Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Jedan od najuticajnijih američkih konzervativnih televizijskih komentatora Taker Karlson za čiji se uticaj govori da seže i do same Bele kuće, u svom komentaru za Foks njuz od 2. juna konstatovao je da se u SAD, povodom ubistva crnca Džordža Flojda od strane belog policajca Dereka Šovina (da je Holivud odabrao prezime, rekli bismo da su ga baš preterali), podstiče „klasni sukob pod maskom rasnog sukoba“.
Karlson smatra da je posredi „diverzija u cilju zaštite ljudi koji se bogate od najvećih prevara“. A to su korporacije, banke, svi oni koji su se poslednjih 50-ak godina bogatili dok je američka srednja klasa umirala. Posebno je u svom komentaru apostrofirao džinovsku Sitibanku, koja „rado na svoj Instagram profil postavlja logotip (inače otvoreno anti-kapitalističke organizacije – prim. aut.)’Crni životi su važni’ samo da niko ne bi postavljao pitanje o visini kamata koje naplaćuju crncima“.
Novac pre i iznad svega
Sitibanka je, inače, bila „srećni dobitnik“ najveće državne pomoći koju je ijedna američka banka u istoriji dobila. Naime, u periodu između 2007-2010, Sitibanka je, preko Banke federalnih rezervi, primila niskokamatne zajmove u ukupnoj vrednosti od preko 2.500 milijardi dolara, za pokrivanje svojih hazarderskih zajmova i loših finansijskih opklada. Drugim rečima, njeni, kao i katastrofalni gubici Volstrita i većeg dela zapadnog finansijskog establišmenta – su socijalizovani.
Ukupna vrednost te socijalizacije u vidu tzv. revolving kredita, bila je teško zamislivih 29.000 milijardi dolara.
U međuvremenu, u razdoblju između prethodne i sadašnje ekonomske krize, Volstrit ne samo da je „stao na noge“, već se dodatno enormno obogatio, dok su srednja klasa i siromašni svet tonuli i tonu sve dublje u dugove. A tokom sadašnje krize, posle najnovijih hiljada milijardi hitne ekonomske pomoći koje su američki Kongres i Bela kuća odobrili radi ublažavanja posledica korona-kraha, procenjuje se da su se, do početka juna 2020, američki milijarderi obogatili za dodatnih 565 milijardi dolara .
Igra je vrlo jednostavna u 21. veku: ekstremno niske kamate koje određuju razne zapadne centralne banke u kombinaciji sa praktično neograničenom mogućnošću stvaranja novih kredita „iz vazduha omogućavaju bankama, berzanskim špekulantima, korporacijama, investicionim fondovima da stvaraju enormna virtuelna bogatstva, uz pomoć kojih kupuju realna dobra ili razne hartije od vrednosti, naduvavajući u procesu i njihove cene. (Zato su, na primer, američke berze mogle da rastu i u danima korona-krize, nezapamćene po svojim razmerama, kada je dobar deo američke privrede bukvalno stao.)
A kada stvar „pukne“, tu je uvek stari dobri „Fed“ da, uz garancije američkih poreskih obveznika, stvar izvadi, tj. socijalizuje.
S druge strane, „običnim smrtnicima“ se velikodušno omogućava da se zadužuju preko kreditnih kartica, na primer preko gore-pomenute Sitibanke, koja je, uzgred, u razdoblju između 2008-2019. platila kazne za više počinjenih ozbiljnih finansijskih prevara u vrednosti od više desetina milijardi dolara – po „povoljnoj“ kamati od oko 16% godišnje. Međutim, ti dugovi moraju da se neizostavno vrate. Jer, u „kapitalizmu“ 21. veka – rizikovanje, snalaženje i otplata dugova su „privilegija“ onih 99% „običnih“ ljudi, dok su bogati, uvek, „isuviše veliki da bi im se dozvolilo da propadnu“ (too big to fail).
Opasna zavera
U svakom slučaju, Karlsonova poruka je jasna: dok se privodi kraju verovatno najveći transfer bogatstva u istoriji čovečanstva, korporacije i njihovi mediji prave diverzije i koriste (još) jednu ljudsku tragediju da bi usmerili pažnju javnosti što dalje od onoga što je stvarno bitno.
Naravno, nije sve u tome. Jer, nesporno je da američko društvo pati od teškog nasleđa robovlasništva i dan-danas, što se ogleda u beznađu i visokim stopama kriminala u crnačkim getima širom zemlje. Kao što je nesporno i da je siromašna crnačka zajednica u značajnoj meri postala zarobljenik sopstvenih demagoga i rasnih profitera koji su nicali kao pečurke posle kiše u decenijama posle ubistva Martina Lutera Kinga (koji je, svojim gandijevskim pristupom, predstavljao neprihvatljivu pretnju establišmentu), potpomognuti hrpama novca koji su „belci sa grižom savesti“ – poznatiji kao „liberali“ – bacali u njihovom pravcu. Kao što je nesporno i da u američkom društvu, u čvrstoj vlasti turbo-kapitalizma i hiper-materijalizma koji je obeležio neoliberalnu eru od kraja Hladnog rata i pada Berlinskog zida pa do danas, vlada sve veće međusobno otuđenje, dodatno zaoštreno činjenicom da su SAD, zahvaljujući višedecenijskoj „liberalnoj“ imigracionoj politici, u velikoj meri postale „multi-kulti“ društvo koje je sve manje integrisano a sve više međusobno sukobljeno.
Ali je nesporna i okolnost da su, u doba Trampa, osim optužbi za rasizam, sva sredstva dozvoljena u cilju diskreditacije i rušenja američkog predsednika – lažne optužbe za „kolaboraciju“ sa Rusima, pokretanje skupih istraga, pa i impičmenta uprkos nedostatku dokaza, pozivanja na akte nasilja protiv predsednika, klevetanje i finansijsko uništavanje predsednikovih saradnika, itd.
Kad je već reč o saradnicima, zanimljivo je primetiti kako su američki mediji – koji su listom protiv Trampa – iskoristili gužvu oko Flojdovog ubistva, da potpuno „poklope“ konačno objavljivanje transkripata razgovora između Trampovog budućeg savetnika za nacionalnu bezbednost, Majkla Flina, i tadašnjeg ruskog ambasadora u SAD iz decembra 2016, iz kojih se jasno vidi da je Flin, po Trampovim instrukcijama, pokušavao da neutrališe svesne pokušaje odlazeće Obamine administracije da još više zatruje američko-ruske odnose i apostrofirao kako SAD i Rusija imaju zajedničkog neprijatelja u Siriji, ISIS, protiv kog treba zajednički da se bore. Kao što su „poklopili“ i pojavu novih, sve konkretnijih dokaza da je cela priča o „ruskom mešanju“ i Trampovoj „kolaboraciji“ bila proizvod zavere vrhova Obamine administracije da se ospori ili sabotira izbor njegovog naslednika u Beloj kući – što bi tu zaveru učinilo neuporedivo ozbiljnijom od Votergejta.
Donald Tramp i Taker Karlson
Dakle, liberalnom establišmentu je, posle „Rašagejta“, impičmenta i Kovida, istinski užasno ubistvo Džordža Flojda poslužilo za novo skretanje pažnje sa sopstvenih, istinskih malverzacija i zločina. Iako su se iz petnih žila potrudili da pokvare odnose sa drugom svetskom nuklearnom supersilom, iako su svesrdno podržavali krvave vojne intervencije i pučeve širom sveta – gde je stradalo na hiljade ljudi koji nisu beli, a čiji životi, valjda, takođe nešto vrede – pripadnici vašingtonske močvare i duboke korporativne države su, ubistvom Džordža Flojda, dobili priliku da pređu u kontranapad, preokrenu narativ i sebe predstave kao paragone vrline, političke korektnosti i humanosti, „borce protiv rasizma“, itd.
Ne bi oni takvu priliku propustili, pa makar svet, ili bar samo Amerika – goreli.
A, čim Međunarodna krizna grupa i Nacionalna zadužbina za demokratiju počnu da se bave vama, onda znajte da vam je globalistička mečka zaigrala ne pred vratima nego u (Beloj) kući.
Nažalost, Tramp je, priklanjajući se neokon jastrebovima i unipolaristima u svom okruženju (da li zato što drugih saveznika nema, zato što je ophrvan za njega važnijim problemima ili zato što ne razume razliku između biznisa i međunarodne diplomatije), došao u situaciju da je sve više izolovan, osim na unutrašnjem, i na međunarodnom planu.
Ali, to je već posebna tema.
(Aleksandar Pavić / Sveo Srpskoj)
