Albanski ustanak u Makedoniji počeće ustankom u Preševu, da se Makedonija odseče od Srbije, jedinog pravca odakle će joj stići pomoć

Piše: Željko Cvijanović

Sve dok nam nad glavama lebdi opasnost od sukoba, rat revolucionara i reakcionara biće centralni konflikt srpske politike

1.Priče o mogućnosti da se politička drama iz Makedonije preseli u Srbiju nisu se samo, kako su događaji pokazali, učinile mogućim nego je „makedonski scenario“ postao samoispunjujuće proročanstvo. Kako? Ustreptalim domaćim ljubiteljima uličnih rešenja – i liberalnim, i levim, i desnim rebelima – nije bilo dosta da tvrde kako je u Srbiji „makedonski scenario“ nemoguć, nego su se ozbiljno polomili braneći tezu da je on nemoguć i u samoj Makedoniji.

Prema njima, u Skoplju se zapravo ne događa ništa posebno, nikakvi Albanci nisu tema, nikakvo razbijanje makedonske države, nikakvi stranci i ambasade… Umesto svega toga, samo jedan autokrata (Gruevski), kome se ne silazi sa vlasti. Naravno, tako tupavo rezonovanje, pokazaće se, nije rezultat rđavog sagledavanja prilika u Makedoniji, već ostrašćenog i rđavog sagledavanja Srbije.

Bojazan da bi Srbija u nekom momentu mogla da zaliči na Makedoniju potpuno parališe vijuge naših ljubitelja ulice. Što im se realnijim čine mogućnosti da se tako nešto dogodi i kod nas, to su manje spremni da prihvate da se u Makedoniji događa bilo šta.

 

Osim da je tamošnji Vučić, koji se slučajno zove Gruevski, rad da okrene jedan krug krvavog balkanskog rata protiv pitomih Albanaca samo da ga ne bi srušila tamošnja patkica ili kako se to već „vika“ na makedonskom.

To će reći da naši zaljubljenici u ulična rešenja, sve dok identifikuju Gruevskog sa Vučićem, sebe nesvesno guraju u cipele Zorana Zaeva, posebno otkad je, onako prebijen, prigrabio etiketu žrtve. A to će opet reći da najveću sličnost Srbije sa „makedonskim scenarijem“ čine upravo najveći negatori te sličnosti.

2.
Takvima čak i verovanje da se u Makedoniji događa nešto ozbiljno, nešto što može biti opasno za sve, liči na priznanje da je Vučić bio u pravu, što se ne sme dogoditi. A radi se o tome da ono što se događa u Makedoniji još uvek nije postalo rat, a prestalo je da bude mir.

Poslednjim sledom događaja obe makedonske grupacije – i veemeroovci Gruevskog i sorosoidi Zaeva – gurnute su na put bez povratka. Obe su prešle Rubikon – zaevljevci kad su po svaku cenu i na prevaru svojih sunarodnika izglasali Albanca na čelo parlamenta; gruevskijevci kad je u parlamentu prosuta krv.

Koliko su te dve stranke veštim manevrom Albanaca i stranaca zafarbane u ćošak, govori i to što makedonski mir više ne zavisi ni od jedne od njih. U neposrednoj budućnosti koja će odrediti sudbinu Makedonije i jedni i drugi će moći samo da reaguju na poteze drugih aktera, ali ne i da imaju inicijativu.

Rat i mir su u rukama dobro koordinisanih albanskih stranaka. Samim tim vreme više ne radi za Gruevskog. Albanci neće narednih dana započeti rat, ali neće ni dozvoliti povratak u mir. Oni znaju da će politika koju će voditi u tom međuprostoru najviše iscrpljivati Makedonce, sve više ističući dubinu njihovih podela, dok pukotine unutar makedonskog korpusa ne postanu sasvim nepremostive.

Otud, iako je svega toga bilo, najveći greh Gruevskog pred strancima nije ni njegov autoritarizam, ni korupcija, ni ruski gas, ni kineska pruga. Njega je diskvalifikovala činjenica da je umeo da okupi Makedonce oko nekakvog identiteta, makar izmišljenog, i njima vlada relativno komotnom većinom.

Globalisti radije rade sa onima koji vladaju tesnom većinom u podeljenim društvima. Zato su potrošene tri godine da bi se podrška Gruevskom omlatila i da bi se podelio makedonski korpus. I to je sad završeno.

3.
Ali ima i srećnih okolnosti za Makedoniju. To je činjenica da se zemlja našla na udaru sa Zapada u momentu kad je nešto što se doskoro zvalo zapadnom politikom prestalo da postoji kao iole homogen koncept. Štaviše, teško je govoriti i o američkoj politici, pre će biti da postoji nešto što se zove politika ambasadora u Skoplju Džesa Bejlija, koji u prvom redu predstavlja stavove američke „duboke države“, čiji je šef diplomatije, barem na Balkanu, izgleda Džon Mekejn.

Politika administracije prema Makedoniji – a to će reći i prema Balkanu – još uvek ne postoji, i što ovde stanje bude nestabilnije u času kad uoči Dana nezavisnosti budu zamenjeni ambasadori SAD, to su veće šanse da se Stejt department u artikulaciji tih politika povede inercijom.

Kad je o Makedoniji reč, čini se da ne postoji ni sasvim homogena nemačka politika, budući da je vidljiva uzdržanost Angele Merkel u makedonskoj priči, dok posle dolaska Martina Šulca na čelo SPD ta partija počinje da u međunarodnim poslovima liči na nekadašnje zelene Joške Fišera. Uz dosta jasnu promakedonsku podršku Rusije, Bugarski stav koji podržava suverenitet te zemlje i uzdržanost Srbije i ćutanje Grčke, ne verujem da je Gruevski potučen na bazi međunarodne podrške, bar ne kao što bi bio da mu se sve ovo dogodilo dve godine ranije.

4.
Da su hteli, globalisti su davno mogli da podignu novi albanski ustanak u Makedoniji. Cilj je, međutim bio, da se prethodno izazove temeljan raskol u samom makedonskom korusu, čime odbrambeni kapaciteti nacije drastično padaju. Ako sličnost između Gruevskog u Vučića postoji, ona postoji u i u nastupu globalista. Albanski ustanak u Makedoniji moraće da bude praćen ustankom u Preševu, preko koga bi se Makedonija odsekla od Srbije, jednog pravca odakle će joj uopšte stići neka pomoć.

Da li je onda jasnije zašto, sa pozicije globalista gledano, nije bilo dobro da Vučić pobedi u prvom krugu predsedničkih izbora. Stvaranje jakog opozicionog protivnika i, recimo, tesna pobeda u drugom krugu bili bi plodno tle za podelu srpskog društva.

Kad to nije uspelo, isti cilj je trebalo ostvariti preko izvođenja studenata na ulicu. A kad se i to pokazalo kao ćorak, dobar je bio i onaj Musliu iz Preševa, čiji zadatak je bio da izludi Vučića i natera ga da napravi grešku zaletajući se na Preševo. Kad ni to nije upalilo, Musliu je nastavio sa svojim provokativnim izjavama ovaj put ciljajući ih na onaj deo javnosti koji od Vučića očekuje da uhapsi poludelog Albanca i kome veoma smeta što Vučić ne reaguje.

5.
Naravno, vrlo je zanimljiva ta politička grupa Srba kojima se zapravo obraća Musliu. Radi se o onima koji bi rado naterali Vučića da albanskog lokalca smesta uhapsi i ne bi mu dali da vidi dana osim kad bi ga menjali za Vučića. Samo tad bi ga pustili, i još bi ga nahranili pre toga. Ta grupacija – čiji ćemo opaki učinak videti tek ako se ovde bude dalje kuvalo – jeste dominantan istorijski tok ovdašnjih politika u poslednjih 200 godina.

Nasuprot tom toku, Vučić inspiraciju za svoju politiku traži između nasleđa Obrenovića, Milana Stojadinovića, pa i Milana Nedića. Tu politiku, uslovno rečeno, karakteriše težnja ka unutrašnjoj organizaciji zemlje umesto uključivanja u šire tokove po svaku cenu.

To je politika širenja uticaja umesto širenja teritorije, trpeljivosti iznad konflikta. Rečju, to je ona vrsta politike koja isključuje svaki revoluconarni zanos, koja svaki diskontinuitet vidi kao društveni regresiju.

Međunarodni zaštitnik takve srpske politike u 19. i 20. veku često je bila Nemačka, uz jak oslon na Rusiju, kad god je to bilo moguće. Obračuni sa tom politikom iz kruga drugog političkog toka – revolucionarnog – bili su u istoriji surovi: atentati, progoni, zatiranja, sve do istorijskog prećutkivanja.

To je ona vrsta politike – kojoj su zaštinici obično bili Englezi – gde se nagomilani društveni i politički problemi seku mačem i diskontinuitetom, politike kojoj je konflikt glavno sredstvo u svim igrama moći.

6.
Zašto je važna ta podela na revolucionarnu i reakcionarnu politiku, gde se bolje razumeju liberal i nacionalista ako su revolucionari, no nacionalista revolucionar i nacionalista reakacionar. Zato što će, sve dok nad našim glavama lebdi opasnost od sukoba, polemika između revolucionara i reakcionara postati centralni dinamički konflikt srpske politike. I od ishoda tog konflikta zavisiće sve.

(Standard.rs)