Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Piše, ĐORĐE BOJANIĆ, profesor istorije
Kada je u 15. veku Turska osvojila Balkan, Vizantija i ostale pravoslavne zemlje nisu bile u mogućnosti da joj se odupru. Tražili su pomoć od zapadnih hrišćana! Vatikan ih je dočekao ucenom. Obećana im je pomoć od zemalja Zapadne rimokatoličke Evrope, pod uslovom da potpišu uniju sa rimokatoličkom crkvom, tj. da pravoslavna crkva prizna vrhovnu vlast Vatikana.
Vaseljenski patrijarh iz Carigrada je podlegao tom pritisku. Zakazan je sabor u Firenci 1439. godine.
Na sabor su došli svi pravoslavni patrijarsi, čak i Ruski. Svi, osim srpskog. Vladar Srbije, despot Đurađ Branković, rekao je srpskom patrijarhu da će ga obesiti ukoliko ode u Firencu.
Te, 1439, godine u Firenci uniju sa Vatikanom su potpisali svi pravoslavni verski poglavari. Svi, osim srpskog (i svetog Marka Efeskog, videti prilog). Saznavši da se Srbija suprotstavila moćnom Vatikanu, ruski Veliki Knez je pogubio svog patrijarha, zbog sramote koju je naneo Rusiji.
Kada se i u Carigradu saznalo da Srbi nisu potpisali uniju, nastali su neredi. Na zahtev naroda, Vaseljenski patrijarh morao je da se povuče. Vatikan to Srbima nikad nije oprostio. Vekovima je katolicima u srce usađivao mržnju prema Srbima…
____________
Prilog tekstu:
Evo malo detaljnije o ovom događaju, pošto gore nisam napomenuo sv. Marka Efeskog, koji je isto imao ogromnih zasluga da se ova unija ne prizna, kao i velika zasluga našeg Đurađa koji jedini nije dozvolio svom patrijarhu pristup na tom skupu (pa, samo taj čin je sigurno iziritirao papu). Svi šalju svoje predstavnike, samo Srbi ne (šta vam to govori…) Jedini ko nije potpisao od prisutnih bio je Marko Efeski… Evo o tom događanjima u nastavku.
Veliki je bio odjek u pravoslavnom svetu i narodu to što je jedino srpski patrijarh odbio da dođe na taj skup – sav pravoslavni svet ga je slavio kao svog patrijarha, a velikih zasluga za to je imao i Đurađ.
U to vreme, 10. juna 1439. godine, umre stari Patrijarh Josif ne potpisavši ipak uniju, koju neće potpisati ni sveti Marko, mitropolit Efeski i zamenik Patrijarha Antiohijskog i Jerusalimskog.
Tada papa navali na cara i na istočne episkope da priznaju ne samo rimske lažne i jeretičke dogmate nego i vrhovnu papsku vlast nad celom Crkvom i celim svetom, pozivajući se pri tome na lažne dokumente nekog Isidora i tobožnje “zaveštanje” cara Konstantina, što je sve bilo isfabrikovano u Rimu, da bi se makar i lažnim dokumentima potvrđivalo nezajažljivo vlastoljublje papsko. Sveti Marko je i taj zahtev energično odbio i izjavio: “Za nas papa predstavlja samo jednoga izmeću patrijaraha, ali i to – ako bi on bio pravoslavan”.
No papa kao neki tiranin, i bedni, nevoljom priklješteni car izdajica i ostale izdajice oko njega, najzad potpišu sramnu uniju, pljunuvši time na sve odluke svih Vaseljenskih Sabora i svetih Otaca svojih. Jedan pravoslavni episkop uspeo je da pobegne i ne potpiše, dok sveti Marko nije hteo da beži nego je javno i pred carem i pred papom odbio da potpiše tu lažnu i bogoprotivnu uniju.
Kada je video da na aktu o uniji nema potpisa Markovog, za toliko inteligentni papa Evgenije uzviknuo je: “Dakle, ništa nismo uradili!”
Ipak je vlastoljubivi papa tražio da mu se sveti Marko dovede na sud, zbog tobožnje nepokornosti njemu, koji je svoj presto uzdigao više oblaka. Po naređenju carevom, sveti Marko izađe pred papu, kao ono nekada Veliki Vasilije pred onog gordog eparha Modesta, i na optužbe i na pretnje papine da je jeretik i da će biti osuđen jer se ne potčinjava odluci koju svi potpisaše, on odgovori:
“Nisam ja bez razloga čvrst u svome mišljenju, niti nađoh da ne valjaju neke od mojih reči, koje s Božjom pomoću izgovorih ranije u Ferari i sada ovde u Florentiji. To takođe nije našao niko od vas, niti iko drugi. Ja ni po čemu nisam sličan ranijim jereticima, nego baš sasvim suprotno.
Jer svaki od tih jeretika uvek je uvodio nešto novo i strano i tuđe Crkvi Hristovoj, i to su Oci u svoje vreme izobličili kao lažno, i zatim odbacili i prokleli. I uopšte Crkva Božja svuda i svagda odseca i odbacuje novačenja i prebiva u drevnim predanjima i stvarima, to jest u apostolskim i svetootačkim dogmatima, što se i ja po moćima svojim staram da činim, blagodaću Hrista moga, makar me snašlo i hiljade smrti…
A što veliš da ćeš da me osudiš, znaj da su Sabori Crkve osuđivali kao buntovnike samo one koji su narušavali neki dogmat i propovedali svoju jeres. Zato je Crkva najpre osuđivala tu njihovu jeres pa onda i vođu te jeresi i njene pobornike.
No ja uopšte nisam propovedao svoje učenje, nego sam se samo držao onog učenja koje je Crkva u nepovređenom obliku primila od Spasitelja našeg i u njemu neodstupno prebivala do današnjeg dana, a koje je učenje i rimska crkva držala do vremena otcepljenja. Treba pre svega, ako smete, da osudite ono učenje (o Duhu Svetom) kojega se ja držim, pa onda mene da sudite. A ako to učenje vi priznajete za pobožno i pravoslavno, zašto sam onda ja dostojan kazne?”
Tako se sveti Marka izbavi od papskih kandži, i 26. avgusta 1439. vrati se natrag u Carigrad.
