Ilija Čolović, penzionisani rudar iz Jelašnice kod Niške Banje, važi za jednog od najstarijih stanovnika naše zemlje, i penzioner s najdužim penzijskim stažom od osnivanja penzionog fonda u Srbiji. Naime, on je 19. novembra proslavio 102. rođendan.
Poreklom je iz Dalmacije, a penziju je stekao radeći u rudnicima širom nekadašnje Jugoslavije: Ibarski rudnici, Trepča, Kopaonik, Jelašića brodu i u Jelašncii gde i danas živi. Inače, prvi put je u rudnik ušao sa 18 godina, po uzoru na oca i petoro starije braće, piše RTS.
Dobrog je zdravlja, a poslednji put je kod lekara bio pre četiri godine, i to zbog operacije slepog creva.
– Ne idem kod lekara i ne pijem nikakve lekove. Zašto bi ih pio kad sam zdrav? Rukama mogu sve da radim kao mladić od 20 godina. Jedino što me u poslednje vreme muči je vrtoglavica koja mi se povremeno javlja – kaže on.
Ilija sada živi sam, a njegova supruga je ovog proleća preminula u 89. godini života. Ne žali se na samoću jer ga često obilaze sin i ćerka, unuci i praunuci.
– Zadovoljan sam životom. Deca, unuci i praunuci me poštuju, cene. Oni žive u Nišu, ali me stalno posećuju i obezbeđuju mi sve što treba od namirnica. Sa komšijama takođe lepo živim, vidimo se, popričamo – priča Čolović.
U Jelašnici ga siv zovu deda Ilija, a on se rado priseća značajnijih događaja u svom životu, dok najradije priča o služenju vojske u kasarni “Kralj Petar” u Celju 1934. godine.
– Prijavio sam se da budem graničar i poslali su me u Sloveniju. Taman sam se javio u kasarnu, ubili su kralja Aleksandra Karađorđevića u Marseju. Čuo sam to od dvojice narednika koji su se došaptavali u hodniku – priseća se ovaj vremešni dekica.
Kada je završio s vojnim rokom, Ilija se vratio rudarskom poslu.
– Pre rata nisi smeo ni da pitaš za platu ili da se pobuniš zbog loših uslova. U Ibarskim rudnicima su se moje kolege pobunile zbog malih plata, a zbog toga su ih gazde celu smenu zaključale u oknu. Držali su ih ispod zemlje deset dana bez hrane i vode. Kada su ih pustili napolje svi su bili polumrtvi – kaže Ilija.
Po završetku Drugog svetskog rata, Ilija je došao u rudnik mrkog uglja u Jelašnici, i kaže da se zahvaljujući kolegi Dalmatincu oženio Smiljom koja je takođe iz tog kraja.
Kuća u kojoj je sa svojom 13 godina mlađom suprugom započeo život je i danas njegov dom, a za svoj dug životni vek kaže da je “krivo” dobro zdravlje i u poznim godinama, a zaslužni su i neki geni koje je nasledio od svoje majke.
– Moja majka je rodila nas devetoro i umrla sa 90 godina, a da nikada bolesna nije bila. Sva moja braća i sestre koji su ličili na majku su takože toliko dugo živeli. Otac, braća i sestre koji su ličili na oca su živeli po 70 godina – zaključio je Ilija Čolović.
(RTS)