Piše: Ivan VINOGRADOV
Usijanje atmosfere oko Rusije delimično se objašnjava emocijama zbog kraha krimskog dela američkog projekta.
U julu 2014. u španskom internetu pojavila se publikacija (moguće je da je to bila „aktivna operacija“ jedne od ruskih specijalnih službi) koja otkriva jedan od najbitnijih ciljeva februarskog prevrata u Kijevu – likvidacija autonomije Krima, uklanjanje iz Krima ruskih vojnih objekata i smeštanje na poluostrvu vojne infrastrukture SAD već 2014-2015. godine.
Drugi izvori potvrđuju adekvatnost te informacije. Zato je razumljivo nezadovoljstvo – osujećena je tako bitna i obuhvatna geostrateška operacija!
Posebna tema je totalni informacioni rat protiv Rusije.
On se vodi ostrašćeno prema standardima ratnog doba: svuda, svim dostupnim sredstvima među svim starosnim, socijalnim i profesionalnim grupama, od elitnih struktura vlasti do dečijih vrtića – i postignuti su ozbiljni rezultati.
Kad tvrdi da Ukrajinci nikada nisu bili tako jedinstveni kao sada, Petar Porošenko ima pravo, ali, na žalost, to se jedinstvo gradi na antiruskom raspoloženju. Međutim, informacioni rat ne treba doživljavati tako lako – agresivni rusofobski mentalitet, ubačen u svest velikog procenta stanovništva, sa odrazom u praktičnim akcijama unutar i van Ukrajine.
O ciljevima i karakteru konfrontacije govori ne samo demonizacija svega ruskog koja je zahvatila čitavu Ukrajinu, već i takav specifičan program zombiranja kaakav je širenje informacionim prostorom Ukrajine i sveta od novembra (!) 2013. takozvane „političke tehnologije dekapitacije“ (odsecanja glave) u odnosu na Putina – totalnog, bez suzdržavanja i bar neke pristojnosti, blaćenje u SREDSTVA MASOVNOG INFORMISANJA rukovodilaca države, koja je proglašena neprijateljskom. Tu je i zapadna praksa nepozivanja na međunarodne skupove, davna tehnologija „ne-rukovanja“, izjave o nespremnosti za komuniciranje.
Slične političke tehnologije su korišćene prema Sadamu Huseinu, Muameru Gadafiju i drugim liderima sa kojima je konfrontacija od početka planirana tako da bude dovedena do kraja.
U Ukrajini je u avgustu 2014. došlo do toga da su se Kijevom kretali automobili sa natpisom „Tražim kilera da ubije Putina“ na zadnjem staklu.
Kampanja protiv Putina se vodi ne samo u ukrajinskim, već i u širim dimenzijama, u čitavoj Evropi, SAD i svuda gde to mogu da obezbede. Njena ideja vodilja i cilj su da se u masovnu svest ubaci misao da su lider Rusije i sama Rusija – van zakona, protiv njih – u bliskoj i daljoj budućnosti – su opravdana sva dejstva.
Blagosiljajući Kijev na rat u Donbasu pod devizom „suprotstavljanja ruskoj agresiji“, organizatori svakako nisu računali na pobedu ukrajinske vojske nad narodnom vojskom ili izmišljenim ruskim trupama, već na to da Rusija neće ostati ravnodušna prema sudbini ljudi koje istrebljuju metodima genocida i da će izvršiti humanitarnu intervenciju kako bi ih zaštitila.
Izjavama Baraka Obame, američkih političara i pripadnika vojske o tome da SAD nemaju nameru da se mešaju u vojni sukob sa Rusijom u vezi sa ukrajinskom krizom, ne treba verovati – operacije u Ukrajini se izvode u duhu koncepcije „savremenog obuzdavanja“ što znači da se uzlaznom linijom organizuju sve veće provokacije da bi Rusija bila primoravana na poteze koje u normalnoj situaciji ne bi povlačila (pitanje poverenja prema američkoj administraciji -je tema za posebnu priču).
Cilj provokacija je da se konfrontacija svaki put podigne na novi nivo sa novim paketom kazni i nanete štete. Uspon po lestvici eskalacije, prema zamisli, treba da dovede do direktnog sukobljavanja oružanih snaga bivših bratskih slovenskih zemalja, a zatim – u ovom ili onom formatu – do konflikta Rusija-NATO sa mogućim prelazom sa nivoa lokalnog na regionalni i sa perspektivom, koliko god to danas nezamislivo izgledalo, globalnog oružanog sukoba, kada će početi odbrojavanje vremena drugog projekta.
O tome već pričaju eksperti – češće zapadni, nego ruski.
Konflikt, ako se dogodi, verovatno neće ličiti na ratove prethodnih generacija. Nije toliko bitno, u koju od postojećih vojno-naučnih kategorija će biti svrstan, niti kako će se zvati taj rat – svetski, Treći, Četvrti ili neki drugi rat. Može da bude atomski ili ne-atomski, ako se, naprimer, u oružanim snagama SAD do njegovog početka pojavi nenuklearno oružje nazvano „Munjeviti globalni udar“, na čijem se razvoju trenutno radi, a čije će karakteristike dozvoliti da se u najkraćem roku po strateški važnim objektima nanose udari koji će po razornom dejstvu biti jednaki nuklearnom naoružanju, ali bez nuklearnog punjenja i posledica nuklearne eksplozije.
Pojačavanje i slabljenje ukrajinske krize, njeno osciliranje između agresivnosti i poziva na diplomatsko rešenje, što se vidi u izjavama političara SAD i NATO, može da budu povezano, između ostalog, za ubrzanjima ili, naprotiv, zastojima u realizaciji projekta „Munjevitog globalnog udara“ ili neke druge vrste naoružanja.
Kako se naziva neki konflikt – to nije od principijelne važnosti, naziv može da se izmisli. Stvar je u drugom.
Medijske tehnologije pretvaraju mali rat u veliki i obrnuto, čine virtuelno – realnim a realno – virtuelnim i igraju, kao nikada do sada, veliku ulogu u svetskim događajima.
Prema prohtevima naručilaca, svetski mediji mogu da pridodaju konfliktu dimenzije koje u stvari ne postoje, a da se za pobednike ili žrtve proglase oni, koji to nisu – pored primera političkog manipulisanja lažnim medijima u Siriji, a pre toga u Iraku i drugim zemljama, ukrajinska kriza potvrđuje da zapadne zemlje sve češće koriste medijske prevare za zvanično obrazloženje svojih spoljno-političkih akcija.
Glavno današnje pitanje glasi: da li iz ukrajinske krize može da izraste krupni regionalni ili globalni sukob? Jer, smisao krupnog sukoba, kao i u prošlim stolećima, jeste pobeda jednih država, poraz drugih, zbog čega se ili kardinalno menja, ili ostaje u svojoj osnovi, ali se usavršavaju svetski poredak i njegove vrednosti, norme i pravila života i ponašanja ljudi, društava i država.
Odgovor je jednoznačan – bezuslovno, da.
Ako bankarsko-birokratski vrh Zapada bude smatrao da mu računice obećavaju pobedu i da je sad trenutak – vojni sukob ovih ili onih dimenzija može da se dogodi. Finansijski, ekonomski, geopolitički, vojno-strateški i drugi razlozi i motivi SAD da provere sreću u vojnom sukobu sa Rusijom su poznati – dobitak, u slučaju uspeha bio bi ogroman.
Govoreći 30. septembra ove godine u njujorškom Savetu za međunarodne odnose, zamenik ministra odbrane SAD Vork pojasnio je da američki vojni potencijal, koji je u principu jedinstven po svojim mogućnostima, može već danas da bude iskorišćen u svako doba i u svakoj tački zemaljske kugle, ali da oružane snage SAD za takvu misiju još nisu dovoljno spremne. Obećao je da će taj „nedostatak“ biti otklonjen u narednih 2-4 godine, za šta će biti izdvojena odgovarajuća sredstva.
Ako današnja ili buduća američka administracija bude smatrala da ima dovoljno snage da počne sa konkretnim potezima, to može da se desi – jer je baš taj rok( 2-4 godine) predviđen „mapom“ na kojoj su ukrajinska i(li) odmah nekoliko kriza.
Zaista, toliko decenija za ratne ciljeve se trošilo onoliko novca – možda je došlo vreme da ratna mašina proradi?
Međutim, nije sve tako jednostavno – globalna zamisao za naručioce i izvršioce znači globalne i čak egzistencijalne rizike.
Ne mogu se izbrojati ratovi koji se nisu završavali onako kako je planirano.
Realisti u političkim i vojnim strukturama vašingtonske administracije shvataju da je lako isplanirati i započeti rat, ali da niko ne može da garantuje pobedu, a krah zamisli bio bi ne samo neuspeh u ratu, regionalnom i čak globalnom. Na karti bi u ovom slučaju stavi neizmerljivo više – globalna budućnost, način daljeg života na planeti i svetski poredak za čovečanstvo, dakle – nova slika sveta.
Viši cilj konflikta sa Rusijom u pobedničkoj za SAD i NATO varijanti – ne bi bili toliko materijalni faktori (kontrola nad teritorijama, energetskim resursima, tehnologijama, odlaganje finansijske katastrofe i sl.) koliko uklanjanje Rusije kao sile, koja sprečava uspostavljanje Novog svetskog poretka.
U Vašingtonu odavno smatraju da Rusiji sa njenim ponašanjem treba pokazati mesto, zato su razrađivane mere uticaja na nju. Sam po sebi, kurs Rusije u ukrajinskoj krizi, prema američkom mišljenju, zaslužuje najsuroviju kaznu. Ne samo zato što se Rusija odlučno opirala potpisivanju sporazuma Ukrajina-EU koji joj nanosi osetnu štetu. Moskva nije dozvolila linč Kijeva nad Krimom i ekspanziju Pentagona u vodama Crnog mora, a još podržava stanovništvo Jugoistoka Ukrajine u borbi za njegova prava.
Sve nabrojano samo po sebi bilo bi dovoljno za kažnjavanje, međutim sve je to bilo još i zadiranje u nevidljivu ali sasvim realni plan kretanja prema Novom svetskom poretku.
Njegovi naručioci koristili su kriznu situaciju u Ukrajini i oko nje, koju su sami i stvorili, u duhu popularnog danas postulata – „kriza nije samo kriza, već i mogućnost rešavanja problema“ za njeno projektovanje na Rusiju. Zato je bilo odlučeno da se oštrina i razmere krize povećaju nekoliko puta. Verovatno da su takve ideje nastale početkom 2013. kada se potpuno iskristalisalo rusko neprihvatanje sporazuma o pristupanju Ukrajine EU.
Novi svetski poredak – to je svojevrsna anticivilizacija, koja će, ako projektu bude dozvoljeno da se ostvari, značiti koreniti preokret čitavog svetskog poretka i načina bitisanja čovečanstva.
Akcionari Novog svetskog poretka ne kriju samo postojanje projekta, ali o njegovim podrobnostima govore retko i u uglavnom u formi parola. Jer, imaju šta da kriju.
Ako se pogledaju dostupne informacije o Novom svetskom poretku – pokazuje se da će, u slučaju realizacije projekta, u prošlosti (kao nepotrebni teret( ostati: suverenitet i nezavisnost država, nacionalne ekonomije, prava i sloboda građana, demokratija, politika kao i duhovne vrednosti i osnove života ljudi – porodica, moral, savest, pravednost, kultura, istorijsko pamćenje, humanitarne nauke i sl.
Stanovništvo zemaljske kugle čiji se broj osetno smanjio, neće činiti ljudi (homo sapiens), već čipovani i nano-robotizovani bio-objekti transhumanoida, polu-ljudi-polu-kompjuteri (homo electronicus ). Oni neće biti opterećeni nepotrebnim „zabranama, znanjima i predrasudama iz prošlosti“, transhumanoidi će voditi programirani život pod nadzorom elektronskih info-centara i rukovodstava teritorijalnih (lokalne vlasti) i globalnih (svetska vlada) top-menadžera – naslednika današnjih američkih i evropskih finansijskih i vladajućih elita.
Bankarsko-birokratski vrh Zapada zamišlja da uspostavi Novi svetski poredak na vekove i već decenijama implementira ga na različite načine u život ljudi i država (na dolarskoj novčanici SAD piše «novus ordo seculorum» – „novi svetski poredak“). Rezultati su vidljivi – kao što je poznato, mnoge se vrednosti i osnove današnjeg života – ruše, degradiraju, svest i norme ponašanja se menjaju, zabranjeno i sramotno postaje norma i podstiče se, ljudi postaju elektronski zavisnici, postaju primitivniji.
Da bi se ubrzala realizacija zamisli Novog svetskog poretka, otvoren je međunarodni forum „Globalna budućnost – 2045“ sa najbogatijim sponzorima – forum treba da se pretvori u svetski pokret, a zatim u svetski poredak, nakon čega će biti stvoren univerzalni kodeks svetskih zakona, čije će poštovanje pratiti svetska vlada ili vladar. Na taj način ovi eksperimentatori nad čovečanstvom obećavaju da zauvek zatvore put u prošlost i da do 2045. učine sve zdravima, srećnima i besmrtnima.
Objavljen je i glavni neprijatelj svetle budućnosti: to su „nacionalno orijentisane ideologije“, za koje u Novom svetskom poretku nema mesta.
Ove se šeme, međutim, sukobljavaju sa ozbiljnim preprekama. Da bi se u „rupu istorije“ (izraz DŽ. Orvela, „1984.“) bacio stari svet sa njegovim predrasudama, potrebno je globalno ujednačavanje i kontrola nad svim ljudima i teritorijama sveta. Pripremajući dolazak Novog svetskog poretka, menadžeri novog života preko informacionih tehnologija – obrazovanje, sredstva masovnog informisanja, reklamu i virtuelni svet razonode koji sve više potiskuje kulturu – polako ali korenito menjaju vrednosti i stvaraju novu matricu svesti.
To se radi u svim zemljama bez izuzetka pomoću, u većoj ili manjoj meri, neformalnih komercijalnih tehnologija, koje već decenijama formatizuju svest ljudi, ubacuju nove i potiskuju već postojeće kodove i koncepcije.
Za dolazak Novog svetskog poretka mnogo toga je spremno već sada – u punom su jeku primitivizacija svega i svačega i zamena slike sveta. Međutim, u globalnom okviru – čak i u okviru pojedinih država – „zamena mozgova“ i spremnost da se priključe Novom svetskom poretku se ne odvija svuda i uvek sa uspehom.
Pripajanje Novom svetskom poretku novih teritorija i naroda političkim putem ili putem sile – bitan je deo strategije Novog svetskog poretka. Bez državnih struktura ovde ne može da se prođe, a one ne simpatišu uvek ideologije Novog svetskog poretka.
Širenje Novog svetskog poretka ponekad se odvija mirno, a često – putem organizacije nasilne smene režima i pomoću građanskih ili međudržavnih ratova.
Unutrašnji i međunarodni oružani sukobi nastaju kao rezultat operacija SAD uz angažovanje saveznika iz Evrope i drugih regiona.
Kretanje ka novom svetskom poretku teče bez zaustavljanja, ciljno, naizmenično se koristi i koordiniše „tvrda“ i „meka“ moć, plan i mape procesa se kontrolišu i, ako je neophodno, ponovo se razmatraju.
Današnja unutrašnja i spoljna politika Rusije protivreči zamisli i scenariju Novog svetskog poretka i postaje centar gravitacije za zemlje, koje ne planiraju da se odriču državnog suvereniteta i osnova postojećeg svetskog poretka i tradicionalne civilizacije.
Rusija otvoreno istupa protiv „američke izuzetnosti“, „obojenih revolucija“ i građanskih i međudržavnih ratova. Osim toga, Rusija uz podršku niza država može da, kroz neko vreme, istupi kao inicijator alternativnog Novom svetskom poretku razvojnog puta, a to predstavlja ozbiljnu pretnju ne samo za planove američke geopolitike, geostrategije i geoekonomije, već i samom projektu Novog svetskog poretka i algoritmu pristupanja sve novih i novih zemalja „svetu progresa i promena“.
Očigledno je da su akcionari Novog svetskog poretka odlučili da u cilju uklanjanja takve pretnje može da se ide na ozbiljne rizike.
Faktor suzdržavanja u svesti naručilaca ne postoji (ljudskost, moral i sl.), SAD, EU i NATO interpretiraju međunarodno pravo u svom interesu, raspoloženja stanovništva zemalja-naručilaca rata formiraju se pod uticajem dobro kontrolisanih medija.
Velika i bitna za Rusiju zemlja – Ukrajina – zato treba da postane teren i instrument za raspirivanje konflikta.
Izbor je pao na Ukrajinu zato što je politička klima u zemlji već bila pripremljena, zahvaljujući efektima američkih državnih programa i fondova nevladinih organizacija. Formirana je agresivna rusofobska neofašistička grupacija koja je čekala priliku da dođe na vlast, što se i dogodilo u februaru 2014. godine.
Treba priznati da je izbor bio uspešan i da je opravdao očekivanja: američka strana je zadovoljna ne samo poslušnošću već i inicijativnošću Kijeva u ruskom smeru (vlasti ponekad čine i ono, što Amerikanci ne bi mogli da smisle).
U parlamentarnim i naučnim krugovima Ukrajine otvoreno se priča o tome da bi Treći svetski rat dao Ukrajini dugoočekivanu mogućnost da se zauvek otarasi Rusije.
Američki krugovi -uz mere pritisaka na Rusiju – počeli su da najavljuju korišćenje „tvrde moći“ (vidi pomenuti govor Vorka).
Tema ukrajinske krize u vezi sa temom svetskog poretka čula se i u govoru Baraka Obame u Generalnoj skupštini OUN.
Naravno, govornik je, po tradiciji, optužio Rusiju za sve događaje u Ukrajini, a i za pretnje svetskom poretku i kršenju međunarodnog prava. Međutim, glavni momenat na koji treba obratiti pažnju bile su reči izgovorene na početku nastupa: „Mi se nalazimo na raskrsnici mira i rata“.
U kombinaciji sa rasutim po tekstu pozivima na ujedinjenje radi rešavanja zajedničkih problema – u duhu opštih interesa i uzajamnog poštovanja (što u stvari znači: „prati Ameriku“) – označavanje svetske situacije kao prekretnice između rata i mira može da posvedoči o čvrstom stavu administracije SAD i američke političke klase: ili mir pod našim uslovima ili rat.
Zanimljiv je još jedan momenat – ubrzo posle onog što je Obama rekao u Generalnoj skupštini OUN o važnosti međunarodnog prava i očuvanju posleratnog sistema međunarodnih odnosa, SAD su istupile sa predlogom da se odustane od principa konsenzusa stalnih članica Saveta Bezbednosti OUN prilikom glasanja o svim pitanjima osim proceduralnih. Ideja nije nova, ali je – u kontekstu današnjeg američkog spoljnopolitičkog mišljenja -to najverovatnije signal da će se Vašington u pitanjima rata i mira i međunarodne bezbednosti još manje nego dosad obazirati na Povelju OUN i međunarodno pravo.
U narednim nedeljama postaće jasno: da li je sve to bio samo jedan od talasa retorike ili je položaj Zapada takav da je rešio da stane na ratnu stazu.
Što se tiče ukrajinske krize, nema nade za njeno brzo rešenje. Moguće je da će nadolazeći jesenje-zimski period ohladiti ratoborne političare, ali su problemi, nastali zbog ukrajinske krize, takvi da njihovo koliko toliko zadovoljavajuće rešavanje može potrajati dugi niz godina.
(Prevela Marija Petrova, Fakti)