ŠTA SE KRIJE IZA „BESMRTNOSTI ELITE“: ZAŠTO NAJBOGATIJI I NAJUTICAJNIJI U NAŠE VREME ŽIVE SUMNJIVO DUGO

Autor: German SADULAJEV, pisac i publicista

Bogati u današnjem svetu žive sumnjivo dugo.

Sećate li se ovog drevnog predsednika Sjedinjenih Država, Džimija Kartera? Čini se da je on savremenik egipatskih faraona i da je vladao u drugoj eri. A živ je. Uskoro će mu biti sto godina…

Živa je i gomila drugih bivših predsednika, senatora i prosto bogatih ljudi.

Nije iznenađujuće što su se dva duboka penzionera borila za položaj predsednika SAD. Kod američke „elite“ sedamdeset i više godina – normalno aktivno životno doba.

Takvima je još dvadeset godina do smrti. Oni uopšte retko umiru. Tamo je Elvis Prisli umro jer je bio – stvaran. A sa svim američkim stogodišnjacima nešto nije u redu.

„Mladi baron“ Rotšild umro je nedavno u Švajcarskoj. Baš tako pišu – „mladi“. Imao je samo pedeset sedam. Nečuveno. Zvanični uzrok smrti je srčani udar. Samo, niko u to ne veruje.

Običan svet može da umre od srčanog udara u pedeset sedam. A Rotšildi ne umiru od srčanog udara u pedeset sedmoj godini. Uostalom, taj baron je imao poslovnih konflikata.

Džon Rokfeler je umro u časnoj devedeset sedmoj, a Dejvid Rokfeler sa sto dve godine, sa sedmom transplantacijom srca u grudima. Infarkt? To čak nije ni smešno.

Suočeni smo sa strašnim pitanjem: zašto ti ljudi ne umru?

Ljudi oko nas neprestano umiru. Naši prijatelji, rođaci, poznanici… Umiru pisci i glumci i TV voditelji, svi umiru.

Protekle 2020. godine smrt je imala posebno veliku žetvu.

Prema zakonima statistike, trebalo bi da umiru i predsednici Amerike, oligarsi i bankari i drugi „gospodari“ planete. Pogotovo što među njima ima mnogo starijih i vrlo starih osoba. A koliko ih je umrlo?

Neugodno mi je da postavljam pitanje: koliko britanska kraljica Elizabeta II stvarno ima godina?

Krunisana je koš u vreme Čerčila! U vrme premijerstva veštice margaret Tačer već je bila stara. A gde je sada Tačer?

Baronica Tačer umrla je 2013. godine – u svojoj osamdeset i osmoj godini. A kraljica je još uvek tu. Zašto je njen izgled praktično nepromenjen poslednjih dvadeset ili trideset godina?

To uopšte nije smešno. Neka Bog podari britanskoj kraljici i svima nama dug život, ali ovo je čudno. Na Balkanu je 270. godine besnela kuga. Rimski imperator Klaudije II Gotski, koji je bio tamo sa vojskom, razboleo se i umro.

Evropski kraljevi i ruski prinčevi umirali su od kuge.

Pred pomorima, pred bolestima i smrću – svi su donedavno bili jednaki. Sada izgleda više nije tako. Pandemija kovid-19 besni već drugu godinu. Mnogima je donela smrt. Otišli ​​su poznati ljudi, uticajni i bogati ljudi.

Samo ne najuticajniji. Ne najbogatiji.

Utisak je da postoji podebljana linija koja razdvaja one koji su još ljudi, čak i ako su uspešni, od ne-ljudi, a to je nekako povezano sa „dugovečnošću“, ili sa besmrtnošću, da ne okolišim.

To je, naravno, relativna „besmrtnost“ zasnovana na „medicinskoj dugovečnosti“.

Postalo je moguće zameniti i „podmladiti“ gotovo sve „čvorove i delove“ ljudskog tela. Međutim, negde do devedeset i pet godina istroši se i sam mozak. A presađivanje tuđeg mladog mozga, kao što se zna, besmisleno je.

U slučaju najbogatijih i najuticajnijih radi se o kvalitativno drugom nivou medicine, na kojem je praktično isključena slučajna, iznenadna smrt.

Taj nivo nivo medicine sada im je dostupan. Ali, za sasvim mali broj.

Možda ne samo zbog prevelikih troškova, već i zbog činjenice da se neke tehnike namerno koriste isključivo u uskom krugu.

Postoje, naravno, ozbiljne fatalne bolesti sa kojima se čak i najnaprednija medicina na Zemlji još ne može nositi, ali generalno – između zdravstvene zaštite za mase i veštačke „besmrtnosti“ za „elitu“ iskopan je jaz koji se ne može savladati.

To je najodvratnija nejednakost, a istorija je dosad nije poznavala.

Nekadašnja elita, aristokratija, gajila je u svom krugu prezir prema smrti. Aristokrata je bogatstvo i privilegije plaćao time što je bio spreman da umre svakog trenutka. I umirao je.

Ako nije bilo rata, oficiri su se zbog sitnica ubijali u dvobojima. Da ne bi izgubili svoju glavnu privilegiju – da gledaju u lice smrti.

Dva najbolja ruska pesnika, Puškin i Ljermontov, ubijeni su u dvobojima. Nisu mogli drugačije jer su bili aristokrate.

Današnja svetska „elita“ trese se nad svakom dodatnom godinom života, troši neverovatna sredstva na ličnu dugovečnost, uskraćujući drugim ljudim dostup savremenoj medicini, osuđujući ih na epidemije, zatrovanu hranu i nezdrav način života.

Najbogatiji uz pomoć medicinske nauke, transplantologije i plastične hirurgije sebi obezbeđuju „supertela“, verujući da tako postaju „supermeni“. A u stvarnosti jednostavno postaju neljudi.

Zato će pre ili kasnije izgubiti pravo da se drugi prema njima ljudski odnose.

Imam na umu svakog normalnog, živog i smrtnog čoveka.

(Fakti)