Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Stojimo na pozornici na kojoj nam neki nepoznati reditelji govore kako treba da živimo. Devojke treba da budu anoreksične, da pumpaju grudi i zadnjice, a momci da se ugledaju na porno-gangstere iz spotova. To je kardašijanizacija savremene kulture, kaže u razgovoru za Sputnjikovu „Orbitu kulture“ novinarka i književnica Mirjana Bobić Mojsilović.
Kada je reč o muško-ženskim odnosima, u savremenoj književnosti je uobičajeno da se u centar zbivanja postavi žena, odnosno njena uloga i teret u društvu čiji su glavni imperativi: Budi mlad, lep i srećan! I ubedi sve oko sebe da si u tome uspeo!
Kakva je uloga muškarca u tom društvu, kako na njega utiče zadatak koji mu je nametnut? Koliko savremeni muškarci mogu da razumeju sami sebe, a koliko ih razumeju žene?
Mirjana Bobić Mojsilović pokušala je da upozna i razume tog savremenog muškarca kroz pisanje romana „Muška azbuka“. Njen junak je 52-godišnji Uroš, profesionalno ostvareni, zgodni Beograđanin u krizi srednjih godina, koji se našao na životnoj prekretnici. Jedne letnje večeri on doživljava napad panike koji ga podstiče na razmišljanje o sopstvenom životu.
„Moj junak Uroš, kao i njegova žena i porodica, kao i svi mi, čitavo društvo, žrtve smo novog koncepta čija glavna misao glasi: ’Boga nema, mi smo bog‘. Ti budi bog, odnosno ego. Druga misao glasi: ’Čini sve što ti je volja‘. Treća i najtužnija teza, koje i moj junak postaje svestan, ali tek kad je zaplivao tom mutnom vodom bezobalne slobode, jeste da su nam život samca postavili kao ideal uspeha“, kaže naša sagovornica.
Vaš glavni junak je jedan običan muškarac kog je život, naizgled srećan i spokojan, počeo da guši. Porodica mu postaje odbojna i počinje da ga podseća na starenje, zbog čega beži u vezu s mladom ženom. Šta čoveka navodi na takvu iluziju slobode?
— Ta iluzija slobode se javlja zato što smo priključeni na medije. U jednom trenutku on izgovara rečenicu: „Ako mi svaki dan nije kao izlazak, kao šetnja po crvenom tepihu, kao da nisam živeo“. Mi živimo u matriksu, u laži. Mi smo na pozornici, na kojoj nam neki reditelji, entiteti koje ne znamo i kojih najčešće nismo svesni, ispostavljaju projekte kako treba da živimo. Jedan od tih projekata jeste: Devojke, budite anoreksične, pumpajte grudi i zadnjice, budite u pornografskom diskursu. Momci, niko ste i ništa ako niste bogati, ako nemate novac i ne možete da živite kao porno-gangsteri u spotovima. To je kardašijanizacija savremene kulture. To je iluzija da vredimo onoliko koliko imamo lajkova na društvenim mrežama. Mi, zapravo, najbolje trenutke, a to su trenuci slobodnog vremena, provodimo radeći na društvenim mrežama, na imaginarnom imidžu sebe.
Cilj Novog svetskog poretka je uništavanje svih hrišćanskih vrednosti. To je atak na hrišćansku civilizaciju i normalan čovek mora da se divi, ako iole razume o čemu je tu reč, islamu koji je sačuvao svoje vrednosti. I svaka im čast na tome! Maksima Alistera Kroulija, odnosno satanizma, jeste „Čini šta ti je volja“. Znači, savremenom muškarcu je javljeno, direktno i indirektno, kampanjama i subliminalnim u porukama, da je fenomenalno živeti kao samac, da čini šta mu je volja, da ne treba da ima obaveze ni prema kome, da je bliskost dosadna, da je važna brzina.
Živimo u ludilu koje nam kaže da moramo da budemo mladi, lepi, da žene treba da izgledaju kao porno-zvezde, da muškarci treba da budu milijarderi kao Donald Tramp. Imamo pornografski diskurs na javnoj sceni. Ako čuveni novinar Si-En-Ena Kuper najozbiljnije razgovara s porno-glumicom koja je, navodno, imala seks s Trampom, i mrtav ozbiljan je pita da li je imala seks s kondomom ili bez kondoma, onda možemo da govorimo o pornovinarstvu. Deo te priče baca trunje na naše živote i na obične ljude. Ni deca ni roditelji nisu toga svesni dok se, na kraju, ne suoče s ontološkim, filozofskim temama… Na kraju svako od nas traži boga.
Uroševa ljubavnica živi u stanu koji je potpuno beo, u kojem vlada minimalizam, u kojem stoji frižider bez hrane, sa flašicama vode, pomadicama i karminima. Kakva je to vrsta eskapizma? Šta znači taj minimalizam?
— Možemo to čitati i kao metaforičnu priču o starom i novom. Ta belina, praznina, svedenost, to je ono čega smo se zgražavali u SF filmovima, a danas je to stvarnost mlađe generacije. Ta potreba za novim je deo projekta potrošačke civilizacije koja nas ubeđuje da cipele koje smo kupili pre tri meseca više nisu u modi, da moramo da kupimo nove. Oni žive od naše ludosti. Od cipela smo stigli do koncepta života. Mladi ljudi su danas potpuno okrenuti ka novom, ka novim tehnologijama, čak i ka transhumanizmu. I nisu za to krivi, imaju pravo na to, biraju ono što im je poručeno iz medija: Nemaj prošlost, imaj sadašnjost i budućnost, ne treba ti ništa, živi sad, znači — u matriksu. Savremena civilizacija je ogrezla u egu — ja sam lep, ja sam mlad, ja sam omnipotentan, ja spavam s mladim ženama, ja sam slobodan i na kraju: Bože, ja ću da umrem. Ne daj mi da umrem!
Vaš glavni junak izgovara misao: „Mir kao životni koncept proglašen je dosadnim, bezveznim i nazadnim“, a potom zaključuje da je to rađeno lepo, fino, subliminalnim porukama, da niko ne oseti. Kako se boriti protiv tih poruka, kako zaštiti sebe?
— Ja se borim ovom knjigom. Ovaj roman vraća nadu u to da je moguće biti srećan i voditi mali život. Niko ne može da jede kavijar svakog dana, niko ne može da popije 10 litara šampanjca. Količina parketa koji zaposedamo nije mera čoveka, iako nas svi ubeđuju da jeste. Kako živeti? Vratiti sebi mir. U revoluciju više ne verujem, ona više nije moguća, a posebno ne spontana. Verujem u milione malih revolucija iznutra. Živimo u civilizaciji u kojoj nam je rečeno: „Nemoj da tražiš lepotu. Ti samo budi prikačen na nas, a mi ćemo da ti javimo šta je lepo“. O tome odlučuje centralni komitet za lepotu koji se nalazi negde u Holivudu ili u Guglu. Isto važi za dobrotu, slobodu, smisao života. Ljudi koji imaju mozga razumeju da je ovo danas sto puta gore nego u Staljinovo vreme ili u vreme komunizma. Slobode je sve manje, a politička korektnost vlada apsolutno u svemu, uključujući i modu. Sve je pretvoreno u političku poruku koja glasi: Ćuti i lezi.
Ima li savremeni muškarac izlaz, mogućnost za bekstvo? I od čega uopšte beži? Gde je nada za vašeg glavnog junaka?
— Život je veličanstven. Taj moj muškarac nije napisao poruku belom stanu, nego svom starom stanu s krpama za sudove, svom starom životu. Ovo je roman koji govori o tome da, kad bismo malo više poštovali sami sebe, više bismo poštovali jedni druge. Nažalost, danas smo žrtve promenjenog sistema vrednosti i usled toga ne poštujemo sebe. Ljudi su spremni da padnu u očajanje ako se ugoje kilogram ili dva, ili ako im neki tamo gazda na poslu kaže nešto loše, zato što nemaju ništa za šta bi se uhvatili. Mi smo nekad imali porodicu. Dođeš kući, pa te zagrle tata ili mama, ili te izgrde, ali znaš da te vole. Ili tata ima problem na poslu, dođe kući, mama mu ispegla košulju, kaže mu da se ne sekira. Danas to ne postoji, živimo u potpuno promenjenoj klimi. Deca se kupuju, možete da rentirate dete i da rentirate matericu. Servirana nam je još jedna ogromna laž, a to je da su muškarci s Marsa, a žene sa Venere, te da su se svi ratovi koje vode zlikovci naših života na kraju preneli na lični plan. Ljudi su u građanskim ratovima sa svojim muževima, ženama i partnerima, a sve češće i sa sopstvenom decom… A duša nema pol kad volimo, kad patimo, kad se plašimo, kad smo zbunjeni… Muškarci i žene su isti, samo je mehanizam reagovanja kulturološki uslovljen, pa se razlikuje. Žena će da plače, a muškarac će da se napije ili da ode.
(Sputnik)
