poluga kojom se EU meša u vaše unutrašnje stvari. Tako federalna vlada SAD „zavrće ruku“ vladama država da rade ono što ona hoće. Morate biti čvrsti i odlučni da odbranite vrednosti koje su važne za Srbiju.

• Pa ipak, u Srbiji i drugim srpskim prostorima je dugo nametana politika rastakanja nacije i nacionalnog interesa uz – ili kroz – jake kampanje za promovisanje vrednosti globalizacije odnosno za promovisanje evrointegracija i evroatlantskih integracija… a tu ljudi prestaju da prvobitno budu pripadnici svog naroda i sebe prvo vide kao deo nekih manjih grupa koja se bore za svoja prava, od seksualnih, pa nadalje… i tek u neki treći, četvrti plan stavljaju narodnu pripadnost, vrednosti svog naroda, odnosno svoje zemlje…

Da, uznemirujuće je to povezivanje ljudi u transnacionalne grupe koje su definisane ideološki. Imali smo pretpostavku da je patriotizam destruktivni totalitarizam i da izaziva rat, iako su ratove u 20. veku izazvale transnacionalne ideologije, bar koliko nacionalizam. Opasno je okarakterisati nacionalizam i patriotizam kao nešto što je loše samo po sebi, jer se onda otvaraju vrata transnacionalnim ideologijama, a one, umesto da budu integrativne, dovode do – podele društava.

Zato sam počeo da mnogo više cenim nacionalnu državu. Ne govorim o fanatičnom nacionalizmu – fašizmu, nego o patriotizmu, jer on kao svoje nasleđe nudi zaštitu lokalne zajednice, porodice i pojedinaca od moći države i transnacionalnih organizacija. A to je važno jer u današnjem svetu te transnacionalne organizacije postaju sve moćnije.

• Da li je opasnost od narastajuće moći transnacionalnih organizacija tema za UN?

Te iste UN, kad se pogledaju njihove aktivnosti ispod onog radara koji beleži njihovo zauzeće za očuvanje mira, često nastupaju neprijateljski prema porodici. Pod parolom razvoja, UN idu u zemlje u razvoju i u njima, slično kao i u Evropi, koriste novac da bi oslabili tradicionalne vrednosti tih naroda, njihovu religiju i drugo. Čak prave takve razvojne projekte koji rasturaju porodice i razdvajaju žene i decu od muškaraca. Imaju programe – kao što je i u Srbiji slučaj sa, na primer, pitanjem porodičnog nasilja, i imaju projekte, u okviru kojih izdvajaju žene i daju im novac sa direktnim ciljem da marginalizuju, odstrane muškarce i podele porodicu.

A pogledajte Zapad! Naše industrijski razvijene zemlje. Mi smo se razvili zbog – porodice. Porodica je osnovna jedinica ekonomske proizvodnje. Porodične ekonomije su bila mesta na kojima je počela proizvodnja i one su te koje su stvorile moderne ekonomije.

Uništiti porodicu u nekoj zemlji znači držati tu zemlju u stalnom siromaštvu i u zavisnom položaju prema onima koji daju novac i drugu pomoć. Ali, to što se njima udeli, to nije razvoj, nego poluga za podređenost. Ekonomski razvoj se postiže organizovanjem porodice, zajednice i proizvodnih jedinica. A ne udeljivanjem novca.

• Tu je nezaobilazna i globalna korupcija na koju je ukazao ministar Ivica Dačić u Njujorku, kad je rekao da od novca koji stigne, deo ode jer je obaveza korisnika pomoći da angažuje skupe konsultantske kuće (naravno, sa Zapada)…

Ceo program pomoći je zapravo pod kritikom, jer dobar deo novca ide na finansiranje korupcije. I to na korumpiranje elita. Opet ću da istaknem da se mi na Zapadu nismo razvili ni uz čiju pomoć, nego tako što smo sami stvarali proizvodnju. Razvili smo i slobodu, i to tako što naše vlade dobijaju novac od nas, od poreza, a ne od spoljne pomoći, ili od nafte i sličnog. Od koga vlada dobije novac, njemu polaže račune.

Hoću da kažem da onaj narod koji dobija pomoć, nije samo osuđen na to da se neće razviti, nego će još i propadati preko dejstva raznih poluga, u koje spadaju i zakoni koji se bave porodicom.

• Šta ste još hteli da poručite našem narodu?

Moji roditelji su bili vladini službenici, odrastao sam kao ateista, a kasnije sam postao vernik i usvojio hrišćanske vrednosti za koje se sada borim. Bio sam u Poljskoj, Češkoj, Rumuniji i Rusiji. Volim istočnu Evropu, tu sam se oženio i živeo. Srbijom sam bio fasciniran ali do sada nisam dolazio. Bio sam u Hrvatskoj. Na osnovu svega što sam imao prilike da vidim, želim da vam poručim da niste sami. U tom smislu, voleo bih da vidim više prijateljstva između Bosne, Hrvatske i Srbije jer su vaši narodi vernici i imaju višu zajedničkog između sebe nego što imaju njihove elite. I na zapadu imate prijateljske narode, iako to mediji ne pokazuju.

• Da li je ranije, u tradicionalnim sistemima vrednosti, bilo ovoliko nasilja u porodici i društvu i koja je uloga medija u ovom fenomenu?

Znate, posao medija je da istražuju korupciju i zloupotrebu vlasti, ali to više ne rade…

Mediji se bave time što šire toksičnu kulturu putem rijaliti programa i ljude preobražavaju u agresivnije.

I ranije je bilo porodičnih problema, ali su se rešavali uz pomoć familije, komšija, ljudi koji sa nama idu u istu crkvu ili sveštenika. To su bile nepolitičke i neagresivne intervencije, to je bila moralna obaveza svakoga od nas: ako postoji problem u porodici, hajde da ga rešimo, jer je on i naš problem. A danas se samo kaže: „što se ti mešaš, to nije tvoja stvar“. I onda naša porodica postaje stvar žandarma. Sada moramo da uložimo napor da stvari preokrenemo, jer taj žandarm dolazi uz određenu cenu.

(Diana Milošević, Fakti)