Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Da li ste se nekada zapitali šta se dešava sa dušom nakon smrti, odnosno, šta o tome ima da kaže pravoslavna teologija?
Ako jeste, onda bi trebalo da znate da niste usamljeni. Mnogi postavljaju to pitanje, ali ne znaju od koga traže odgovor, a nisu ni svesni suštine običaja koje upražnjavaju, poput izlaska iz grob 40 dana nakon „odlaska“ pokojnika. Evo šta je o tome pisao Sveti Jovan Šangajski (rođen kao Mihail Borisovič Maksimović u Harkovskoj guberniji 1896. godine, preminuo 1966. godine), episkop u Šangaju i kasnije u San Francisku, ruski svetac srpskog porekla čiji su preci u 18. veku izbegli u Rusiju pred Turcima. Njegovo pisanje na ovu temu prenosimo u celosti, zato se nemojte začuditi neuobičajenom upotrebom religijske terminologije.
UVODNA REČ
Beskrajna i neutešna bi bila naša žalost za upokojenim bližnjim da nam Gospod nije dao večni život. Naš život bi bio besciljan ukoliko bi se završavao smrću. Koja korist bi bila onda od vrlina i dobrih dela? Onda bi oni koji kažu „da jedemo i pijemo, jer sutra ćemo umrijeti!“ bili u pravu. Ali čovek je stvoren za besmrtnost i Hristos je Svojim vaskrsenjem otvorio vrata Carstva Nebeskog, večnog blaženstva onima koji su verovali u Njega i živeli pravedno. Naš zemaljski život je priprema za budući život, a ta se priprema završava smrću. „Ljudima predstoji jedanput da umru, a onda sud Božiji“. Tad čovek ostavlja sve svoje zemaljske brige; telo mu se raspada da bi ponovo ustalo kad bude Opšte Vaskrsenje. Ali duša njegova nastavlja da živi ne prekidajući svoje postojanje ni na trenutak. Mnoga javljanja upokojenih su nam dana da bi delimično saznali šta se dešava s dušom kad napusti telo.
Kada prestane gledanje telesnim očima, počinje gledanje duhovnim. Obraćajući se u pismu svojoj sestri na samrti, episkop Teofan Zatvornik piše: „Pa ti nećeš umreti. Telo će tvoje umreti, a ti ćeš preći u drugi svet, živa, svega svesna i prepoznavaćeš sav svet oko sebe“. Posle smrti duša je živa i njena čula su izoštrena, a ne oslabljena. Sv. Amvrosije Mediolanski uči: „Pošto duša i dalje živi posle smrti, ostaje dobro koje se ne gubi sa smrću, već se uvećava. Dušu ne zadržavaju nikakve prepreke koje joj smrt postavlja, ona je još delatnija, jer deluje u svojoj vlastitoj sferi bez ikakve veze s telom, koje joj je pre na teret, nego na korist“. Prepodobni avva Dorotej, Otac iz 6. veka, sažima učenje ranih Otaca u vezi s ovim pitanjem: „Jer duše sve pamte šta je bilo ovde, kako kažu Oci, i reči, i dela, i misli, i ništa tada ne zaborave. U psalmu je rečeno: ‘u taj dan će propasti sve pomisli njegove’; to se kaže o pomislima ovoga veka, tj. o kućama, imanju, roditeljima, deci, o poslovima i zaradi. Sve ovo propada čim duša izađe iz tela… A šta je učinila od vrlina ili strasti sve to pamti i ništa ne iščezava za nju…
I, kako rekoh, duša ništa ne zaboravlja od onog što je činila u ovom svetu, već se svega seća po izlasku iz tela, i to bolje i jasnije pošto se oslobodila zemaljskog tela“. Veliki podvižnik 5. veka, prepodobni Jovan Kasijan, jasno formuliše aktivno stanje duše posle smrti u odgovoru jereticima koji veruju da je duša posle smrti nesvesna: „Duše posle rastanka od tela nisu prazne, ne ostaju bez ikakvih osećanja; to dokazuje jevanđeljska priča o Lazaru i bogatašu… Duše upokojenih ne samo da se ne lišavaju svojih osećanja, već ne gube ni raspoloženja svoja, tj. nadu i strah, radost i tugu, i nešto od onog što očekuju na sveopštem Sudu već sad počinju da predosećaju… one postaju još življe i još revnosnije počinju da slave Boga.
I zaista, ako razmotrimo svedočenje Sv. Pisma o prirodi same duše, neće li biti krajnja glupost ili bezumlje – makar imalo posumnjati u to da najdragoceniji deo čoveka (tj. duša), u kojoj su, po blaženom Apostolu, sadrži lik i podobije Božije, posle odvajanja od telesne ogrubelosti u kome se nalazi u ovom životu, postaje kao nesvesna ona koja sadrži u sebi svu silu razuma, sobom čak besvesnu i besčuvstvenu plot čini svesnom i osećajnom? Odavde sledi i da svojstvo samog razuma traži da duh, po odvajanju od te plotske ogrubelosti koja ga slabi, svoje razumne sile dovede u najbolje stanje, pročisti ih i učini finijim, a ne da ih se liši“. Savremena „posmrtna“ iskustva su na potresan način otkrila ljudima istinu o svesnom stanju duše posle smrti, o većoj oštrini i brzini duše posle smrti, o tome da su njene umne sposobnosti tada još izoštrenije i prefinjenije. Ali te činjenice nisu dovoljne da zaštite čoveka u tom stanju od obmana u „vantelesnoj“ sferi; treba do tančina poznavati hrišćansko učenje o tom pitanju.
POČETAK DUHOVNOG VIĐENjA
Duhovna viđenja često počinju kod samrtnika pre upokojenja, i još dok vide ljude oko sebe i čak pričaju s njima oni vide i nešto što drugi ne vide. Za iskustvo umirućih zna se odvajkada, i danas ovakvi slučajevi nisu novina. Međutim, ovde treba ponoviti ono što je ranije rečeno: samo prilikom blagodatnih poseta pravednicima kada im se javljuju sveti i Anđeli mi možemo da budemo sigurni da su to stvarno bila bića sa drugog sveta. U običnim slučajevima, kada samrtnik vidi svoje već upokojene prijatelje i rođake, to može da bude samo „prirodno“ upoznavanje s nevidljivim svetom u koji treba da uđe; istinska priroda likova pokojnika koji se pojave u tom trenutku je poznata, moguće, jedino Bogu, i nema potrebe da se u to upuštamo. Sigurno je da Bog daje to iskustvo i kao najočigledniji način da se umirućem stavi na znanje da onostrani svet nije potpuno nepoznato mesto, da onaj život takođe karakteriše ljubav koju čovek gaji prema bliskim osobama. Preosvešteni Teofan dirljivo izlaže ovu misao u rečima upućenim umirućoj sestri: „Tamo će te dočekati otac i majka, braća i sestre. Pokloni im se i pozdravi ih – i moli da se zauzmu za nas. Okružiće te tvoja deca sa svojim radosnim pozdravima. Tamo će ti biti bolje nego ovde“.
SUSRET S DUHOVIMA
Ali po ishodu iz tela duša će se naći među drugim duhovima, dobrim i zlim. Obično ona stremi onima koji su joj bliži po duhu, i ako je još u telu bila pod uticajem nekih od njih, ona će i ostati zavisna od njih i po ishodu iz tela, ma kako se odvratni oni činili pri tom susretu. Ovde nam se ponovo napominje da onostrani svet, mada nam neće biti potpuno tuđ i nepoznat, ipak neće biti ni tek prijatan susret s voljenima u nekakvoj „luci“ sreće, već duhovni sudar kojim se ispituje raspoloženje naše duše za života – da li se više priklanjala Anđelima i Svetima vodeći život ispunjen vrlinama i po zapovestima Božijim, ili se pak putem nemara i bezverja učinila pogodnom za opštenje s palim duhovima. Preosvešteni Teofan Zatvornik lepo kaže da se u vazdušnim mitarstvima duša pre iskušava, nego što se optužuje. Mada je sama činjenica suda u zagrobnom životu van svake sumnje – kako pojedinačnog suda odmah posle upokojenja, tako i Strašnog suda na kraju sveta – javno izrečena presuda Božija će biti samo odgovor na unutrašnje raspoloženje koje je duša u sebi izgradila u odnosu prema Bogu i duhovnim bićima.
PRVA DVA DANA POSLE UPOKOJENjA
U toku prva dva dana duša uživa u relativnoj slobodi i može da posećuje na zemlji ona mesta koja su joj draga, ali već trećeg dana ona odlazi u druge sfere. Ovde arhiepiskop Jovan prosto ponavlja učenje poznato Crkvi od 4. veka. Predanje saopštava da je Anđeo koji je pratio prepodobnog Makarija Aleksandrijskog u pustinji rekao, objašnjavajući crkveno pominjanje upokojenih trećeg dana po njihovom upokojenju:
„Kada se trećeg dana u crkvi za dušu izvrši prinošenje, Anđeo joj ublaži žalost koju oseća zbog razdvajanja od tela, jer slavoslovlje i prinošenje u crkvi Božijoj za nju budi u njoj dobru nadu. Jer se u toku dva dana duši daje da, zajedno sa Anđelima koji su uz nju ide po zemlji gde hoće. Zato duša koja voli telo luta ponekad oko kuće u kojoj se rastala od tela, nekad oko groba u koji joj je položeno telo; i tako ona provodi dva dana, kao ptica, tražeći sebi gnezdo. A vrlinska duša ide po onim mestima gde je obično činila dobra dela. Trećeg dana Onaj Koji je vaskrsao iz mrtvih zapoveda svakoj hrišćanskoj duši da se podražavajući Njegovo vaskrsenje uznese na Nebesa i pokloni Bogu“. U pravoslavnom obredu opela mirjana (ljudi koji su još uvek u ovom svetu; prim. nov.) prepodobni Jovan Damaskin živo opisuje stanje duše koja, rastavljena od tela, još uvek boravi na zemlji, ali ne može da opšti s dragim osobama koje je u stanju da vidi:
„Avaj, kakav podvig čeka dušu koja se rastaje od tela! Ka Anđelima oči uzdiže, uzalud se moleći: prema ljudima ruke pruža, ali nikog da joj pomogne. Zato, draga moja braćo, pamteći kako je kratak život naš, molimo Hrista za pokoj umrlih i za veliku milost našim dušama“. U pismu mužu svoje sestre na samrti sv. Teofan piše: „Pa sestra neće umreti; telo umire, a ličnost umirućeg ostaje. Prelazi samo u drugi poredak života. Ona nije u telu koje leži na odru, i u grob je ne polažu. Ona je na drugom mestu. Živa je isto kao sad. U prvo vreme i prve dane biće pored vas – samo što ne priča i ne može da se vidi, ali biće tu… Imajte to u mislima.
Mi koji ostajemo plačemo za onima koji su se prestavili, ali njima je odmah lakše, jer to stanje je radosnije, blaženije. Oni koji su umrli, a onda su u telo vraćeni, smatrali su ga veoma neudobnim za život. Isto će i sestra osećati. Njoj je tamo bolje, a mi očajavamo kao da se s njom nešto strašno desilo. Ona će sve to gledati i sigurno se čuditi tome“. Hristos Aheiropojeta, novgorodska ikona iz 12. veka, danas se čuva u Uspenjskom saboru u Kremlju. Atribut „aheiropojeta“ znači „nerukotvorena“, a daje se radovima za koje se smatra da su nastali čudom, bez učešća ljudske ruke. Gallery, Moscow Hristos Aheiropojeta, novgorodska ikona iz 12. veka, danas se čuva u Uspenjskom saboru u Kremlju. Atribut „aheiropojeta“ znači „nerukotvorena“, a daje se radovima za koje se smatra da su nastali čudom, bez učešća ljudske ruke.
Treba imati u vidu da ovaj opis prva dva dana posle smrti predstavlja opšte pravilo, koje ni u kojem slučaju ne obuhvata sve slučajeve. I stvarno, većina citiranih u ovoj knjizi odlomaka iz pravoslavne literature ne potpada pod ovo pravilo, – i to iz očiglednog razloga: Svetitelje, koji se nisu ni vezivali za zemaljske stvari, nego su neprestano živeli u iščekivanju prelaska u drugi svet, čak ne privlače ni ona mesta gde su činili dobra dela, nego odmah počinju da se uznose na Nebesa. Drugi pak, poput K. Ikskula, počinju, po Božijem promislu, da se uznose pre nego što isteknu dva dana iz nekog posebnog razloga.
S druge strane, sva savremena „posmrtna“ iskustva, ma kako bila fragmentarna, malo se uklapaju u ovo pravilo: „vantelesno“ stanje je samo početak prvog perioda bestelesnog „lutanja“ duše po mestima na zemlji za koja je vezana, ali niko od ovih ljudi nije bio u stanju smrti dovoljno dugo da bi čak mogao da sretne dva Anđela koji treba da ih prate. Neki kritičari pravoslavnog učenja o životu posle smrti smatraju da su slična odstupanja od opšteg pravila „posmrtnog“ iskustva dokaz protivrečnosti u pravoslavnom učenju, ali ovi kritičari shvataju sve previše bukvalno.
Opis prva dva dana (kao i ostalih) nikako nije nekakav dogmat; to je samo model koji pokazuje najopštiji poredak posmrtnog iskustva duše. Mnogi slučajevi, kako u pravoslavnoj literaturi, tako i u pričama o savremenim „vantelesnim“ iskustvima, gde su se upokojeni odmah javljali živima prvog ili drugog dana posle smrti (ponekad u snu) služe kao primer istinitosti toga da duša zaista obično ostaje blizu zemlje za neko kratko vreme. Prava javljanja upokojenih posle ovog kratkog perioda slobode duše su mnogo ređi i uvek bivaju po Božijoj Volji s nekim naročitim ciljem, a ne nečijom slobodnom voljom. Ali trećeg dana, a često i pre, ovaj period boravka pri zemlji se završava.
MITARSTVA
U to vreme (trećeg dana) duša prolazi kroz legione zlih duhova koji joj pregrađuju put i optužuju za razne grehe u koje su je sami uvukli. U skladu sa raznim otkrivenjima postoji dvadeset takvih prepreka, tzv. „mitarstava“, a na svakom od njih se istražuje ovaj ili onaj greh; prošavši jedno mitarstvo, duša prelazi na sledeće. I samo ako ih uspešno prođe sve, duša može da nastavi svoj put izbegavši da bude odmah bačena u ad. Kako su užasni ovi demoni i mitarstva može se videti i iz toga da je Sama Bogorodica, kada joj je Arhanđel Gavrilo saopštio o približavanju njene smrti, molila Sina Svog da izbavi Njenu dušu od ovih demona. Kao odgovor na Njene molitve Sam Gospod Isus Hristos je sišao s Nebesa da primi dušu Prečiste Svoje Majke i odvede je na Nebesa (to se vidljivo izobražava na tradicionalnoj pravoslavnoj ikoni Uspenja). Uistinu je strašan treći dan za dušu preminulog, i zato su joj naročito tada potrebne molitve.
Međutim, i ovde možemo da primetimo da opisi mitarstava predstavljaju „model“ muka koje duša podnosi posle smrti, a individualno iskustvo se može jako razlikovati. Nebitne pojedinosti (tipa broja mitarstava) su, naravno, od sekundarne važnosti u poređenju sa glavnom činjenicom da se duša stvarno uskoro posle smrti izlaže sudu (pojedinačnom) na kome se „sumira“ šta je uradila u „nevidljivoj borbi“ koju je vodila (ili nije vodila) na zemlji protiv palih duhova. Dalje u svom pismu mužu sestre na samrti, Teofan Zatvornik piše: „Ubrzo posle smrti počinje podvig prolaska kroz mitarstva. Tamo će joj biti potrebna vaša pomoć! Mislite na ovo i čućete njen vapaj vama upućen: Pomozite! – eto na šta treba da usmerite svu vašu pažnju i ljubav. Mislim da će najstvarniji pokazatelj vaše ljubavi prema njoj biti ako se od trenutka smrti, ostavljajući brigu o telu drugima, odvojite i u samoći utonete u molitvu za nju koja je u novom stanju jer ona sada ima nove i neočekivane potrebe.
Stalno budite okrenuti ka Bogu u molitvama – za pomoć njoj, ne samo u toku šest nedelja, već i duže. U Teodorinom kazivanju, zlatnici koje su Anđeli uzimali iz vreće da bi je izbavili od mitara su bile molitve njenog starca duhovnika. Isto će biti i sa vašim molitvama… Ne zaboravite ovo da činite… To je ljubav“. Kritičari pravoslavnog učenja često pogrešno shvataju ovu „vreću sa zlatnicima“ iz koje su na mitarstvima Anđeli „plaćali za dugove“ blažene Teodore; ponekad je pogrešno porede s latinskim pojmom o „višku zasluga“ svetih. Ovde isto ti kritičari isuviše bukvalno razumeju pravoslavne tekstove. Ovde se nema u vidu ništa drugo do molitve Crkve za upokojene, tačnije, molitve svetog čoveka i duhovnog oca. Forma kojom se ovo opisuje, – skoro da nema ni potrebe o tome govoriti – je metaforična.
Pravoslavna Crkva smatra učenje o mitarstvima tako važnim da ih spominje u mnogim bogosluženjima. Crkva naročito izlaže ovo svoje učenje svojim umirućim čedima u „Kanonu na ishod duše“ koji sveštenik čita kraj samrtničkog odra. U Kanonu postoje sledeći tropari: „Predaj me, o Vladičice, u sveštene i časne ruke Svetih anđela, da njihovim krilima zaklonjen, ne ugledam beščasna, smradna i mračna lica demona“ (Pesma 6). „Ti koja rodi Gospoda Svedržitelja, daleko od mene odagnaj gorkih mitarstava poglavara i vladara ovoga sveta, kad budem na samrti, da bih te proslavljao vavek, sveta Bogorodice“ (Pesma 8). Ovim rečima Crkva priprema umirućeg pravoslavnog hrišćanina za predstojeća iskušenja (ispitivanja).
ČETRDESET DANA
Zatim, uspešno prošavši kroz mitarstva i poklonivši se Bogu, duša u toku trideset sedam dana posećuje nebeske obitelji i adske bezdane još uvek ne znajući gde će da ostane, i tek joj se četrdesetog dana određuje mesto do vaskrsenja mrtvih. Naravno, nema ničeg čudnog u tome što, prošavši mitarstva i zauvek okončavši sa zemaljskim, duša treba da se upozna s stvarnošću onostranog sveta u čijem će jednom delu večno prebivati. Prema otkrivenju Anđela prepodobnom Makariju Aleksandrijskom, naročito pominjanje preminulih u Crkvi devetog dana posle smrti (osim opšteg simbolizma devet anđeoskih činova) je povezano s tim da su duši do tada bile pokazivane rajske lepote i tek posle toga, u toku ostatka četrdesetodnevnog perioda su joj pokazivali mučenja i užase ada, da bi joj četrdesetog dana bilo određeno mesto gde će čekati vaskrsenje mrtvih i Strašni Sud. I ovde se radi samo o opštem pravilu ili ‘modelu’ posmrtne realnosti, i bez sumnje, svi umrli ne završavaju svoj put u skladu sa ovim pravilom. Znamo da je Teodora stvarno završila svoju posetu adu upravo četrdesetog – mereno zemaljskim vremenom – dana.
STANjE DUŠE DO STRAŠNOG SUDA
Posle isteka četrdeset dana neke duše prebivaju u stanju predokušanja večne radosti i blaženstva, a druge – u strahu večnih muka koje će potpuno nastupiti posle Strašnog Suda. Do tada se još uvek može promeniti stanje duša, naročito ako se prinosi za njih Beskrvna žrtva (pominjanje na Liturgiji) i uznose molitve. Učenje Crkve o stanju duša na nebu i u adu do Strašnog Suda detaljno je obradio sveti Marko Efeski. Korist od molitvi, kako zajedničkih, tako i ličnih, za duše onih koji su u adu je opisana u žitijima svetih podvižnika i u svetootačkim spisima. U žitiju mučenice Perpetue (III vek) na primer, sudbina njenog brata joj je bila otkrivena kroz predstavu vode koja se nalazila tako visoko da on nije mogao da je dohvati s onog smradnog i neizdrživo vrelog mesta gde je bio zatvoren. Zahvaljujući njenoj usrdnoj molitvi koja je trajala dan i noć, on je uspeo da dohvati vodu iz bunara i ona ga je ugledala na svetlom mestu. Na osnovu toga je shvatila da je oslobođen kazne (Žitija Svetih, 1. februar).
Sličan primer postoji i u žitiju podvižnice monahinje Anastasije Logačove koja se upokojila u našem dvadesetom veku: „Ona je u svoje vreme preduzela molitveni podvig za svog rođenog brata Pavla koji se udavio u pijanom stanju. Prvo je otišla kod blažene Pelagije Ivanovne koja je živela u Divjejevskom manastiru da je upita šta da čini za olakšanje zagrobne sudbine brata koji je tako nesrećno i nečasno okončao svoj zemaljski život. Ovako su se dogovorile: da se Anastasija zatvori u svoju keliju, da posti i moli se za brata i da svakodnevno po sto pedeset puta govori molitvu ‘Bogorodice Djevo’… Posle četrdeset dana imala je ovakvo viđenje: duboka provalija. a na dnu kao krvavi kamen, a na njemu – dva čoveka s gvozdenim lancima oko vrata od kojih je jedan bio njen brat. Kada je ovo ispričala blaženoj Pelagiji ova ju je posavetovala da podvig ponovi. Po isteku sledećih četrdeset dana ugledala je istu onu provaliju, isti kamen na kome su bila ista ona dvojica s lancima, s tim što je njen brat ustao, obišao oko kamena, opet pao na kamen i lanci mu se opet nađoše oko vrata.
Pošto je ispričala ovo Pelagiji Ivanovnoj, ova je opet posavetova da ponovi podvig i po treći put. Posle četrdeset dana Anastasija ugleda istu provaliju i isti kamen na kome se sad nalazio samo jedan nepoznat čovek, a njen brat je otišao od kamena i nije ga videla; onaj što je ostao na kamenu je govorio: ‘Blago tebi što imaš silne molitvene zastupnike na zemlji’. Posle ovoga blažena Pelagija je rekla: ‘Tvoj brat se oslobodio od muka, ali nije zadobio blaženstvo’“. Ima mnogo sličnih slučajeva u žitijima pravoslavnih svetitelja i podvižnika. Onima koji su u pogledu ovih viđenja skloni preteranom bukvalizmu treba, najverovatnije, reći da forma koju imaju ova viđenja (obično u snu) nije, naravno, obavezno „fotografija“ stanja u kome će se nalaziti duša u onom svetu, već pre predstava koja nam saopštava duhovnu istinu o tome da se stanje duše popravlja molitvama onih koji su ostali na zemlji.
MOLITVA ZA UPOKOJENE
Koliko je važno pominjanje na Liturgiji može se videti iz sledećih slučajeva. Još pre proslavljenja svetog Teodosija Černigovskog (1896) jeromonah (čuveni starac Aleksije iz Golosejevskog skita KijevoPečerske Lavre, koji se upokojio 1916.) je preoblačeći mošti Svetoga, sedeći kraj njih zadremao i ugledao pred sobom Svetoga koji mu je rekao: „Hvala ti za trud oko mene. Molim te da pomeneš moje roditelje kad budeš služio Liturgiju“; rekao mu je njihova imena (jerej Nikita i Marija). (Pre ovog viđenja imena su mu bila nepoznata. Posle nekoliko godina od kanonizacije u manastiru u kome je sv. Teodosije bio iguman pronađeni su dokumenti s imenima Svetiteljevih roditelja koji potvrđuju istinitost viđenja.)
„Kako možeš ti, Svetitelju, da tražiš moje molitve, a sam stojiš pred Nebeskim Prestolom i nizvodiš ljudima Božiju blagodat?“ – upitao je jeromonah – „Da, to je tačno“, odgovori sv. Teodosije, „ali prinošenje na Liturgiji je jače od mojih molitava“. Zato su parastos i domaća molitva upokojenima na korist, kao i dobra dela koja se čine njima u spomen, milostinja ili prilozi Crkvi. Ali naročito je korisno pominjanje na Liturgiji. Bilo je mnogo javljanja upokojenih i drugih događaja koji potvrđuju da je pominjanje upokojenih korisno. Mnogi od onih koji su se upokojili u pokajanju, ali ga za života nisu ispoljili, bili su oslobođeni od muka i dobili mir. U Crkvi se stalno uznose molitve za upokojenje, a na kolenopreklonoj molitvi na večernjoj na dan Silaska Svetoga Duha se naročito moli „za one koji su u adu“. Sv. Grigorije Veliki je odgovarajući na pitanje: „šta bi moglo da bude na korist dušama posle smrti?“ u svojim „Razgovorima“ rekao:
„Sveto žrtvoprinošenje Hrista, naše spasiteljne Žrtve, pričinjava ogromnu korist dušama čak i posle smrti, ako su njihovi gresi takvi da se mogu oprostiti u budućem životu. Zato duše upokojenih ponekad mole da se za njih odsluži Liturgija… Naravno, sigurnije je da mi sami za života činimo ono što se nadamo da će drugi činiti za nas posle naše smrti. Bolje je učiniti da ishod bude slobodan, nego tražiti oslobođenje našavši se u lancima. Zato treba svim srcem da prezremo ovaj svet kao da je njegova slava već prošla, i da svakodnevno prinosimo Bogu žrtvu naših suza kada prinosimo na žrtvu Njegovo sveto Telo i Krv. Samo ova Žrtva ima silu da spase dušu od večne smrti, jer tajanstveno oprisutnjuje smrt Jedinorodnog Sina“. Sv. Grigorije navodi nekoliko primera javljanja upokojenih živima s molbom da se za njih odsluži Liturgija za pokoj njihovih duša ili da zablagodare za to; jednom se tako jedan zarobljenik, za koga je žena smatrala da je mrtav i za koga je u određene dane zakazivala Liturgiju, vratio iz zarobljeništva i ispričao joj kako su ga u određene dane oslobađali od okova – baš u one dane kada je za njega služena Liturgija. Protestanti obično smatraju da su crkvene molitve za upokojene nespojive sa neophodnošću zadobijanja spasenja prevashodno u ovom životu; „Ako Crkva može da te spase posle smrti čemu onda borbe i traženje vere u ovom životu? Jedimo, pijmo i veselimo se“…
Naravno, niko od onih koji su imali ovakvo mišljenje nikad nije ni dostigao spasenje uz pomoć crkvenih molitvi, i očigledno je da je takav argument veoma površan i čak licemeran. Crkvena molitva ne može da spase onoga ko ne želi spasenje ili ko se nikada u životu nije ni trudio da ga zadobije. Donekle se može reći da je Crkvena molitva ili molitva pojedinih hrišćana za upokojenog još jedan rezultat života tog čoveka: za njega se ne bi molili da za života svog nije učinio nešto što bi moglo da pobudi na molitvu za njega posle njegove smrti. Sv. Marko Efeski takođe razmatra pitanje crkvene molitve za upokojene i olakšanja koje im ona donosi i navodi za primer da se sv. Grigorije Dvojeslov molio za rimskog imperatora Trajana – i da je ta molitva bila nadahnuta nekim dobrim delima ovog paganskog imperatora.
ŠTA MI MOŽEMO DA UČINIMO ZA UPOKOJENE?
Svi oni koji žele da pokažu svoju ljubav prema upokojenima i da im pruže realnu pomoć, mogu to na najbolji način da učine molitvom za njih, a naročito pominjanjem na Liturgiji, kada se čestice izvađene za žive i upokojene stavljaju u Krv Gospodnju uz reči: „Omij, Gospode, svetom Krvlju Tvojom grehe ovde pomenutih slugu Tvojih, molitvama Svetih Tvojih“. Ništa bolje ni više ni ne možemo da uradimo za upokojene, osim da se pomolimo za njih pominjući ih na Liturgiji. To im je uvek potrebno, naročito u prvih četrdeset dana kad duša upokojenog traži put ka večnim naseljima. Telo tada ništa ne oseća: ono ne vidi okupljene bližnje, ne miriše cveće, ne čuje nadgrobne govore. Ali duša oseća molitve koje se za nju uznose, zahvalna je na njima i bliska je duhovno sa onima koji se mole. O, srodnici i bližnji upokojenih! Činite za njih ono što je njima potrebno i što je u vašoj moći, upotrebite vaš novac ne na spoljašnje ukrašavanje sanduka i groba, već da udelite siromašnima za večnuju pamjat upokojenih, ili ga priložite crkvi u kojoj se za njih uznose molitve. Budite milostivi prema upokojenima, pobrinite se za njihovu dušu. Isti put je i pred vama, i kako ćemo tada hteti da nas pomenu u molitvama! Budimo onda i sami milostivi prema upokojenima.
Čim se neko upokoji odmah pozovite sveštenika ili ga obavestite da bi pročitao „Molitve na ishod duše“, koje se po pravilu čitaju posle prestavljenja svakog pravoslavnog hrišćanina. Postarajte se da koliko je god to moguće opelo bude služeno u crkvi i da se nad upokojenim pre opela pročita Psaltir. Opelo ne mora da bude savršeno uređeno, ali je neophodno da bude potpuno bez skraćivanja; mislite tada na upokojenog, sa kojim se na zemlji zauvek rastajete, a ne na svoj komfor. Ako u crkvi u isto vreme bude bilo nekoliko pokojnika, nemojte odbiti da opelo bude zajedničko. Bolje je da opelo bude odsluženo istovremeno za nekoliko upokojenih, jer će molitva okupljenih bližnjih biti usrdnija, nego da se služi nekoliko opela zaredom i da se zbog nedostatka vremena i snage skraćuju, jer je svaka reč molitve za upokojene kao kap vode za žednog.
Odmah se pobrinite i za to da se pokojnik pominje svaki dan u toku četrdeset dana na Liturgiji. Obično se u crkvama u kojima se svakodnevno savršava služba upokojeni pominju četrdeset dana i više. Ali ako je opelo bilo u hramu u kome nema svakodnevnih bogosluženja, sami rođaci treba da se pobrinu za četrdesetodnevno pominjanje na Liturgiji u hramovima gde se svakodnevno služi. Dobro je takođe dati prilog za pokoj duše umrlog nekom manastiru ili u Jerusalim gde se na svetim mestima uznosi neprestana molitva. Ali četrdesetodnevno pominjanje treba početi odmah posle smrti kad je duši naročito potrebna molitvena pomoć. I zato s pominjanjem treba početi na najbližem mestu gde ima svakodnevnih bogosluženja. Pobrinimo se za one koji su otišli na drugi svet pre nas, učinimo sve što možemo za njih sećajući se reči: „Blaženi milostivi, jer će biti pomilovani“.
VASKRSENjE TELA
Jednog dana će ovaj prolazni svet propasti i nastupiće večno Carstvo Nebesko u kome će duše spasenih, sjedinjene sa svojim vaskrslim telima, besmrtne i neprolazne, zauvek prebivati sa Hristom. Tada će delimičnu radost i slavu, za koju čak i sad znaju duše na nebu, zameniti punota radosti nove tvorevine za koju je čovek i bio stvoren; ali oni koji nisu hteli spasenje koje je na zemlju doneo Hristos mučiće se večno – sa svojim vaskrslim telima zajedno – u paklu. U završnom poglavlju „Tačnog izloženja pravoslavne vere“ sv. Jovan Damaskin opisuje stanje duše posle smrti: „Verujemo, takođe, i u vaskrsenje mrtvih. Jer će ono uistinu biti, biće vaskrsenja mrtvih. Ali, govoreći o vaskrsenju, mi mislimo na vaskrsenje tela. Jer je vaskrsenje ponovno podizanje onog što je propalo; kako će duše, budući besmrtne, da vaskrsnu? Jer ako je smrt odvajanje duše od tela, vaskrsenje je, naravno, ponovno sjedinjavanje duše i tela, i ponovno pozdizanje razdvojenog i rastočenog živog bića.
Dakle, upravo ono telo koje se raspalo će vaskrsnuti kao neprolazno (neraspadljivo). Jer Onaj Koji ga je u početku stvorio od praha zemaljskog može ponovo da ga vaskrsne posle njegovog propadanja i vraćanja u zemlju od koje je i nastalo voljom Tvorca…“ Naravno, ako je samo duša prebivala u podvigu vrlinskog življenja, samo bi ona i bila ovenčana slavom. I da se samo ona stalno predavala zadovoljstvima, bilo bi pravedno da samo ona i bude kažnjena. Ali pošto duša nije učestvovala ni u dobru ni zlu odvojeno od tela, pravedno je da zajedno dobiju zasluženu kaznu… Dakle, vaskrsnućemo, jer će se duše opet sjediniti s telima koja će postati besmrtna i koja će zbaciti sa sebe ono propadljivo, i izaći ćemo pred strašni Hristov sud; i đavo, i njegovi demoni, i njegov čovek, tj. antihrist, i nečastivi ljudi, i grešnici će biti bačeni u oganj večni, ne materijalni kao ovaj ovde (tj. vatra), već onaj oganj za koji samo Bog zna. A oni koji su činili dobro će kao sunce zasijati zajedno s Anđelima u večnom životu, zajedno s Gospodom našim Isusom Hristom, uvek gledajući na Njega i pred Njegovim pogledom, naslađujući se neprekidnom radošću koja od Njega ističe, slaveći Ga sa Ocem i Svetim Duhom u beskonačne vekove vekova. Amin.
Svetosavlje.org
