Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Geopolitički položaj Bosne čini je poljem intenzivne borbe za uticaj, a ona bi u svetlu današnjih odnosa sa Zapadom, trebalo da bude jedan od fokusa ruske strategije, piše srpski analitičar Stevan Gajić u članku za ruski analitički portal Katehon.
„Politički procesi u BiH su geopolitički lakmus za Rusiju, koji deluje kao neka vrsta barometra kojim Rusija može meriti svoju snagu u svetu.
Nakon perioda od geopolitičkog povlačenja Rusija je odlučila da se vrati na Balkansko poluostrvo. Međutim za razliku od 19. veka, u trenutnom stanju stvari Rusija može da računa samo na Srbe kao na pouzdan faktor, jer su oni jedina politička snaga na poluostrvu koja nije u okviru NATO i EU.
Sa Grčkom i Bugarskom Rusija ima duboko ukorenjena istorijske i kulturne veze, ali ih njihov sadašnji vazalni položaj parališe i sprečava ih da deluju nezavisno u međunarodnoj areni, čak mnogo više nego Srbi koji su takođe u polu-vazalnoj situaciji. To je naročito slučaj sa Bugarskom, dok Grčka pokušava da se izbori za nezavisan aranžmana. Čini se da Grčka to do sada ipak nije uspela, pošto se savila pod pritiskom poverilaca iz EU.
Za razliku od Grčke i Bugarske, Srbija nije nametnula sankcije Rusiji niti je krenuka putem istorijskog revizionizma u vezi sa Drugim svetskim ratom. Okruženi NATO-m, Srbi su i dalje pod stalnom pretnjom, ali to takođe znači da oni potencijalno mogu da budu najjači saveznik Rusije na jugu Evrope, na sličan način kao Izrael Sjedinjenim američkim državama. To je moguće samo ako Srbi na Balkanu, znatno ojačaju, politički, vojno i ekonomski.
Čini se da je ovo postalo jasno i Kremlju, sudeći po njegovom nedavnom ponašanju u regionu. Pored investicione politike u energetskom sektoru i povećanja robne razmene, posebno po pitanju uvoza poljoprivrednih proizvoda iz Srbije, Moskva odlučno podržava teritorijalni integritet Srbije u vezi Kosova i Metohije. Sada vidimo i jaču političku podršku srpskog političkog rukovodstva u Republici Srpskoj i njenom predsedniku Miloradu Dodiku.
Od svih političkih lidera Srba u regionu, Dodik je dokazao da može bude najviše nezavisan i najspremniji da ospori zahteve Vašingtona i Brisela. Relativna nezavisnost Republike Srpske zasniva se više na ličnosti Dodika i posleratnom mentalitetu Srba u Bosni, nego na realnu poziciji. Bosna i Hercegovina je i dalje formalno okupirana od strane EUFOR (NATO) snaga. Republiku Srpsku je teško braniti, a njeno stanovništvo je pet ili šest puta manje nego u Srbiji.
Međutim do sada, pod vođstvom Dodika, Republika Srpska pokazuje impresivni stepen nezavisnosti u odnosu na bilo koji od bivših delova Jugoslavije, što je čini izuzetno popularnomm u drugim delovima srpskog etničkog prostora. To onda znači da je Dodik jedini pravi pouzdani lider u očima Kremlja, tako da podrška koju dobija ne bi trebalo da bude iznenađenje.
Pored geopolitičkih ili emocionalnih motiva, Rusija ima zakonsku obavezu da štiti Dejtonski mirovni sporazum, i u stvari ona je jedina velika svetska sila koja zakonski brani Dejtonski sporazum kao pravni okvir krhkog bosanskog mira. Međutim, Velika Britanija je odlučila da poremeti ovaj status kvo ante, i da ide napred sa rezolucijom o Srebrenici, koja je imala za cilj da prikaže Srbe Bosne i Hercegovine kao „genocidnu naciju“.
Sledeći potez na osnovu te rezolucije bi bio revizija Dejtonskog mirovnog sporazuma i centralizacija BiH na štetu Srba.
Razmotrimo šta su praktični rezultati ruskog veta:
1. pobeda u srpskom javnom mnjenju. U toku je medijska kampanja od strane pro-zapadne intelektualne elite u Srbiji da će Rusija „izdati“ srpski interes, tako da ni Srbija ne treba da ga brani, i da nikada ne treba računati na pomoć Rusije. U stvari, veto je zanemeo srpske liberale i bio im značajan udarac.
2. međunarodna zajednica (politički Zapad) i lokalni igrači su mogli da vide da Srbi imaju prave saveznike u svetu.
3. Rusija je povratila kredibilitet izgubljen u 1990-ih. Braneći interese Republike Srpske, Rusija brani i sebe
4. Velika igra između Britanije i Rusije je simbolično i praktično nastavljena na Balkanu.
Rusija je povukla smeo potez kada je njeno ministarstvo inostranih poslova otvoreno podržalo referendum u Republici Srpskoj koji je zakazan za septembar 2015. To je vetar u leđa rukovodstvu Republike Srpske, ali u isto vreme to premijera Srbije Aleksandra Vučića stavlja u veoma neprijatnu poziciju jer je on već predložio predsedniku RS Dodiku da preispita odluku o referendumu. Podrška Rusije Dodiku i Srpskoj je takođe svež vetar srpskoj patriotskoj opoziciju u samoj Srbiji, kao i delovima vlade koji podržavaju tu odluku.
Uprkos činjenici da je ruska podrška referendumu hladan tuš za premijera Srbije Vučića (za koga se smatra, uslovno rečeno, da vodi pro-zapadni deo srpske vlade) on najverovatnije neće istupiti protiv toga. Istovremeno britanski ambasador u Beogradu Denis Kif je podržao Vučićev predlog da Dodik razmotri referendum. Međutim, Vučić se neće izjasniti o ruskoj podršci referendumu, jer bi to bilo krajnje nepopularno među njegovim biračima koji bi – baš kao veliki deo Srba u Srbiji – voleli da vide Republiku Srpsku konačno ujedinjenu sa Srbijom.
Sve gore navedeno govori da, čak i kada bi hipotetički, Srbi ili Rusi želeli da budu odvojeni jedni od drugih, svetske ili regionalne krize lepe jednu stranu na drugu, što ih čini celinom bez obzira na lične ili druge sklonosti. To je jednostavno zakon geopolitike, i to je ono što danas vidimo u ruskoj spoljnoj politici na Balkanu“.
(Stevan Gajić- Katehon)
