Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Posle Rusije, Norveška je drugi po veličini evropski snabdevač gasa, a Alžir je treći, iako se njegov tržišni udeo smanjuje. Ove dve zemlje su važni igrači na tržištu, a ipak niko ne govori o energetskom ratu zmeđu Sjedinjenih Država i Norveške, ili Alžira. To izgleda nije geopolitički uzbudljivo, piše američki magazin Forin afers
Brod sa prvom isporukom američkog tečnog prirodnog gasa (LNG) je krenuo u Evropu 21. aprila, što je potez koji se smatra prvim korakom u predstojećem gasnom ratu između Sjedinjenih Država i Rusije.
Po toj teoriji, Rusija ima kontrolu nad evropskim tržištem gasa, što koristi da bi vršila pritisak na svoje bliske susede i onemogućila velike evropske države da se suprodstave njenim geopolitičkim ambicijama. Tečni gas iz SAD bi trebao da slomi stisak Rusije, i bude jeftinija i pouzdanija alternativa. Tako bi Rusija izgubila deo tržišta ili bi morala da snizi cenu, a Evropa bi odnela pobedu, ekonomski i geopolitički.
Ekonomski deo ove taktike je prost, ali nije netačan. Ali geopolitički je pogrešan, i on pridaje previše važnosti američkom tečnom gasu, i pojačava lažni utisak da energetska bezbednost Evrope leži u inostranstvu. Nove zalihe, iz Sjedinjenih Američkih Država ili od negde drugde su dobre za potrošače, jer će dodatno smanjiti cenu, ali je energetska bezbednost Evrope samo evropskim rukama.
Do 2020. godine, Sjedinjene Države mogu godišnje da u Evropu pošalju otprilike 80 milijardi kubnih metara LNG-a – što je oko dve trećine količine koju je Rusija izvezla u Evropu 2015. godine. Ali, to je samo manje od trećine ukupne potrošnje gasa u Evropi, koja iznosi 400 milijardi kubnih metara godišnje (450 milijardi kubnih metara, ako se računa i Turska). Nije ni čudo da je sukob izgleda neminovan: ako bi tako velika količina trebalo da se pošalje u Evropu, Rusija bi bila istisnuta sa tržišta i izgubila veliki deo od 42 milijarde dolara koje je zaradila od izvoza gasa u 2015. godini.
Ipak, i ovaj argument počiva na pogrešnim pretpostavkama o tržištu gasa. Kao prvo, evropska proizvodnja gasa opada za oko deset milijardi kubnih metara godišnje, tako da je Evropi potrebno oko 50 milijardi kubnih metara gasa do 2020. godine, samo bi ublažila pad u svojoj sopstvenoj proizvodnji. A ako u Evropu godišnje stigne 40 milijardi kubnih metara američkog tečnog gasa godišnje, Rusija neće imati nikakav pad svog izvoza. Pa čak i ako bi u Evropu stigli svih 80 milijardi kubnih metara iz SAD, Rusija bi i dalje najverovatnije zadržala poziciju najvećeg dobavljača kontinenta (zajedno sa Norveškom).
Ovo naravno, pod uslovom da ponuda, potražnja i cene ostanu konstantne. Tokom poslednje decenije, evropska potrošnja gasa je smanjena za oko jednu petinu ili 100 milijardi kubnih metara, ali u poslednje vreme, potražnja gasa je počela da ponovo raste. Posle Rusije, Norveška je drugi po veličini snabdevač gasa, a Alžir je treći, iako se njegov tržišni udeo smanjuje. Ove dve zemlje su važni igrači na tržištu, a ipak niko ne govori o energetskom ratu zmeđu Sjedinjenih Država i Norveške, ili Alžira. To izgleda nije geopolitički uzbudljivo, iako je daleko verovatnije da će se tečni gas iz SAD takmičiti na tržištima, gde su Norveška i Alžir često veći igrači od Rusije.
Izvoz Norveške u Evropu je u poslednjih nekoliko godina porastao, ali alžirski je znatno opao. Biće veoma važno kako će ove dve zemlje reagovati na promene na tržištu.
Van Evrope, Australija će u narednih pret godina doprineti globalnom snabdevanju tečnim gasom kao i SAD. Naravno, njena udaljenost od Evrope znači da će se u njoj prodati malo njenog tečnog gasa, ali, kada australijski gas stigne u Aziju, smanjiće tamošnju potrebu za gasom sa Bliskog istoka ili Atlantika, koji će onda moći da se prodaje dalje po svetu, uključujući i Evropu.
Zbog drugih tržišta koje mkogu da plate veću cenu, tečni gas možda i neće biti mnogo prodavan u Evropi, jer potražnja za njim ostaje snažna u Latinskoj Americi, a raste na Bliskom istoku i u Severnoj Africi. Ostale zemlje želite da kupe tečni gas ako cene budu niske. Koliko će tečnog gasa otići u Evropu će zavisiti od odnosa ponude i potražnje u narednih pet godina.
Dok taj period ne prođe, nećemo znati koliko će se tečnog gasa prodati u Evropi. Ovaj energent može imati ogroman uticaj, ali i sasvim marginalan, i sve će to zavisiti od brojnih faktora koje utiču na energetiku. Ali, za one koji vode politiku izgleda da sve to nije važno. U Evropi se raduju predstojećem dolasku američkog tečnog gasa, dok se u Rusiji mršte, i bilo kakvo smanjenje isporuka iz Rusije se vidi kao geopolitički značajno. Ali to nije tako.
Udeo Rusije na tržištu Evrope se kretao i gore i dole u poslednjih 20 godina, i ako se ponovo pomeri, to nije velika stvar. Niti je tržišni udeo mnogo važan za energetsku sigurnost Evrope, barem kada je kretanje ograničeno na uski opseg od nekoliko procentnih poena. Najozbiljnija gasna kriza sa kojom se Evropa suočila zbog Rusije je bila 2009. godine, kada je izvoz preko Ukrajine bio prekinut za dve nedelje, ali je do njega došlo u trenutku kada je tržišni udeo Rusije na tržištu Evrope bio na najnižem nivou ikada, jer je Katar povećao izvoz u Evropu. U geopolitici je važno mnogo više od tržišnog udela, i vreme je da Evropa odbaci ovu meru energetske bezbednosti.
Umesto toga, Evropa treba da se fokusira na takmičenje sa kojim se suočava i istražuje nova tržišta. Uprkos svim optužbama da ruski Gazprom služi za geopolitičke ciljeve Kremlja, ova kompanija je bila iznenađujuće racionalni igrač na tržištu.
Čak je i Evropska komisija, koja prati marketinške prakse Gazproma i strategiju cena širom centralne i istočne Evrope, priznala je ruski gas počeo da stiže u Češku, gde konkurencija jača, po tržišnim uslovima. Gasprom jednostavno zna da se nosi sa konkurencijom.
Ukratko, Evropa može lako okrenuti leđa američkom tečnom gasu i fokusirati se na dovršavanje svog unutrašnjeg tržišta.
Uostalom, 2009/10. godine Evropa je dobila još jedan ulaz za tečni gas, iz Katara, koji je uglavnom usmeren na severozapadnu i južnu Evropu, koje imaju infrastrukturu da takvu vrstu gasa prihvate. Kao što je već rečeno, nije važno koliko će američkog gasa stići u Evropu, već je važno da gas iz više izvora može biti raspoređen u svim zemljama EU.
Energentska bezbednost Evrope će biti poboljšana ako se obezbedi snabdevanje centralne i istočne Evrope, što će zahtevati snažnu akciju protiv onih koji se protiv ekonkurenciji na njihovom terenu, poput Bugarske i država Baltika. Ako se to ne desi, nikakva količina američkog tečnog gasa neće doneti promene.
(Foreign Affairs – priredio M. Đorđević)
