Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Prostor na kome živimo nazivao se ilirski ili slavenski. Niko od izvora iz tog vremena ne pominje kako su Iliri Albanci.
Srbi i Hrvati su jedan narod, potomci Ilira i starosedeoci na Balkanu, a ideja o masovnom doseljavanju Slovena u 7. veku je namerna laž Vatikana. Na Balkanu je nastala prva civilizacija, i kasnije je tu bila i prestonica Rimskog carstva, tvrdio je, između ostalog, hrvatski teolog i istoričar Goran Šarić ovog decembra u Beogradu.
Tribina na kojoj je izneo sve ove teze inače je kasnila, jer je i sam Šarić jedva uspeo da uđe u amfiteatar Mašinskog fakulteta, probijajući se kroz brojnu publiku. Mnogi nisu ni uspeli da se provuku i posvedoče o Šarićevom ambicioznom cilju da za manje od dva sata opovrgne temelje čitave zvanične istorije.
– Prva civilizacija nije nastala u Sumeru i Vavilonu, već u Vinči, odakle se širila dalje – iz Beograda do Jadrana i Alpa, sve do Crnog mora. Najstariji mitovi, poput onog o Faetonu, ukazuju nam da su ti prvi narodi bili opsednuti astrologijom, i zaista, mi na Balkanu nalazimo brojne opservatorije. Najstariji točak je nađen u Sloveniji, najstariji sir u Hrvatskoj, hleb u Srbiji. Najstariji urbanistički plan, prikaz lađe, grobnica u Sutomoru oko 4.700 godina starija od Tutankamonove… Sve je poteklo odavde – počeo je Šarić.
Naši preci, zaključuje on, bili su miroljubiv narod, koji nije ratovao.
– Mesta poput Blagotina, „grada dobrih ljudi“, nemaju ni bedeme, ni tragove nasilnih smrti. Do sukoba je došlo tek kada je taj narod počeo da obrađuje metal, a među njega su stigli “preci današnjih Zapadnjaka”. Oteli su im oružje, zaratili s njima i naterali ih da beže u Rusiju. Preko 1.000 godina trajalo je putovanje naših predaka, sve do Indije i, za jedan deo njih, nazad na Balkan. To dokazuju oružje, jezik i genetika – tvrdi Šarić.
NAPREDNIJI OD GRKA I RIMLjANA
Iliri su preci Srba i Hrvata, smatra on, a njihova država na Balkanu imala je svoje vladare, od kojih je najpoznatija legendarna Teuta. Ta država bila je naprednija od susednih sila – Grčke i Rima.
– Kako bi im inače odolevala 250 godina? Rimljani su tek početkom nove ere osvojili ove zemlje, ali ono što se krije, jeste da su tada iz Rima na Balkan preselili svoj centar moći: 22 cara su ovde rođena, Sirmijum je bio prestonica, Siscija najveća kovnica novca, Viminacijum najveći vojni logor na Dunavu. Zašto bi sve bilo ovde, ako smo mi, kako tvrde, bili samo provincija? I što je važnije, zašto bi se antički grad na prostoru današnje Gradiške zvao Serbinum, ako u 2. veku i pre tu nije živeo istoimeni narod?
Srbi su starosedeoci na Balkanu, Iliri su jedni od predaka Južnih Slovena, a i ako je u 7. veku došlo do doseljavanja novog naroda, ta seoba nije bila ni masovna, ni nasilna, tvrdi on.
– Da nije tako, zar se ne bi ijedna reč tog fantomskog ilirskog jezika zadržala u nekom zabačenom selu? Gde su nam „ilirske“ reči za pomorstvo, za stvari koje postoje u jednom ubanom narodu? Vodeći svetski stručnjaci, najstarije hronike, čak i srednjovekovne pape nemaju pojma da su se Sloveni ovde doselili. Ajhard, franački pisac iz 9. veka, pominje kako u 4. veku narod Srba drži najveći deo Dalmacije, pismo pape Jovana X (9-10 vek), Tacitova “Germanija” – svi oni kažu da Sloveni ovde oduvek žive.
ZAŠTO SE NAROD U DALMACIJI SEĆA ATILE, TEUTE, APOSTOLA PAVLA?
Kao dokaz za svoju tvrdnju naveo je i usmena predanja.
Zašto bismo se sećali apostola Pavla, ako je on propovedao vekovima pre našeg dolaska na Balkan, i to narodu koji smo uništili, pita se Šarić…
– Ljudi i danas u Dalmaciji plaše svoju decu Atilom. Zašto bi se taj narod sećao Atile, ako su se s njim mimoišli za dva veka? Zašto se sećamo cara Trojana i njegovih kozjih ušiju, ako smo došli ovde posle pada Rima? Zašto na Kosovu postoji uzrečica “opet će naši mladići u rimske legije”? Zamilsite situaciju u kojoj neki Sloven ubija nekog Ilira, i dok ovaj umire, Sloven ga pita: „Kako ti se zvala kraljica koja je vladala pre skoro 1.000 godina? Teuta?“. Odakle nam predanja o Teuti, ako ona nije naša kraljica, zašto bi im bila važna? Na Mljetu i danas postoji predanje o apostolu Pavlu, a on sam u poslanicama piše da je propovedao u Iliriku – nabraja Šarić.
Imena mesta koja pre 7. veka, kako tvrdi, imaju slovenski prizvuk, takođe su mu dokaz, ali i to da u Dalmaciji u 6, 7. i 8. veku cveta gradnja crkvi, što se ne bi događalo da ondašnji narod u tom trenu napadaju Sloveni.
– Prostor na kome živimo nazivao se ilirski ili slavenski. Niko od izvora iz tog vremena ne pominje kako su Iliri Albanci. Primećujemo termine kao što su slaveno-ilirski ili ilirosrpski na pojedinim dokumentima. U 9. veku pominje se prvi put ime Hrvati, no kad god nalazimo na to ime, uz njega je i termin Srbi. Uvek su to sinonimi za isti narod. Tek u 19. i 20. veku dolazimo do podela – kaže on.
SRBIJA KAO “TRN U OKU” HABZBURGA I VATIKANA
Nakon što je ukratko naveo da su Srbi i pre Nemanjića imali moćne dinastije, te kako je period pod Osmanlijama namerno preuveličan na 500 godina, da stvori kod Srba kompleks, Šarić je prešao na 19. vek, u kome je, po ovom teologu, Vatikan bio najveći neprijatelj Balkanaca.
– Srbi stalno dižu bune i jasno je da će se kad-tad oslobiti Turaka i ujediniti okolne slovenske narode – to je onda kraj velikih monarhija na Balkanu. Zato kada 1601. godine izlazi knjiga “Kraljevstvo Slovena”, u kojoj se priča o Srbima kao starosedeocima Balkana, samo 10 godina kasnije Vatikan vadi odnekud Konstantina Porfirogenita, koji prvi piše o doseljavanju Slovena.
Problem je što Porfirogenitovo delo navodno napisano u 10. veku, a nigde ga niko 600 godina nije citirao! Problem je i što se u toj knjizi potpuno pogrešno tituliraju vizantijski carevi, i to onako kako ih tituliraju katolici. Tu se tvrdi i da je Dalmacija pokrštena od strane pape, a najstarije tamošnje crkve su pravoslavne – kaže Šarić i dodaje da je u 18. veku ” 300 tomova naše dokumentacije odneto u Vatikan”.
Carica Marija Terezija iz dinastije Habzburg. Foto: WikipediaAcademy of Fine Arts Vienna
Pored Vatikana, tu su bili i Habzburzi, čija je politika bila – pravi male i zavađene nacije, pa vladaj.
– Oni su se plašili ujedninjenja oko Srba, pa su ih zato prikazivali kao divljake i došljake. I zato je, dok se Srbija oslobađa od Turske, Austrougarska u Hrvatskoj stvorila netrepeljivost prema Srbima. Kasnije, u 20. veku, te je podele produbio Vatikan, svojom podrškom ustaškom pokretu, a kasnije i Titu – kaže on.
UTISAK SA PREDAVANjA
Sudeći po brojnim aplauzima, Šarić je svojoj publici dao ono po šta je došla.
Nedostaci predavanja nisu joj smetale: u više navrata delovalo je kao da predstavlja teoriju zavere, a ne istraživanje; kao izvore je navodio i literaturu ozbiljnih izdavača, i naslove iz tabloida; u maniru koji veoma podseća na ovdašnje političare (a koji masa voli), našao je sebi odsutne „neprijatelje“.
U ovom slučaju to su profesori sa Filozofskog fakulteta, koje je non stop nazivao “bečko-berlinskom školom”. Sve i da je time želeo da podseti da su vizantološku katedru (gde se predaje doseljavanje Slovena) zaista osnovali berlinski đaci (u vreme kada je katedra u Berlinu i bila najjača u svetu), teško da su svi njegovi slušaoci imali to predznanje.
Slušaoci, iako različiti po godinama, mahom su bili mladi ljudi, verovatno studenti okolnih fakulteta. Tom strukturom se možda može objasniti zašto je Šarić odabrao da publici pruži instant informacije, a ne podrobna objašnjenja, koje je uz to upotpunio ličnim utiscima iz svakodnevnog života.
A kako su ti utisci uglavnom pokazivali njegovu, čini se, iskrenu srbofiliju, publika bi katkad uz kompliment progutala i nešto što bi teško moglo da prođe kao argument. No, ipak, ovo i jeste bilo predavanje za široke narodne mase, a ne za stručne krugove. Takođe, Šarić je odabrao veoma opširnu temu i sebi zadao toliko abiciozan zadatak, te bi, da je sve deteljano obajšnjavao, za to bila potrebna večnost.
Uz to, i on je sam veoma mlad, a kao takav – sveža krv.
Opet, mnoge stvari koje je Šarić ispričao već su isticali drugi istraživači. On svakako nije prvi koji je vizantisjkog cara Konstantina Porfirogenita nazvao pesudoistoričarem i njegove tekstove o doseljavanju Slovena stavio pred znak pitanja. Šarić je sam rekao da “stoji na leđima divova”, neke od njih je i naveo.
– A ako su i neki od tih ljudi otišli predaleko, ne treba im se rugati, jer nismo mi krivi zbog toga što u znanju koja nam se predaje u školi postoje velike rupe. Ja ovo govorim, jer čitav svoj život posvećujem borbi za istinu o Srbima i borbi za pomirenje naroda na Balkanu. Ako nismo braća, barem da više ne ratujemo – poručio je on.
Sve u svemu, on je neosporono zanimljiv kao pojava, i to ne samo zato što je i Hrvat, i srbofil. Njegove tvrdnje možda pre svega treba da ukažu na potrebu da se napredak drugih struka iskoristi u ponovnom proučavanju (ne i revizionizmu) naše istorije. Teško mu se može osporiti tvrdnja da mnoge stvari koje mi danas učimo u školi jesu zaključci doneseni pre razvoja genetike i drugih nauka, koje bi danas mogle da budu u službi istorije i arheologije.
