Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Sanela Dimitrijević je 32-godišnja devojka. Radi kao vaspitačica u vrtiću, živi u Petrovcu na Mlavi. U 31. godini je saznala da ima tumor dojke. O tome kako se osećala, sa kakvim se problemima sretala i kako je uspela sa pobedi pisala je vrlo otvoreno na svom blogu – Odlučila sam da pobedim.
Kako si uopšte prvi put posumnjala da imaš rak dojke?
Otprilike godinu dana pre uspostavljanja dijagnoze, napipala sam čvorić na dojci tokom tuširanja. Odmah sam otišla kod lekara, ali su mi, posle ultrazvuka, kao i mamografije rekli da nema zloćudnih promena i da je verovatno u pitanju displazna promena, koja će se rešiti onog dana kada budem rodila dete.
Rekli su mi da dođem za godinu dana na kontrolu. Sve vreme mi je bilo sumnjivo, ali bilo mi je lakše da poverujem lekarima, misleći da, pošto su lekari, sigurno bolje znaju od mene. Kako sam se prevarila! Narednih meseci je počela koža da mi se uvlači na tom mestu, pa sam posle nekog vremena ponovo otišla na pregled. Uspela sam da dobijem uput za Institut za onkologiju u Beogradu, gde me je primio jedan prijatan lekar, hirurg koji je samo palpatornim pregledom skoro bio siguran da se radi o malignom tumoru. Eto, tako je sve počelo.
Kako si se osećala kada su lekari, praktično, potvrdili tvoje sumnje da imaš tumor dojke?
– Kroz glavu mi je prošlo da najverovatnije bolujem od neizlečive bolesti i da ne mogu da verujem da se to baš meni dešava. Preovladavao je osećaj užasnutosti, pomešan sa nevericom i ublažen tragom nade da ipak nije to to.
Srećan život je u jednostavnim stvarima koje su uvek bile tu dok sam jurila za nedefinisanom srećom!
Sa kakvim si se problemima sretala tokom lečenja?
– Lečenje u Srbiji ne znači samo posetu lekarima. U ovom razgovoru vam ne mogu preneti sve muke, teškoće, slutnje, neprospavane noći, uplašene poglede najbližih, zle priče drugih ljudi koji ti određuju sudbinu i sahranjuju pre vremena. U nadležnom medicinskom centru me je, recimo, sačekalo saopštenje da nemaju jedan od lekova koji spada u hemoterapiju koju treba da primim, i rekli su da ne znaju kada će stići. Doktorkin predlog je bio da radi blagovremenog lečenja primim hemoterapiju u nekoj drugoj ustanovi, neki doktori su mi predlagali privatnu bolnicu… Sama sam kupovala veoma skupe lekove i injekcije i nikada mi troškovi nisu refundirani, jer neke lekove (od izuzetne važnosti) pacijenti u Srbiji ne dobijaju preko Fonda. Pacijenti ne znaju svoja prava. Sve se gleda kroz protokole, kroz novac, a ne kroz pokušaj da se nečiji život spase.
Produžavali su ti hemoterapiju, odlagali operaciju. Vrlo otvoreno si na svom blogu pisala da ti je opala kosa… Šta ti je pomoglo u tim trenucima?
– Podrška bliskih i dragih ljudi. Imala sam apsolutnu podršku i pomoć roditelja, brata, dečka, njegove porodice, familije, prijatelja, koleginica… Psihički sam sve mirno podnela, bila sam pozitivna i verovala sam u izlečenje. Značio mi je i pristup doktora sa Instituta koji mi je rekao da moram psihički da budem jaka i da je psiha pola izlečenja. Takođe, rekao mi je da budem spremna na to da će lečenje trajati oko godinu dana i da će posle toga sve biti u redu. Vođena tim saznanjem, stoički sam krenula u borbu, rešena da pobedim.
Šta se u tvom životu promenilo?
– Moj život je sada drugačiji u odnosu na period pre bolesti. Kao da sam sada nova ja. Mogu slobodno reći da se promenilo sve. Promenila sam način ishrane. Počela sam više da cenim jednostavnost. Mir i spokoj nalazim u šetnjama po prirodi, u vežbanju, izbegavam velike gužve i skupove, jer mi ne prijaju, a nikad i nisu. Ne trudim se da se svakome dopadnem, radim ono što mi se radi, ne obaziruću se na zlurade komentare drugih. Mir sam pronašla i u crkvi, nekako mi se čini da me je ova nedaća približila Bogu. Družim se sa ljudima koji mi prijaju i bez griže savesti „otkačim“ one koji zrače negativnom energijom. Sada shvatam da je život kratak, a samim tim i veoma lep i da ga treba iskoristiti da nama samima bude najbolje. Najgori sebičluk je kada sebe zapostavljamo. Najveći greh je kada zaboravljamo na svoje potrebe, želje, emocije i kada se žrtvujemo zbog drugih na svoju štetu. Data mi je mogućnost da se menjam, da istražujem, da doživim katarzu i dođem do saznanja da u stvari, pravi, srećni život leži u najjednostavnijim stvarima koje su mi uvek bile tu, na dohvat ruke, a to nisam shvatala, jer sam jurila za nedefinisanom srećom.
Šta je recept za dobar život?
– Postoji nekoliko radosti kao što su dobra knjiga, dobra šetnja, dobar zagrljaj ili dobar prijatelj. I sve su besplatne…
(Alo)
