Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Prošlo je preko 17 godina od Petooktobarske revolucije u Beogradu. O jednom značajnom detalju, iznenadnoj poseti tadašnjeg ruskog ministra inostranih poslova Igora Ivanova Beogradu 6. oktobra ujutro, malo je pažnje posvećeno u javnosti.
Dopisnik Russia Beyond na srpskom u Podgorici Igor Damjanović analizira važnost posete ministra Ivanova: da li je ona sprečila ponavljanje Rumunskog scenarija likvidacije predsedničkog bračnog para, pa čak i za izbegavanje građanskog rata u Srbiji i Crnoj Gori?
Dok je 5. oktobra 2000. godine padao prvi mrak, obojena revolucija na beogradskim ulicama ulazila je u završnu fazu. Policijske stanice i važnije vladine zgrade bile su osvojene, državna televizija takođe. Razularena masa pokušala je linč njenog direktora Dragoljuba Milanovića.
U Saveznoj skupštini goreo je glasački materijal, birački spiskovi, zapisnici i glasački listići doneti sa teritorije cele zemlje. Verovatno nikada nećemo saznati da li je materijal spaljen slučajno, ili sa ciljem da pravi rezultati Saveznih izbora od 24. septembra 2000. nikada ne saznaju, da li je Koštunica zaista dobio apsolutnu većinu, ili je koji procenat ostao ispod granice od 50%.
Sve institucije izuzev Vojske Jugoslavije bile su urušene. Za razliku od načelnika generalštaba Nebojše Pavkovića, značajan broj generala bio je uprkos svemu rešen da brani ustavni poredak i režim predsednika Slobodana Miloševića.
Profesor Slobodan Antonić u knjizi „Milošević, još nije gotovo“ navodi da su general-pukovnik Miodrag Simić, general-potpukovnici Ljubiša Stojmirović, Milen Simić, Stamenko Nikolić i Bane Petrović tog 5. oktobra bili ratnički raspoloženi.
Tenkovi iz rata sa NATO paktom i albanskim pobunjenicima prekaljene 549. brigade Vojske Jugoslavije, pod komandom Miloševiću takođe lojalnog generala Božidara Delića, bili su raspoređeni na prilazu u Beogradu i spremni da krenu u kontrarevoluciju.
Sa druge strane, osvojene vladine zgrade u Beogradu bile su pune naoružanih civila. Među njima se nalazio značajan broj pripadnika kriminalnih gangova. Većina će ih se međusobno istrebiti u obračunima, koji u prvih nekoliko godina nakon Petooktobarske revolucije postaju svakodnevna pojava.
Opasnost od građanskog rata, bila je realna ne samo u Srbiji, već i u Crnoj Gori, gde su bile raspoređene ozbiljne jedinice Vojske Jugoslavije, bezuslovno lojalne Slobodanu Miloševiću, uključujući i elitni 7. bataljon Vojne policije. Ova jedinica mesecima se nalazila na ivici otvorenih sukoba sa republičkom policijom pod kontrolom Mila Đukanovića.
Osnovanost straha od izbijanja građanskog rata 5. oktobra, možemo možda i dovesti u pitanje, ali određeno krvoproliće i ponavljanje Rumunskog scenarija (kada je nakon sličnog prevrata 1989. likvidiran bračni par Čaušesku), bilo je sasvim realno. Desetine hiljada ljudi, koje su tokom noći ostali na beogradskim ulicama, želeli su glavu predsednika Slobodana Miloševića i njegove u društveno političkom životu veoma eksponirane supruge. Orio se poznati poklič: „Spasi Srbiju i ubi se Slobodane!“
Sami lideri DOS-a otvoreno su poručivali da ne prezaju od rumunskog scenarija. Tako je Vesna Pešić na skupu u Vršcu (avgust 1999.) izjavila: „Nema više pardona, ako treba radiće i rumunski metod“. Nenad Čanak je na predizbornom mitingu u Beogradu poručio da ukolilo se ponovo pokradu izbori: „Otići ćemo ponovo na Dedinje, izvaditi đubre iz bunkera i ovde ga obesiti. Evo ovde će da visi!“
Napetu i neizvesnu situaciju razrešila je iznenadna poseta ministra inostranih poslova Ruske Federacije Igora Ivanova. On se 6. oktobra ujutro sastao sa Slobodanom Miloševićem i Vojislavom Koštunicom i tako dao ključni doprinos da se tranzicija vlasti uprkos napetoj situaciji, obavi mirno.
Slobodanu Miloševiću, kako svedoči bivši direktor Politike Dragan Hadži-Antić, ruski ministar ponudio je da ga istog dana odveze svojim avionom u Rusiju. Milošević je ovu ponudu glatko odbio, kazavši: „Nema razloga zbog kojih bih bežao iz sopstvene zemlje“.
Sa druge strane novoizabrani predsednik Vojislav Koštunica, kako navodi Slobodan Antonić u gore pomenutoj knjizi, uz posredovanje Ivanova obećao je da će porodici Milošević biti garantovana bezbednost, sam Slobodan uživati status i sve privilegije predviđene za bivšeg predsednika.
Koštunica je tada i obećao da će se „nelegalnom Haškom sudu staviti da nema šta da traži u Jugoslaviji“. Nekoliko meseci kasnije pokazalo se da Koštuničine garancije i obećanja nisu imale nikakav kredibilitet i težinu.
Slobodan Milošević je na Vidovdan 2001. isporučen u Hag. Tamnovao je nepunih 5 godina, do svoje smrti 11. marta 2006. godine. Nekoliko dana pre tragičnog kraja prvog demokratski izabranog predsednika Srbije, administracija Haškog tribunala odbila je garancije o hitnom njegovom prebacivanju na moskovsku kliniku „Bakuljev“, upućene od strane ruskog Ministarstva inostranih poslova, bazirane na osnovu nalaza ekspertskog lekarskog tima, u kome je je jasno stajalo da je Miloševićevo zdravlje fatalno ugroženo. Tri dana pred smrt Milošević je napisao svoje poslednje pismo, adresirani ruskom ministru inostranih poslova Sergeju Lavrovu.
Pismo Slobodana Miloševića Sergeju Lavrovu
„Obraćam vam se u očekivanju da mi pomognete u zaštiti od kriminalnih aktivnosti u instituciji koja radi pod znakom OUN i da što pre budem u mogućnosti da dobijem adekvatno lečenje u vašoj bolnici“, naveo je Milošević u pismu Lavrovu, zaključivši: „Smatram da je upornost sa kojom me sprečavaju da dobijem adekvatnu medicinsku pomoć u Rusiji, u prvom redu motivisana strahom da bi se prilikom detaljnih medicinskih ispitivanja neizbežno dokazalo da sud vodi zlonamernu kampanju protiv moga zdravlja, zato što je tu činjenicu nemoguće sakriti od ruskih specijalista.“
Poznati srpski pisac, pokojni Brana Crnčević svojevremeno je izjavio da je „Slobodan Milošević poništio sve svoje greške i grehe u Hagu“. Smrću u zatvoru Ševeningen, uzrokovanoj neadekvatnim uslovima lečenja, Milošević nije dočekao da se većina onoga što je u svom poslednjem obraćanju naciji sa funkcije predsednika 2. oktobra 2000, zaista i ostvari…
