Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
U saradnji sa Savom Rosić koja s ruskog prevodi razna štiva i knjige u korist osvešćivanja i buđenja srpskog naroda, objavljen je izuzetno značajan članak ruskog profesora i akademika V. A. Čudinova koji upečatljivo govori o poreklu Srba.
U ovom slučaju, radi se o VIII veku pre Hrista, a o tom govori star zakonik uklesan na obelisku iz grada Sirbina, današnjeg Ksantosa, koji se nalazi u maloj Aziji, u današnjoj Turskoj…
Ovo je veoma bitno radi raskrinkavanja laži da su se Srbi naselili, po zvaničnoj „istoriji“, na Balkan u VII veku (626. godine) iz svoje prapostojbine koja se „nalazila iza Karpata“. Karpati su planine u srednjoj Evropi koje se protežu svojom dužinom od oko 1500 km preko Češke, Slovačke, Poljske, Ukrajine i Rumunije.
Ono što je najindikativnije za istorijsko postojanje nekog naroda je njegov jezik, njegova pismenost i njegovo pismo. Zakonik koji je uklesan na obelisku iz Sirbina potiče iz VIII veka pre nove ere, pisan je na serbo-rašanskom jeziku i pismu! Ovo je očigledan dokaz da su Srbi u VIII veku pre nove ere bili nastanjeni ne, samo, na prostorima male Azije, već i Balkana, budući da je Dragoljub P. Antić u jednom delu svoje knjige: „Kontinuitet vinčanske civilizacije“ (od mogućih hiperborejskih koraka do danas)“ dokazao da su u tehničko-fizičkom smislu „velike i masovne seobe“ naroda u VII veku posle nove ere bile neizvodljive!
Ako su masovne seobe naroda u tehničko-fizičkom smislu bile neizvodljive u VII veku posle nove ere, onda su, još manje, bile izvodljive u VIII veku pre nove ere jer ako koristimo, samo, podatke „zvaniče istorije“, pre VII veka posle nove ere ništa se ne zna o Srbima, osim da su se „doselili na Balkan iz svoje prapostojbine iza Karpata“. Samo to, a šta su radili pre tog, od čeg su živeli, itd., ništa se ne zna!
Budući da se po ovom uklesanom zakonu, na obelisku, iz Sirbina, jasno vidi da su Srbi bili pismeni i postojali kao kulturan narod još u VIII veku pre nove ere, i ako bismo se, samo, oslonili i pratili podatke „zvanične istorije“ i ovog saznanja o postojanju Srba još u VIII veku pre nove ere…
Ispada da su se Srbi prvo s prostora male Azije odselili na prostor iza Karpata, napustivši prostor male Azije, zaobišavši bliži Balkan, pa su, eto, odlučili, da se u VII veku posle nove ere, opet i ponovo potpuno masovno presele na neku drugu lokaciju, da se „spuste“ s prostora „iza Karpata“, na Balkan, koji su zaobišli prilikom prethodne „selidbe“ iz male Azije, i, od tad, oni po „zvaničnoj istoriji“ postoje kao narod, iako postoje mnogobrojni verodostojni podaci o njihovom postojanju kao kulturnog i pismenog naroda, poput ovog uklesanog zakona na obelisku iz VIII veka pre nove ere, na njihovom jeziku, 1400 godina pre tog famoznog VII veka nove ere.
Naravno, kad se sve ovo izanalizira, pametnima je lako zaključiti da zvanična „istorija“ debelo laže… I narod se preselio, masovno, kao kad pređeš preko ulice jer, naprosto, ne objašnjava ništa više o tom, kako se uopšte hranio taj narod prilikom te masovne seobe i kako je bilo moguće, uopšte, tegliti toliku hranu sa sobom prilikom prelaska tolike kilometraže, godinama i godinama… Da se narod prehrani (žene, deca, starci, vojnici) budući da tada, u VII veku posle nove ere, neke, iole, napredne tehnologije i tehnike nije bili ni u mislima, a kamoli praksi, da bi se teglila tolika hrana i da bi se narod adekvatno i brzo selio, hranio, lečio jer, u pitanju je bilo hiljade i hiljade kilometara pešačenja.
Budući da je zakonik na obelisku preveo naš sveštenik Svetislav Bilbija (rođen 1907, u Bosanskom Grahovu, selo Ugarci), posle ovog prevedenog teksta, dodao sam video prilog gde naš istoričar i paleolingvist Radovan Damjanović govori nešto više o njemu. Svetski naučnici, istoričari, lingvisti i arherolozi, ni do dan-danas nisu dešifrovali pismo Etruraca, naroda koji je živeo pre 3.000 godina u srcu današnje Italije, a interesantno je to da su za zvučnu podlogu radi dešifrovanja etrurskog pisma korišćeni svi mogući jezici, pa, čak, i jezici naroda centralne Afrike, jedino, gle, čuda! U obzir radi dešifrovanja etrurskog pisma nije uzet srpski jezik, srpska ćirilica, ili, još tačnije, srbica.
Čovek koji je dešifrovao etrursko pismo, bio je Svetislav Bilbija koristeći srpsku ćirilicu, tumačeći etrursko pismo zdesna-nalevo.
V. A. Čudinov čiji tekst je Sava Rosić prevela, akademik je Ruske akademije prirodnih nauka, predsednica je RAN (Ruska akademija nauka) komisije za kulkturu antičke i srednjovekovne Rusije, direktorka je Instituta za staroslovensku i staroevroazijsku civilizaciju.
– U Lici maloazijskoj (Ljudeji) Aleksandar Veliki je zatekao jedno posebno stanje. U gradovima Like, koji su bili brojni, nije bilo persijskih posada. Iako je Lika bila uključena u Persijsku carevinu od vremena Kira Velikog, ona je zadržala svoje posebno uređenje i svoje stare zakone. Imali su savez od 23 grada, među kojima je grad Sirbin (današnji Ksantos) bio prestonica i najveći od gradova. Ličani su najpre bili poznati pod imenom Solimi, a zatim kao Termili po jednom delu Krićana koje je Sarpedon doveo s Krita i naselio u Lici. Sarpedon je osnovao i grad Milet kao naseobinu kritskog grada Mileta.
– Stari Zakonik Lički, koji je bio uklesan u kamen obelisk, u gradu Sirbinu, potiče iz VIII veka pre Hrista, nađen je i bio je na serbo-raškom jeziku i pismu. Likijske tekstove je sakupio krajem XIX veka austrijski profesor Ernst Kalinka. Tumačenje teksta grčkim i drugim jezicima nije dalo rezultat, a pročitao ga je, u celosti, Svetislav Bilbija, uz tumačenje drevnog srpskog jezika i pisma iz Lidije i Likije. Bilbija je, najpre, protumačio i objavio svoje dešifrovanje teksta sa severne strane spomenika, prema prepisu Ernsta Kalinke navedene Kalinkine knjige… s 34 iskaza koje je Bilbija glasovno protumačio kao zapis fonetskim pismom, a protumačio ga je pomoću sličnosti sa srpskim jezikom.
– Svetislav Bilbija je tekst sa severne strane spomenika u Sirbinu nazvao „Poruka Srbima urezana u obelisk u prestonici Like – Likije pre 2.600 – 2.800 godina“, a kasnije protumačio čitljive delove zapisa i s drugih strana spomenika. Taj radni materijal je objavljen u zborniku pod naslovom „Obelisk iz Ksantosa – Kamena knjiga zakona i običaja starih Srba“ gde su iskazi prikazani u obliku odredbi Zakonika, koje su grupisane prema temama koje obrađuju, uz oznaku strane spomenika i broja reda za svaku od odredbi.
– Kompletan tekst ovog spomenika serbo-raške pismenosti azijske Likije i drevnog serbo-raškog zakonika koji sadrži 232 odredbe, uobličio je i dopunio komentarima prof. Radomir Đorđević. Odredbe su svrstane u 16 grupa, prema svom sadržaju, a svaka od njih nosi oznaku strane sveta i reda na obelisku. Te grupe (glave Zakonika) su:
O upravljanju državom – zadatak države
Humanitarne dužnosti države
Sloboda zanimanja i rada
Običaji i zakoni
Izbor i osobine vođe
Dužnosti boraca
O neprijatelju i njegovom činjenju
Mudre izreke i saveti
Saveti predaka poljodelcima
Saveti kopačima zlatne rude
Lekarski saveti
Krivična dela, postupak i kazne
Vaspitanje dece
O hrani i njenoj pripremi
O hrani i kako se hraniti
Uklesano treba čitati, pamtiti, vršiti
– Sa ova tri prikaza: kamen Rozeta, natpis s Krita, Zakonik iz Sirbina – nismo iscrpli, još, sve materijalne dokaze u prilog stare srpske istorije, ima ih, još, podosta. Ali, za svakog normalnog čoveka, i ovo je sasvim dosta!…Crno-na-belo!…Ovo je „korpus delikti“, ovo su dokumenti koji su poput parnog valjka satrli sve falsifikate takozvane bečko-berlinske vatikanske škole. Imaju li još obraza ti naši bedni nordisti da se pojave pred srpskim narodom?!
Čovek može da ne zna, iako neznanje nikog ne opravdava, ali, kad mu se (pod nos!) pokaže i prikaže, a on i dalje neće da zna, onda – ili je lud ili pokvaren! Sve dok im nismo dali nepobitne dokaze, mogli smo da na njihovo ponašanje gledamo „kroz prste“. Ali posle sveg ovog, oni koji i dalje hule na svoj narod verglajući kojekakvu neprijateljsku propagandu – njima je mesto na stubu srama!
Tako Jovan Deretić završava svoj omanji pregled. Zasad još mnogo toga nije jasno, pošto će prevod sa savremenog srpskog teksta dokumenta na savremen ruski sadržati „mnoštvo“ grešaka, dok bi izvorni tekst (napola ruski), zapisan ćirilicom, bio vrlo zanimljiv za lingvističku analizu.
